Диоптрија српског фокуса

Интервју Ивице Дачића „Блицу“ подсетио ме је на стару причу о раднику из једне некада сиромашне земље, чије је становништво, пре више деценија, трпело ужасне тортуре под фирмом реформи. Када је мој знатно старији колега радника упитао да ли је задовољан реформама, овај је задигао блузу мало изнад стомака и показао јефтин каиш од пластике, рекавши: „Друже, да ли бих ја имао ово да није реформе?“.

Ствар са Србијом је иста. Да нема Бриселски споразум, каже министар Дачић, Србија данас не би имала преговоре са Европском унијом. Шта више, у овом тренутку, тврди он, Немачка је та која треба да буде против Европске уније, јер јој она много више даје него што од ње добија.

У први мах, мислио сам да се Дачић, говорећи о немачком казану доброг срца за комшилук кредитима надуваног животног стандарда, само шали. Његова тврдња да Србија има интерес да буде чланица Европске уније све док не постане развијена замља, јер ће тако, цитирам, добијати бесповратно паре, такође је пре неумесна шала, него изјава државника.

Бесплатног капитала нема нигде на свету, а историја нас учи да га, упркос бројним експериментима, није ни било. Нарочито га нема у еврозони, где, истина, референтна каматна стопа тежи нули, али јој недостаје новац у јавним касама и привредни раст. Дачић нас тако, не желећи то, посредно уводи у свет црних европских потраживања.

У једном делу односа са Европском унијом, наиме, сиромашна држава кандидат заиста добија бесповратна средства. Ако се у фокусу имају само трансакције из претприступних или развојних фондова, неки подстицаји су ту. То уопште није спорно. Спорно је опште европско књиговодство земље кандидата у бруто износу.

Када се завири у сва конта, ствар са Дачићевим бесплатним новцем мења се из корена. Према подацима организације „Глобал фајненшал интегрити“, али и према подацима још неких организација, из Србије је од 2001. до 2010. године извучена 51 милијарда долара. Око пет милијарди долара годишње.

Српски економиста Мирослав Здравковић прошле године изјавио је да је тај износ нешто мањи, око тридесет милијарди долара и да је, према његовим проценама, из Србије годишње изношено до 3,5 милијарди долара годишње.

Tа средства, разуме се, нису завршавала у јавним фондовима Европске уније, него углавном на рачунима тамошњих банака и компанија којима је Србија великодушно плаћала десетак хиљада евра свако ново, потом често гашено, радно место. Осим тога, Европска унија на различите начине приморава Србију да се одрекне државних и привредних интереса на Косову и Метохији, па поменутој рачуници треба додати и тамошње економске ресурсе које сигурно неће експлоатисати наследници ОВК.

Зар дужничка судбина Грчке, Шпаније, Португалије и Ирске, а сутра Чешке, Хрватске, Словачке, Румуније, Бугарске и других земаља Европске уније, осим, можда, Пољске, уз додатне уцене и понижавања заиста треба да постане и српска? Како је, уосталом, у бескрајном дужничком односу могуће остварити економски напредак?

Због тога нико у Београду никада није ни покушао да израчуна, а камоли саопшти колико Србију у целини кошта европски пут. Европска унија је заједница приватизоване политичке моћи. У њој стварну политичку моћ контролишу власници гигантских корпорација, ван демократских процедура, а не грађани како се Србији сервира. Већини грађана Европске уније Београд заиста ништа не плаћа нити дугује.

Делови Дачићевог интервјуа, у којима описује разговор о будућности Србије са Владимиром Путином као за тезгом пијаце у Житорађи, није вредан озбиљног помена. Као ни његов напор да се представи као мангуп Брозовог калибра који у кафани ради бирократију Европске уније, послужујући јој, тобоже, амнезију као десерт.

http://serbian.ruvr.ru/2014_11_19/Dioptrija-srpskog-fokusa-9432/