Почетна / Регион / Друг брамерц, негатор слободе мишљења

Друг брамерц, негатор слободе мишљења

Пише Стефан Каргановић

Комесарски бахато, изигравајући да још има моћ да некога принуди или казни и рачунајући, по свој прилици исправно, да су његови балкански поданици исувише провинцијални да примете блеф, главни тужилац Хашког трибунала већ неколико дана се шепури и прети на овим просторима

Било је неизбежно да Хашка баба, Серж Брамерц, искористи боравак у БиХ да поведе разговор о својим омиљеним уштипцима – Сребреници.

„Говорио сам и раније“, упозорава строги тужилац Брамерц, „како је негирање геноцида у Сребреници неприхватљиво. Знам да се воде расправе о доношењу закона против негирања геноцида и то је један од начина да се томе стане у крај“ („Дневни лист“, 17. новембар 2014).

Јавно одобравање са којим овај белгијски јуриста разматра могућност доношења закона којим се грубо крше Устав Босне и Херцеговине и Европска повеља о основним правима уопште није изненађујуће с обзиром на то која му је установа послодавац и какву функцију тамо обавља. Да размишља другачије, професионалније, Брамерца на положају главног тужиоца Хашког трибунала, установе која систематски нарушава не само међународно обичајно право већ и сопствени Статут и Правилник о доказима и поступку, не би трпели ни двадесет и четири сата.

Сувишно је да Брамерцу постављамо реторичка питања, на пример, да ли је белгијски парламент икада усвојио закон против негирања геноцида који је белгијска држава, на челу са краљем Леополдом, извршила у Конгу при крају деветнаестог века. Да се подсетимо, ту гадну епизоду из иначе блиставе белгијске историје у светској литератури је овековечио британски писац пољског порекла, Џозеф Конрад, у својој класичној новели „Срце таме“. Компетентно се процењује да су током те пљачке природних богатстава Конга за 25 година белгијски колонизатори насилно усмртили до пет милиона домородаца.

Негирање белгијског геноцида  Међутим, белгијски историчари Роже Луи и Жан Стенгерс данас јавно тврде да су подаци који се односе на бројност становништва пре Леополдове геноцидне владавине и после ње „пука нагађања“ (отприлике као што је Туђман говорио за Јасеновац) док за тврдње у вези са демографским губицима Е. Д. Морела, савременика масакра који је својим драматичним извештајима из Конга покушао да узбурка европску јавност, Луи и Стенгерс цинично кажу да су „ништа више од плодова маште“ (Wm. Roger Louis and Jean Stengers: „E. D. Morel‘s History of the Congo Reform Movement“, стр. 252−7). Да ли би њима, по Брамерцу, у Белгији требало судити за „негирање геноцида“ а њихове „негаторске“ књиге спалити на ломачи?

Срећом, механизми цивилизованог законодавства омогућавају да се избегну такви судски прогони за деликт мишљења и да се неслагања у вези са спорним историјским или правним питањима решавају на академски, уместо на инквизиторски начин. Као што је француски моралиста и есејиста, Жозеф Жубер, лепо рекао, „боље је расправљати о неком питању, чак и да не дођемо до закључка, него да изведемо закључак а да нисмо расправљали“.

[restrictedarea]

Мада није јасно зашто би тужилац из неке ad hoc међународне установе био надлежан за оцењивање законских прописа у сувереној држави као што је Босна и Херцеговина, Брамерца би као правника требало подсетити на садржај Члана II (3), (г) и (х) Устава БиХ где дословце стоји да су загарантовани „слобода мисли, савјести и вјероисповијести“ и „слобода изражавања“. Уколико Брамерц не разматра БиХ и њене уставне норме озбиљније од колонијалних прописа у Белгијском Конгу, на њега би можда јаче деловала Европска повеља о основним правима. Правнику Брамерцу би се могла скренути пажња да су у том кровном документу, према којем се равна законодавство свих европских земаља, зајамчени, у Члану 10, слобода мисли, а у Члану 11, став 1 – слобода изражавања.

Али, наравно, чак и осредњи правник Брамерцовог калибра овога је савршено свестан. Довољно је рећи да ни по босанскохерцеговачкој ни по европској законској регулативи не постоји никакав правни основ за наметање икаквих ограничења на јавну дебату у вези са Сребреницом.

Смрт сребреничког мита Ако се на неколико месеци уочи обележавања двадесетогодишњице Сребренице у јулу 2015. одједанпут поново оживљава пројекат за доношење закона о санкционисању „негирања геноцида“, па се тој кампањи придружује и застрашујући казнени „ауторитет“ као што је Серж Брамерц, јасно је да је притисак за криминализацију слободе мишљења и изражавања у овом случају мотивисан искључиво политичким, а никако правним или неким другим обзирима.

Службена прича о Сребреници је полумртва, на апаратима за вештачко дисање. Ефикасним и посвећеним истраживачким радом удружења као „Историјски пројекат Сребреница“ срушене су претензије пропагандиста ове лажне конструкције. Тезе о „осам хиљада стрељаних заробљеника“ и „геноциду“ разбијене су у парампарчад. Када говорите истину, ви немате потребу да ућуткате и кривично прогоните оне који се са вама не слажу или другачије мисле. Само ако лажете, ви имате мотив да онима који би вас могли разоткрити – насилно одузмете реч.

На прагу обележавања двадесетогодишњице лажне приче, то управо јесте ситуација у којој се налазе Сребренички лоби и његов стратешки партнер по службеној дужности из Хага, Серж Брамерц. За њих би била катастрофа када би две деценије „службене лажи епохе“ 2015. године биле запечаћене коначним раскринкавањем крхких премиса на којима њихове приче и „пресуде“ почивају. Зато уместо чињеница и аргумената користе сва расположива средства застрашивања, укључујући и хашког утеривача страха, Сержа Брамерца.

Брамерцов дућан се ускоро затвара, 2017. године. Европска јавност је уморна од принудног клањања „сребреничком геноциду“. Од последњих европских избора, ако је у Сарајеву ико то приметио, расположење јавности, састав европских установа и општи смер јавне политике полако али сигурно се мењају. Не у правцу који је повољан за Сребренички лоби. Међутим, упркос неумитној стварности, они и даље блефирају.

Серж Брамерц оличава једну дискредитовану установу која је на заласку свога утицаја. У предмету Војислава Шешеља, где је, као код неподобног мишљења о Сребреници, централно питање инкриминација „вербалног деликта“, Брамерц и његов трапави тужилачки апарат неславно су поражени на свом терену и по правилима игре која су сами прописали, и то у двобоју са једним човеком. Између осталог и зато, он није меродаван, ни у званичном ни у приватном својству, да одређује која врста јавног говора је у некој земљи „прихватљива“, а која није. Уместо што се бави питањима која се налазе ван његовог домена, Брамерцу би било корисније да размишља о алтернативном запослењу, на пример о приватној пракси, након што ускоро у Хагу буде изгубио радно место.

Под претпоставком, наравно, да би га ико ангажовао да га заступа.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Hvala gdine Karganoviću za posao koji obavljate!




    0



    0
  2. g.Bramerc je sebi uzeo pravo da ocenjuje dalije u Srebrenici bilo zločina ii ne.Naravno da nije bilo toliko koliko se priča i nagadja.Tom gospodinu treba reći aufidrzen za sva vremena.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *