Почетна / Свет / ИМА СЕОБА – СМРТИ НЕМА

ИМА СЕОБА – СМРТИ НЕМА

Зa „Печат“ из Будимпеште Властимир Вујић

Матица српска је била озбиљно суочена са извесношћу сопствене смрти, а онда се одлучно определила да у сеобама пронађе нови подстицај

У организацији Српског института при Самоуправи Срба у Мађарској и Матице српске из Новог Сада, у Будимпешти је 11. и 12. новембра свечано обележена 150-годишњица пресељења ове институције из Пеште у Нови Сад. Челни људи Матице, њене Библиотеке, Галерије и Издавачког центра, заједно са представницима српске мањине у Мађарској и политичким властима у тој земљи, потрудили су се да дводневни програм буде врхунски.

 

„СЕОБА“ МАТИЦЕ Подсетимо се почетака Матице српске. Све је кренуло из Текелијанума, где јој је било седиште, одакле се 1864, спакована у 61 ковчег, отиснула у нови живот Дунавом према Новом Саду, на пароброду симболичног имена − „Напредак“! Поред оснивача (Гаврила Бозитовца, Јована Деметровића, Јосифа Миловука, Петра Рајића, Андрије Розмировића, Георгија Станковића и првог председника Јована Хаџића) пештански период обележен је и истакнутим личностима њених председника − Михаила Јовановића, Саве Текелије, Платона Атанацковића, Павла Трифунца и Павла Којића, као и личностима неких од уредника „Летописа“ − Георгија Магарашевића, Теодора Павловића, Јована Суботића, Јакова Игњатовића, Суботе Младеновића и Јована Ђорђевића.

После „сеобе“ Матице, угарским Србима остао је Текелијанум и његова моћ да окупља српску академску омладину и интелигенцију. У тој задужбини арадског племића и првог доктора права у Срба − Саве Поповића − основаној 1838. да се у њој школују српска деца, по неколико година учења и младости провели су, између осталих, књижевници Јован Јовановић Змај, Вељко Петровић и Лаза Костић (управо ту је настала његова антологијска песма „Santa Maria della Salute“) народни посланик и писац Стеван В. Поповић, српски композитори Петар Стојановић, Исидор Бајић и Тихомир Остојић, Милутин Миланковић је ту започео свој рад на астрономском објашњењу цикличне појаве леденог доба… И данас то здање служи истој сврси, а челници модерне Матице на управо завршеном обележавању великог датума у Будимпешти, баш у Текелијануму − обећали су да ће српској заједници (у Будимпешти она данас броји једва хиљаду душа) још више помагати да сачува национални и културни идентитет. Договорено је да се у децембру 2015. одржи научни скуп о српско-мађарским културним везама са почетка 20. века. Челници најстарије српске културне, образовне и научне институције обећали су и да ће Мађарску стално опомињати да брине о српској баштини.

 

СИМБОЛ КОШНИЦЕ У Будиму, нажалост, није остало много материјалних трагова славне српске прошлости, нема више ниједне српске богомоље, па ни Саборног храма. Три дана пре обележавања века и по од пресељења Матице, 8. новембра на Тргу Дебрентеи недалеко од Ержебет моста, откривен је и освећен споменик поводом 65 година од рушења те катедралне богомоље посвећене Светом Димитрију, који подсећа на тужни догађај у будимском насељу Табан (претежно било насељено Србима). У мађарској престоници модерним туристима из Европе (али и из матице Србије) у срцу старе Пеште, у Српској улици, остао је свега још један српски храм који могу да виде: Црква Светог великомученика Георгија (у којој је владика будимски Лукијан током дводневне свечаности одржао парастос оснивачима и члановима Матице српске из пештанског периода). На свечаној академији посвећеној годишњици Матичиног пресељења у Нови Сад, у Новој главноградској кући, могло се чути да су мудри оснивачи најстарије српске академске установе чак 12 година већали „шта да чине са Матицом“, која се у Пешти тога доба полако гасила. И нашли су одговор у симболу ове институције, а то је кошница, коју је требало пренети тамо где цвета има у изобиљу како би радилице могле да обављају свој посао и да праве спасоносни мед. Од свих српских градова тога времена где је требало испунити завет непрестаног обнављања живота и трајања одабран је Нови Сад. Коначно одобрење потписао је сам цар Франц Јозеф, а на том документу, између осталог, писало је: „Одобравам даље постојање и дозвољавам преношење седишта Књижевног друштва Матица српска из Пеште у Нови Сад.“ И би тако.

[restrictedarea]

„Прича о пресељењу Матице српске из Пеште у Нови Сад сведочи нам колико је тачан исказ Милоша Црњанског: ‚Смрти нема, има сеоба‘“, објаснио је председник Матице српске Драган Станић.

„Другим речима, Матица српска је била озбиљно суочена са извесношћу сопствене смрти, а она се одлучно определила да у сеобама пронађе нови подстицај и могућност продужења живота. Матица је храбро одабрала да гради будућност српске културе и да на тај начин утврђује разлоге опстанка и напретка сопственог народа“, истакао је Станић.

Поклоњење у Фаркашрету

На парцели 31 престоничког гробља „Фаркашрет“ налази се заједнички надгробни споменик истакнутим Србима из Будима и Пеште, испод којег се налазе њихови земни остаци, ту пренети са Табанског гробља, које је 1930. санирано. Између осталих, овде почивају и двојица оснивача Матице српске, Андрија Розмировић и Георгије Станковић, као и два председника Матице из пештанског периода, Павле Трифунац и Павле Којић. На заједничком гробу, који се, у организацији Српске самоуправе 12. будимпештанског кварта, сваке године за јесење Задушнице свети, венац је положио, поклонивши се потом сенима знаменитих Срба, и председник МС Драган Станић.

Век од смрти Мокрањца

Најлепши део ове јубиларне прославе, у којем су подједнако уживали и гости и домаћини, био је концерт Војвођанског мешовитог хора из Новог Сада „Мокрањцу у част“, са диригентом, маестром Андрејом Бурсаћем. Ово изузетно концертно вече одржано је у будимпештанској Музичкој академији „Франц Лист“, а повод је био још један јубилеј − стогодишњица смрти Стевана Стојановића Мокрањца, класика српске музике, најпознатијег по сплетовима хорских песама „Руковети“ заснованих на фолклорним мотивима. Концерт је имао и једну ексклузивну занимљивост, јавности до сада потпуно непознату! Наиме, пре тачно 120 година (20. децембра 1894.) Београдско певачко друштво на челу са Стеваном Мокрањцем гостовало је у Будимпешти. У Народном позоришту први пут су извели „Седму руковет“ и композицију за мешовити хор „Мађарске народне песме“, као и песму „Позив“ која је била незванична (друга) мађарска химна. Део хора остао је у мађарској метрополи још три дана и 23. децембра учествовао на литургији у пештанској Српској цркви. Организатор гостовања био је чувени новинар Јене Ракоши и Удружење мађарских писаца и новинара. Иза концерта је стајала званична мађарска политика и краљ Александар Обреновић, који су покровитељством и над овом манифестацијом желели да допринесу развоју српско-мађарских веза.

Срби  у  Угарској  1790−1918

У присуству великог броја гостију, у Српском културном клубу у Будимпешти првог дана манифестације промовисана је књига академика Василија Крестића „Срби у Угарској 1790–1918“, за коју је добио годишњу награду нашег магазина − „Печат времена 2014“. Аутор је у свом излагању истакао да се у избору наслова свесно определио за  „у Угарској“, а не  „у Војводини“, пошто Српско Војводство и Тамишки Банат нису имали одговарајуће атрибуте и статус државности и као такви нису могли бити основа историјског легитимитета Војводине као државне творевине.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *