Игра многих сенки

Пише Никола Врзић

Зашто је пуцано на Милана Бека? Да ли непостојање пословног мотива у прошлонедељном покушају његовог убиства, о коjeм говоре медијски извори из истраге, аутоматски значи и да је покушај убиства изазван некаквим личним мотивом?

Пишући о опсежним припремама западних обавештајних и свих других служби за обарање Слободана Милошевића, уредник британског „Скај њуза“ Тим Маршал, у својој књизи „Игра сенки: Петооктобарска смена власти у Србији“ (издање: Самиздат Б92) доноси и један сасвим занимљив детаљ: „Помогла су им и необјашњива убиства људи на истакнутим положајима… Та убиства су код обичног света продубила осећај да је стање у земљи несигурно, а створила су и атмосферу страха међу припадницима режима који су почели да се питају: ‚Ко је следећи?‘ Аркан је убијен 15. јануара. Месец дана касније, док је седео у ресторану, убијен је југословенски министар одбране Павле Булатовић. Затим је уследило убиство директора „Југословенског аеротранспорта“, а онда високог званичника Социјалистичке партије… Један југословенски индустријалац који има контакте и с британском и с југословенском обавештајном службом каже да фактор страха који су изазвала убиства није био за потцењивање: ‚Бизарни низ политичких убистава био је важан аргумент у убеђивању људи да су промене неопходне… Што се убистава тиче, наша влада је тврдила да је за њих одговорна ЦИА. Ја још увек не знам ко је то радио, али није било паметно што је влада тако говорила јер су многи људи почели да мисле: ‚Лепо, ако Американци могу да среде министра одбране, шта тек могу мени да ураде.‘ Ефекат је био такав да су људи почели да размишљају како да сиђу с брода који тоне.‘“

 

САЧЕКУША, ПРОФЕСИОНАЛАЦ И АМАТЕРИ На бизнисмена Милана Бека пуцано је прошлог петка око 17.20 сати испред његове куће на Сењаку, у Андре Николића 23а. Беко је два пута погођен у стомак а, како „Печат“ сазнаје, на леђима има и трећу рану, од метка који га је само окрзнуо. У покушају убиства Милана Бека је укупно, према нашим сазнањима, испаљено између четири и шест метака, при чему су два погодила прозор сувозачевих врата, а један и прозор задњих десних врата аутомобила. Нападач је побегао – сумња се да је имао и (барем) једног помагача у бекству – а тешко рањени Беко је изрешетаним аутомобилом на време довезен у Ургентни центар, где је хитно и успешно и оперисан.

Покушајмо да реконструишемо ток овог убиства које је, само лудом срећом али о томе ускоро, остало само на крвавом покушају. Беков аутомобил стиже пред капију; у аутомобилу су возач и бизнисмен, који седи на сувозачевом месту. Милан Беко отвара врата аутомобила и креће напоље. У том моменту возач види нападача који се помаља из жбуња прекопута, прилази им са упереним пиштољем и почиње да пуца; узвиком упозорава Бека на опасност, Беко је погођен и пада, у паду се ротира тако да онај трећи метак, којим је изгледа требало да буде оверен, само овлаш погађа његова леђа. За то време из дворишта, привучен пуцњавом и уз гласне повике, истрчава други возач Бекових, који својом појавом нападача и нагони у бекство. Убацује га у аутомобил, придржавајући га све време како би га одржао у свесном стању, и после вратоломне вожње београдским улицама они стижу у Ургентни центар…

[restrictedarea]

Напад на Милана Бека – иначе, класична сачекуша, београдским жаргоном речено – био је први такав напад после дугог низа година; биле су сачекуше до овог петка једна од ретких ружних појава из наше ружне прошлости за које се – а задуго и са добрим разлогом – мислило да су у тој прошлости и неповратно остале. Нису. Напад на Милана Бека утолико је и – са ширег друштвеног становишта – значајнији јер је реч о једном од најбогатијих, а тиме свакако и најутицајнијих овдашњих пословних људи у последњих двадесетак година, а читава ствар је још загонетнија јер његово име, уз све контроверзе које је умело да изазове у јавности, баш никада није повезивано са класичним криминалом из простог разлога што такве везе никада није ни било, па је отуда управо овакав начин разрачунавања са Миланом Беком нешто што би требало да изазове и додатну пажњу.

Имајући све то у виду, поприлично је неочекивано зазвучала изјава министра полиције Небојше Стефановића да су у нападу на Милана Бека учествовала „лица која нису професионалци“. Поновио је то и премијер Србије Александар Вучић („Ово свакако није било професионално изведено, није реч о покушају професионалног убиства.“) и председник Одбора за контролу служби безбедности и члан Одбора за одбрану и унутрашње послове Скупштине Србије Момир Стојановић („С обзиром на то да је досадашња истрага показала да су Бекови нападачи потпуни аматери…“)… Овакав закључак изведен је на основу чињеница да је Милан Беко преживео напад, да је на лицу места пронађено неколико чаура, и неколико опушака од цигарете.

Што се опушака тиче, у овом тренутку не може да се зна да ли су то опушци од цигарета које је пушио нападач, или неко ко са читавом причом нема никакве везе а ту се затекао у неком тренутку пре напада, или су једноставно подметнути како би истрагу усмерили у погрешном правцу. Притом, све и ако је на њима остало употребљивих трагова пљувачке за ДНК анализу, она неће дати резултате употребљиве за идентификацију починиоца ако починиочевог ДНК нема у полицијској бази података. А чак и ако починилац буде ухваћен па се ДНК анализом он накнадно повеже са тим опушцима, неће то бити крунски доказ да се он налазио на лицу места баш у тренутку напада; згодна паралела може да се направи са убиством некадашњег припадника ДБ-а Момира Гавриловића, када су на месту убиства пронађени опушци који су повезани са једним од осумњичених, али је поступајући тужилац одбио да на њима гради свој случај баш зато што је такав доказ лако оборив на суду. Тако да из чињенице да су пронађени некакви опушци – то је, буквално, све што се о њима у овом тренутку зна – тешко може да се изгради далекосежни закључак да је реч о непрофесионалној аљкавости нападача на Милана Бека.

Исто се односи и на чауре. Да, чауре су остале на месту са којега је нападач пуцао, али би оне употребну вредност могле да имају само ако се испостави да су испаљене из оружја које је регистровано или је већ коришћено у неком кривичном делу или пак то оружје, из којега је пуцано на Бека, буде пронађено у поседу нападача или његових помагача; уколико се, међутим, то не догоди, чауре су углавном безвредне јер ће, у најбољем случају, пружити информацију из којег је типа пиштоља пуцано, али нам неће рећи ни ко је пуцао, ни зашто. Тако да ни проналазак чаура, без проналаска пиштоља у нечијем поседу, не сме да се узме за доказ да је на Бека, да га убије, пуцао неки аматер.

А све то још и више важи у погледу срећне околности да је Милан Беко преживео напад. Лудо срећне околности, зато што је нападач заправо пуцао такорећи школски, у труп а не, рецимо, у главу, јер труп представља највећу мету, најсигурнији погодак, а ту су притом смештени и сви витални органи. И, да се не заваравамо, нападач је пуцао сасвим хладнокрвно и прецизно, а Милан Беко преживео је само зато што је имао много, много среће.

И не само што се из ова три податка не може извући закључак да је на Бека пуцао некакав аматер већ је много више података који упућују на закључак сасвим супротан − да је његово убиство планирано професионално и сурово хладнокрвно.

Који су то подаци и индиције? Нападач(и) су Милана Бека пратили и довољно дуго, и довољно неприметно; сведочи о томе већ сама чињеница да је сачекуша покушана испред његове куће, то јест очигледно је да су знали да он из аутомобила излази на улици а не, рецимо, тек када аутомобилом уђе у гаражу. Очигледно је и да су пажљиво испланирали руту за бекство с места свог злочина, које је иначе окружено неколицином слепих улица и стазица за пешаке; колико су у свему томе били пажљиви, видеће се ако се нападач и његови помагачи буду или не буду јасно видели на снимцима бројних камера које постоје у околини, начичканој сигурносним камерама.

А сва је прилика и да су нападачи знали да возач Милана Бека није наоружан, што пак може да буде посебно важан податак за даљу истрагу. Задржимо се, зато, закратко на томе: нападачи знају да Милан Беко аутомобилом не долази сам, већ има возача јер га, како већ рекосмо, прате и надгледају у склопу својих припрема за напад. Будући да им је мета озбиљно богат човек у прилично озбиљно несигурној држави и времену, логична је претпоставка да ће његов возач бити наоружан. Па ипак, на њих двојицу, од којих је један можда до вероватно наоружан, шаљу само једног пуцача кога наоружани возач може да ликвидира док је он фокусиран на своју мету. Несмотреност или нешто слично? Можда, али ствар је у томе што Беков возач заиста није био наоружан и, што заправо може да буде од необичне важности, није наоружан тек однедавно, када му је истекла дозвола за ношење оружја која није продужена. Да ли су нападач(и) ово знали, или су само имали, да тако кажемо, среће?

А једнако је важно утврдити и да ли је случајно Милан Беко нападнут баш у петак предвече. Зашто? Зато што је већ следећег дана требало да отпутује у приватну посету у иностранство, и овакав напад на њега не би био могућ макар док се из те посете не врати. Да ли су нападачи знали за тај његов, планирани одлазак из земље на неколико дана, или је и овде у питању пуки случај?

 

МОГУЋИ МОТИВИ Други пак правац истраге покушаја убиства Милана Бека морало би да буде утврђивање мотива за тај покушај и његову, описану, пажљиву организацију.

У данима после атентата, позивајући се на неименоване изворе из истраге и надовезујући се на ону тврдњу да су нападачи били пуки аматери, медији јављају да су мотиви покушаја убиства Милана Бека били (недефинисане) личне природе. Можда и јесу, али постоје макар два приговора који спречавају олако прихватање ове тврдње. Један је начелне, други практичне природе. Онај начелни приговор састоји се у томе што сличног примера некакве личне заваде која је довела до онако пажљиво и хладнокрвно испланираног покушаја убиства, у овдашњем искуству једноставно нема. Али и практично: како је уопште, на основу чега, и могло да се закључи да је реч о нападу са позадином у некаквим личним а нерашчишћеним односима, када ни непосредни починиоци нису идентификовани нити је – до тренутка лансирања ове тезе – стигла да се спроведе иоле озбиљна истрага која би довела до оваквог закључка? Оваква тврдња је, отуда, или забрињавајуће неозбиљна јер је за њу прерано, или пак представља покушај намерног – не нужно и злонамерног – обмањивања јавности. Најзад, ако су у питању заиста лични мотиви, доказа о постојању таквих мотива морало би да буде поприлично и прилично очигледних, и нека би привођења већ морала да се догоде, а макар до ове среде увече то се није догодило.

У сваком случају, као што свеједно треба проверити постојање ових, личних мотива, потребно је и пажљиво претрести могућност постојања оних других, мотива који су у вези са Бековим пословањем. С једне стране, морају брижљиво да се провере његови пословни подухвати, текући као и прошли, који су некога могли да доведу до убилачке намере. Дакле, ко све мисли да је баш толико оштећен Бековим пословањем? С друге стране, истрага би требало да провери и исказе које је Беко давао поводом спорних приватизација о којима је саслушаван да се види да ли је, можда, истражним органима тада открио превише података о пословању некога ко због тога може да се осети угроженим а за то је и сазнао; не би био први пут да је купљена информација из истраге.

Сумњу у постојање било једне, било друге врсте мотива, међутим, уноси понашање Милана Бека у периоду пре покушаја убиства. Како је сасвим јасно да није реч о човеку коме недостају памет или способност да буде опрезан и предвиди опасност која му прети – не би опстао тако богат и тако дуго да је обрнуто – његово очигледно безбрижно понашање у погледу сопствене безбедности наводи на закључак да некаквих посебних разлога да се стара о сопственој безбедности није ни имао, било да је реч о послу или о личним односима и сукобима. Другим речима, да се било коме, из било ког разлога замерио толико да би могао и да помисли да би живот могао да му буде угрожен, сигурно је да се не би понашао овако како се понашао, а понашао се као човек који разлога за бригу ове врсте нема.

Како год, тек, „међу неколико пословних људи с којима сам разговарао уселио се видљиви страх и поред њиховог огромног утицаја“, бележи Александар Апостоловски у „Политици“ ових дана. „Да ли је реч о великим играма и нарученом убиству из највиших неидентификованих сводова моћи јер у питању су и велика математика и географија?“

Другим речима, враћа ли нас то на почетак ове приче? Притом, да се не заборави, Милан Беко није само бизнисмен озбиљног калибра већ га је приде и премијер Вучић јавно кандидовао за високу државну функцију директора „Железница“. Књига Тима Маршала показује да се ни онај сценарио с почетка приче, ма колико се чинио невероватним у данашње време, али и данашње је време опасно превртљиво, не сме унапред одбацити. А оно што је неименовани југословенски индустријалац Тиму Маршалу описивао као погрешну реакцију тадашњих власти, могло би да објасни и зашто се данас баш толико инсистира на неуверљивом и непоткрепљеном објашњењу да је убилачки напад на Милана Бека прошлог петка био чин аматера, извршен из личних побуда…

[/restrictedarea]