Милорад Вучелић / главни уредник
Ово је по много чему јединствена земља. Из целог света стижу вести и оцене да је у току или да ће почети нови светски сукоб или рат а Срби нису извели никакве поуке и ваљане закључке ни из оних претходних. Да за ову прилику оставимо по страни Принципове метке, Први светски рат, партизане и четнике, поражене и побеђене у Другом светском рату, и да пажњу усмеримо само на окончање Хладног рата, пад Берлинског зида, ратно разбијање Југославије и оружану НАТО агресију на СРЈ.
И даље највећим делом српских медија и у политичкоаналитичарским круговима неометано кружи стереотип да нисмо разумели значај пада Берлинског зида па смо пренебрегли да су на дневном реду демократија и транзиција. Неће нико ни да подсети да нема и није било српског политичара и интелектуалца од имена који није, на крају осамдесетих, из свег гласа кликтао, и то се испоставило као крајње погрешно, да је српско питање демократско питање. Тобоже, када се успостави либерална демократија у Србији, све ће у Југославији бити решено у српску корист и правично. Тоне папира и мастила потрошене су на исписивање овог светог начела. То је била тема дијалога српских и словеначких, шиптарских и муслиманских интелектуалаца и политичара и завршило се онако како се завршило. И ако некоме тада, и све до сада, није било ово што помињемо јасно, сада би му, у светлу новог тектонског поремећаја и на основу нових чињеница и сазнања, морало бити јасно. Сем ако неко то не жели, или је задужен да му то не буде јасно.
И поред тога, и поред читавих томова чињеница и доказа, у највећем делу медија и даље се упорно користе стереотипи о „српској кривици за ратове деведесетих“, „говору мржње“, „ратнохушкачкој пропаганди“, „српском геноциду“. Нису постојали за такве тврдње ни онда, а поготово не постоје сада, никакви докази нити их могу поткрепити било какви подаци. Зар ико ко је нормалан још увек може тврдити да је, рецимо, вест да против Срба у БиХ ратују муџахедини и верски фундаменталисти из бројних муслиманских земаља лаж и ратно хушкање? То учешће муџахедина у међувремену је постало ноторна и документована чињеница, зачињена чак и учешћем самог Бин Ладена. Набрајању, када бисмо систематично кренули, не би било краја.
[restrictedarea]Славни немачки књижевник Гинтер Грас је светску јавност, и нас, упознао са ставом о почетку трећег светског рата. А Грасу, када су ратови и учешће у њима у питању, ваља веровати. Он је и јавно ревидирао свој став о подршци бомбардовању Србије. Да је знао оно што сада зна, па и све оно што је важно о Косову, никада не би подржао НАТО бомбардовање. Дакле, Грас је, за разлику од већине наших другосрбијанаца, будући упознат са читавим низом нових открића и докумената, променио своје мишљење.
Грас јесте, али српски тужиоци за ратне злочине, Владимир Вукчевић и Бруно Векарић, нису јер они и даље обављају разне радње, истражне и предистражне поступке, и то о новинарима који су наводно подстицали ратне злочине на Косову. Посебно забрињава податак о њиховој аљкавости, нераду и тромости, захваљујући којима су правди измакли они које је НУНС означио као најкривље, и то на самом почетку своје кривичне пријаве, коју Вукчевић и Векарић још увек разматрају. Пре свих, реч је о Патријарху Павлу, Љубу Тадићу, Михајлу Марковићу и Добрици Ћосићу. Упокојише се ови наши великани и измакоше исуканом јатагану нашег Тужилаштва за ратне злочине. Направише наши тужиоци, додуше, и неки нови траљави и шесторазредни материјал и отворише кривичноправни предмет „Медији“, и платише га обилато. На основу њега наставише да гоне неке друге, а посебно народног посланика Милована Дрецуна. (Прочитајте текст Филипа Родића „Дамоклов мач Тужилаштва“ у овом броју „Печата“).
Све идући овим трагом, сазнадосмо да је наше Тужилаштво за ратне злочине само у последње време примило од америчке амбасаде 70.000 америчких долара, а по свему судећи, у знак захвалности што им поменуто Тужилаштво редовно додаје документацију коју од њега затраже и што упорно инсистирају на српској кривици за догађаје на Косову.
Овде је, у случају нашег Тужилаштва, јасно видљива америчка и западњачка рука. Права природа таквог инсистирања на српској кривици и трагања за могућим починиоцима постаје потпуно препознатљива тек у светлу гласања у Уједињеним нацијама када антинацистичку резолуцију нису подржале све земље НАТО-а и ЕУ, уз своје сателите попут Украјине, Албаније, Црне Горе, БиХ, Македоније… о чему се подробније можете обавестити и одговарајуће закључке извести на основу текста Николе Врзића „Баук нацизма кружи око Србије“ у овом броју „Печата“.
Ако је страна западњачка рука очигледна када је рад поменутог Тужилаштва у питању, та рука је још очигледнија када је реч о нападима на српског министра Александра Вулина. Ни ту нема прикривања. У два Шпрингерова издања која излазе у Београду, у новинама „Блиц“ и „Ало“, истога дана појављују се два такорећи истоветна уводника против њега а томе се морају додати и још бар два текста објављена у другим новинама а у истом дану. Замера му се, наизглед, што брине о нужном опремању запуштених и девастираних центара за социјални рад а у ствари се разрађују саопштења америчке амбасаде против министра Вулина, и то зато јер се усудио да каже да се због свега што нам се дешава морамо замислити над приоритетима наше спољне политике. А велики грех је починио и што није повукао потпуни знак једнакости између смртоносних убода ножем једном нашем младићу у Истанбулу и једне навијачке пароле на неком београдском стадиону! Само у Београду и медијима који у њему излазе још увек влада погубни систем насилних симетрија који непогрешиво заводи на пут лажи и самоокривљавања.
Има у свим догађајима око нас и неке чвршће логике јер се испоставља да највише проблема има са оним државама које су настајале и бивале „независне“ и „самосталне“ само под окупацијама, било отоманским, било нацистичким. Оне које то још нису поново покушавају да то буду. У помоћ им сада пристиже НАТО и ЕУ. Демократско питање се на наше очи претвара у пожељно нацистичко питање. Праве западне, велике и извикане демократије никада нису правиле проблем када је реч о сарадњи са нацистима, само ако им је то било у интересу и ако је било у циљу борбе против Русије и ширења русофобије. Тако је било, и данас јесте тако. И ту за доказани српски антифашизам нема нарочито погодног места.
Ако је неко оправдано сумњичав према Гинтеру Грасу, сигурно ће лакше поверовати нашем славном историчару Милораду Екмечићу, чији текст обавезно треба прочитати у овом броју „Печата“. Екмечић каже:
„Пред сваки велики рат нека је фобија припремала духове против уреченог непријатеља. Ширење такве фобије мора се узети као индикатор и мерило до којег је степена досегао мрак наилазећег рата. Русофобија и србофобија данас један су од таквих индикатора.“
[/restrictedarea]
