Излог књиге

Предраг Тодоровић: „Антологија дадаизма“, „Службени гласник“

Одмах да кажем: за мене је ово најзначајнија књига коју сам купио на Сајму. У изврсно опремљеном издању похрањен је избор из српске авангардне књижевности са дадаистичким одликама. Песме, краћа проза, романи, драме, филозофија, манифести, есеји…У опсежном, аналитичном предговору Предраг Тодоровић излаже своје схватање дадаизма и низ чињеница о овом релативно краткотрајном феномену чије антологијске примере је сабрао са још мало па један век старих, пожутелих страница „Зенита“, „Дада-Танка“ и сличних часописа. Поново су пред нама текстови Драгана Алексића, Љубомира Мицића, Бранка В. Пољанског, Раке Драинца, Винавера, Ристе Ратковића, Бошка Токина, Мони де Булија и многих других припадника авангардних покрета и пројеката. Кад листам и читам ову књигу, учини ми се да је у оно одсудно време српска књижевност сустигла кретања у Европи чак и пре појаве надреализма у Паризу и Београду. Већ тада Пољански је записао стих који и данас важи у српској култури: Хиљаду тона тешка жалост/ Трује бунтовну мисао…

Владан Матијевић: „Пристаништа“, „Агора“

Један од најрелевантнијих српских прозаиста објавио је другу књигу прича, која у три циклуса и двадесет текстова потврђује његову способност да у садржајно и формално интересантним причама обухвати историјске, социјалне, психолошке и естетичке силнице које обликују наше актуелне судбине. Циничне и убедљиве, Матијевићеве приче без милости приказују транзициона времена, злоупотребу демократских процеса, апсурдност људских напора и нада, безнађе које нас је притисло са свих страна. И када је субјективан и ангажован и кад је наоко дистанциран од „стварности“, Матијевић на зачуђујуће убедљив начин исписује своје прозе као уметничко сведочанство о паду у којем смо, фасцинирани, већ више од две деценије.

Небојша Васовић:  „Нека, хвала“, „КЦ Новог Сада“

Тринаеста по реду песничка књига Небојше Васовића никако не би смела да остане у сенци његове последње полемичке књиге „Зар опет о Кишу“ . У њених девет циклуса, он је и даље инвентиван и окретан (посебно кад је на путу), духовит и црнохуморан (посебно кад је у својој соби). И даље је у оштром дијалогу са српском и светском лириком, спреман да развије поетску идеју каквог мање етаблираног песника, али и да деструише културни канон или неког канонског хероја. Из низа Васовићевих нових стихова, које често дневнички следе његову усамљеничку судбину, издвајам наредне, који показују лирску алхемију аутентичног лирског мајстора: Старац сам. Без породице./ Нема ко да ми дода/ни чашу воде./ Али, ја пијем вино и не жалим се.

Тадеуш Ружевич:  „Изабране песме“, „Трећи трг“

После неколико Ружевичевих песничких књига, које су на српски превели Петар Вујичић и Бисерка Рајчић, ево и опсежног избора из дела вероватно највећег пољског песника у 20. веку. Песник је онај који кида окове/ и онај који себи намеће окове, записао је овај лиричар. И још: песник је онај који верује/ и онај који не може да верује. Из оваквих двогубих схватања изаткано је „златно руно“ ове лирике песничког немирења и људске неверице. Искусивши зло у његовом суштинском логорском облику, током Другог светског рата, Ружевич није замукао и није престао да говори, али је изоштрио своју перцепцију сећања и свакодневице. Често дуге и са развијеном (скоковитом) нарацијом, Ружевичеве песме делују на читаоца као шок – а прецизно организоване песничке слике и песникова спремност да разуме мале и одбачене, дају овој лирици можда и неочекиван хуманистички печат.

Јанис Рицос: „Камење“, „КОВ“

Реч је о књижици која не обухвата ни три табака песничког текста, а у којој су сабрани Рицосови стихови настајали махом маја 1968. када је као политички затвореник војне хунте био заточен на једном грчком острву. Реч је о поетском дневнику вођеном у суровом окружењу дивље природе и злих људи, где песник у сликама и белешкама о „стању ствари“ трага за духовним уточиштем као склоништем од наметнуте патње. Несумњиво написане са терапеутским циљем, Рицосове песме плене атмосфером и призорима, у којима доминирају визије крша што митски уоквирују људски бол. Пишући поезију из дана у дан, целог живота, Јанис Рицос је створио големи песнички мит, чији је делић „Камење“, посвећено трагизму егзистенције. У шароликој понуди „КОВ“-а, која из даљине следи племенити концепт Петру Крдуа, ова књижица, уз изабране песме у књизи Vita contemplativa Загајевског, јесте и највећи адут – на српски ју је превела Загорка Кораћевић.

Мића Вујичић: „Роњење на дах“, „Геопоетика“

Ретко се дешава да писац са две прве књиге и у два жанра оствари подједнак и то висок домет. То је пошло за руком Мићи Вујичићу са романом „Оштар старт“, али и са књигом „прича и поштапалица“ „Роњење на дах“. Ова колекција у доминатном делу тематизује свакодневни живот самог аутора и његове баке у Београду. Вујичић скоро сваку од прича започиње из позиције младог писца који нема о чему да прича и чак је сигуран да његов живот и живот његове „газдарице“ не нуде грађу за писање. Али онда, полако, што ослањајући се на догађаје прошле и садашње, што на дела других писаца и уметника уопште, повлачећи паралеле ка себи и нашем времену, ствара врло ефектну кратку причу.

Ненад Јовановић:  „Делфини“, Библиотека  „Стефан Првовенчани“

И ове године је краљевачка библиотека објавила неколико изузетних књига српских песника. Издвајам овом приликом нове збирке Радмиле Лазић, Николе Вујчића и Ненада Јовановића, мада би и остале наслове свакако требало прочитати. У четири циклуса, Јовановић ослања натпросечну језичку имагинацију на путовања светским меридијанима, која су изоштрила његову опсервацију. Као да је један лични, искрени тон присутан у овој одисејској књизи, подигао песников домет изнад неколико претходних песничких књига, у којима се учинило да је исцрпео могућности, па нас „Делфини“ из песме у песму суочавају са аутентичним исповедним говором, невероватно актуелним. Јовановићева лирска визија савременог савета објективно је неутешна, али писана са оптималном интелектуалном дистанцом, која прати читаоца од прве до последње песме. Тачка смрзавања је само знак интерпункције, цинично бележи Ненад Јовановић на једном месту.

Слађана Илић:  „Женски у сто техника“, „Дерета“

Недавно сам на страницама „Печата“ хвалио књигу прича Весне Капор „По сећању се хода као по месечини“, сада то чиним говорећи о њеној колегиници Слађани Илић. Илићева је јавности превасходно позната као критичарка и уредница, али у првој прозној књизи показује ни да јој приповедање није страно. Мењајући облике нарације и истражујући различите форме приповедања, Слађана Илић говори о рецентном положају младе жене и њеном односу према околини и свету уопште. Разумевање и неразумевање са колегама, родитељима, момцима и пријатељицама, ткиво је ових брзих урбаних прича, које оштра, често провокативна слика савремене Србије уједињује у горке и убедљиве „формате“. Кратка реченица, одсечни дијалози, фина фрагментаризација нарације – неке су од врлина младалачки полетне збирке прича о жени.

Алекс Рејмонд:  „Рип Кирби“, „Чаробна књига“

Пре извесног времена „Чаробна књига“ је понуди белетристике придружила и понуду квалитетног стрипа. Такозвана есенцијална издања Марвелових хероја, француски комички стрип („Изногуд“, „Штрумпфови“) као да су крунисани класичним америчким стриповима „Принц Валијант“ и „Рип Кирби“. Луксузним издањима, необично повољних цена овај млади издавач је убрзо освојио не само љубитеље девете уметности. Прва два тома „Рипа Кирбија“ садрже пет годишта тог дневног стрипа, односно 14 епизода. У њима је цртеж Алекса Рејмонда бриљантан у свом зрелом реализму. Градивши лик чувеног детектива као способног бонвивана који сем мозга зна да употреби и песнице, Рејмонд је осликао свет поратне Америке као ретко који уметник (можда је само Милтон Каниф његов истински такмац у „Стиву Кењону“). Одлично одштампани, ови томови потврђују највише мишљење стручњака и најшире публике.

„Линије фронта“, „Систем комикс“

Поводом сто година од почетка Првог свеског рата, а у сарадњи са Француским институтом, београдски стрип издавач „Систем комикс“ отпочиње интересантну сарадњу француских и српских стрип аутора. У првом тому од неколико предвиђених (који су у раду) сусрешћемо кратке стрипове са тематиком Великог рата чији су сценаристи Добс, Родолф, Фалба… али и наши писци Пејчић, Банковић, Драгана Стојиљковић. Цртачи су сви овдашњи, а међу другима и Драган Пауновић, Зоран Јањетов, Александар Зограф, Алекса Гајић, Дарко Перовић, Дражен Ковачевић. Иако већина ствара у оквиру свог графизма, неки као Јањетов суштински га мењају. Пошто се приче разликују, често и радикално, стрип албум је добио на динамици и разноврсности, а читаоци имају прилике да уживају у мозаику необичне стрип књиге. Реч је о правом подвигу аутора и издавача „Систем комикса“.