Почетна / Свет / Динамика пендрека из сенке

Динамика пендрека из сенке

За „Печат” из Милана  Марина Муштовић

Сурове реформе које се спроводе у Италији све више продубљују разлике. Док на стотине радника остаје без посла, парола „нове левице“ могла би да буде управо: милостиња може, али давање шансе за бољи живот и успон на друштвеној лествици не долази у обзир!

Почетком октобра Серђо Маркионе, извршни директор ФИАТ-а, са париског Сајма аутомобила поручио је да је куцнуо час да се на италијанском тржишту рада најзад направи „велико спремање“, а затим појаснио да је основни проблем алармантне незапослености у Италији, поготово младих (43 одсто), управо „старо гвожђе које би требало очистити са пруге како би се локомотива покренула и воз кренуо.“ Том приликом је додао:„Ако притом и погрешимо, па случајно отклонимо и комад пруге, који би можда могао и да послужи, нема везе, боље и то него да оставимо то ђубре да блокира целу пругу.“ Маркионе је тада нагласио да су реформе у радном законодавству хитне и неопходне, као и да никакви преговори са синдикатима, а још мање уступци, не долазе у обзир. Само, с обзиром на суровост поменутих реформи, бар за већину оних који живе само од свога рада, тада није прецизирао ко ће то моћи да се укрца на фамозни воз, а још мање куда ће нас „покренута локомотива“ одвести! Али се зато није нимало устручавао да прецизира ко би то требало да се бави „чишћењем ђубрета са пруге“:„Основни задатак премијера Матеа Ренција је да под хитно пронађе начин да се пруга очисти. За мене је једино битно да се што пре крене правим путем и да се иде напред. Њему је потребно дати времена и простора да ради, јер, уосталом, због тога смо га и поставили тамо где се сада налази.“

РАЗЛИКЕ КОЈЕ СЕ ПРОДУБЉУЈУ Занимљиво је да Маркионе ништа од горе наведеног никада није демантовао, а још је занимљива чињеница да су водећи италијански медији потпуно игнорисали ову његову скандалозну изјаву. Па чак и када је почео „отворени рат“ између синдиката и премијера, који је упорно понављао да нема намеру да се састаје и преговара са синдикатима, нико се није присетио да ову његову одлучност у спровођењу сурових реформи доведе у везу са „чишћењем пруге“ коју је у Паризу споменуо Серђо Маркионе.

У суботу, 25. октобра, у Риму, у организацији ЦГИЛ-а, највећег синдиката који је деценијама синоним италијанске левице, 1.200.000 људи протестовало је против најављених мера реформи из пакета „Пакта за стабилизацију“ који, по многим независним аналитичарима, народу нуди једино још већу муку и сиротињу, а богатој мањини одрешене руке за беспоштедну експлоатацију и још беспризорније богаћење. Истог дана у Фиренци окупила се левичарска радикал шик елита на челу са премијером; дакле, она левица која генерално са гађењем и презиром гледа на „ружни, прљави и зли“ народ који ништа не разуме јер је глуп и конзервативан, тако да са својим тврдоглавим опирањем „модерним временима“ само смета на путу ка прогресу. Неко од те фине господе се можда и сажали на сиротињу тако да понекад удели и неки добровољни прилог. Али, никоме од њих не пада на памет да као приоритет у својој агенди зацрта управо борбу против рапидног сиромашења и енормних социјалних разлика које се у Италији, из дана у дан, све више продубљују. Парола те „нове левице“ могла би да буде управо: милостиња може, али давање шансе за бољи живот и успон на друштвеној лествици не долази у обзир!

[restrictedarea]

Управо таква левичарска елита је са свог фјорентинског фенси скупа званог „Леополде“ поручила демонстрантима да им је узалуд што се буне, с обзиром на то да је званични став владе врло јасан: нема одступања од „модернизације“ Италије, тако да су „горке пилуле“, односно реформе, неизбежне.

Премијер Ренци је јасно ставио до знања да му не пада на памет да преговара са синдикатима, а још мање да им пружа неке уступке, а његов лични пријатељ и финансијер политичке кампање, млади и по много чему контроверзни финансијски експерт и милијардер из Лондона, Давид Сера поручио је да, с обзиром на ситуацију, можда не би било лоше да се забране сви протести и штрајкови.

РЕЧЕНО УЧИЊЕНО У понедељак, 27. октобра, радници железаре „Аст Терни“, у власништву немачког мултинационалног гиганта „Тисен Круп“ (Thyssen Krupp), најнормалније су дошли на посао, али су многи на улазу у комбинат сазнали да су током викенда добили отказ и то како и доликује модерном времену: мејлом и СМС поруком. Дошло је до гужве и жучне расправе, с обзиром на то да је у игри било не само 550 радних места, него и драстично смањење плата, повећавање радних сати и укидање пауза за оне „срећнике“ којима овога пута није уручен отказ. Врло брзо је са разгласа отпуштеним радницима поручено да мирно напусте индустријски погон, а осталима да се истог часа врате на своја радна места и прихвате посла јер ће у противном дирекција предузети одговарајуће дисциплинске мере. Тада је око 2.000 радника ступило у штрајк и одлучено је да делегација предвођена Маурицијом Ландинијем, председником Синдиката металских радника (ФИОМ), оде у Рим на разговор са немачким амбасадором, а потом и са министарком економије Федериком Гуиди, како би се пронашло неко хуманије решење за новонасталу драматичну ситуацију.

У среду, 29. октобра, неколико стотина радника стигло је у Рим и по речима председника Ландинија у почетку је све изгледало сасвим нормално: у немачкој амбасади су стрпљиво саслушали њихове захтеве и обећали да ће о свему обавестити своју владу и настојати да се у што скорије време превазиђу проблеми. Затим се поворка упутила према Министарству економије, али, када су стигли на Пијацу „Индипенденца“, затекли су кордоне полиције под „пуном ратном опремом“ који су им са штитовима и исуканим пендрецима препречили пут и забранили прилаз згради Министарства. Дошло је до гуркања и псовања, а онда је полиција пендрецима жестоко ударила по радницима. Дошло је до правог крвопролића тако да је шест људи завршило у болници са тешким повредама главе. На десетине оних лакше повређених, укључујући и председника Ландинија, који је такође добио „пендрек у главу“, остало је на тргу надајући се да ће се неко из Министарства ипак смиловати и одлучити да их саслуша. Уместо представника Министарства стигло је полицијско појачање са блиндираним комбијима, полиција се поново устремила на раднике и пендрецима почела да их утерује у возила и хапси због „ремећења јавног реда и мира“. Том приликом, у општем метежу, Ландини је пред окупљеним новинарима изјавио: „Ово је срамота! У земљи која је пред колапсом, где се већ годинама краде на све стране и где цвета корупција, полиција, уместо да млати и хапси праве кривце за ову катастрофу: мафијаше, лопове, утајиваче милионских пореза и преваранте свих фела, очигледно, по наређењу ‚са врха‘, сада млати, разбија главе и хапси оне опљачкане, преварене и једине поштене: раднике који тешко раде, плаћају порезе и данас овде бране само своје право на рад!“ Истовремено, Ландини је бесно поручио да је сада доста завитлавања и празних прича из „Леополде“ и да радници више неће допустити да се и даље, тек тако, безобразно искоришћавају, а још мање да, чим се неком прохте, буду избачени на улицу, као непотребне, старе ствари. Један радник је полицајцу који је покушавао да га угура у комби кроз сузе запретио: „Земљаче, проклет био! Зар не видиш да си исти бедник као и ми, и где ће ти душа!“ Полицајац је на тренутак застао, а онда замахнуо пендреком и мирно рекао: „Улази! Такво је наређење, а ја само радим свој посао док га још имам.“

ГДЕ ИМА СТИДА, ИМА И ПОШТЕЊА Истога дана, Сузана Камусо, председница левичарског синдиката ЦГИЛ, посетила је повређене раднике у болници и том приликом изјавила да је куцнуо час да премијер јасно каже ко данас у Италији одлучује, с обзиром на чудну коинциденцију да само неколико дана после „Леополде“ и предлога његовог пријатеља милијардера да се забрани штрајк, долази до крвавог обрачуна полиције са радницима. Такође, Камусо је у интервјуу за „Ла Републику“ оптужила Ренција да је обична марионета у рукама „моћника из сенке“ и запитала како је могуће да нико није озбиљно схватио речи Серђа Маркионеа и довео их у везу са пребијањем радника на римским улицама. Осим тога, она је нагласила да је несхватљиво да један швајцарски држављанин у Италији без икаквих последица ради шта хоће: „Маркионе је прво пребацио правно и фискално седиште ФИАТ-а у иностранство, а онда се и бахато усудио да за италијанског премијера каже: Ми смо га тамо поставили да обави посао. И ником ништа.“

Када су агенције у вечерњим сатима пренеле вест о крвавим обрачунима полиције са радницима, прво се огласио министар унутрашњих послова Анђелино Алфано (експонент Берлусконијеве странке „Форца Италија“, иначе коалиционог партнера у левичарској влади Матеа Ренција). Осудио је насиље и прецизирао да је о нередима сазнао из медија тако да он као министар не прихвата никакву одговорност за немиле догађаје, с обзиром на то да његово Министарство није издавало никаква наређења. И шеф полиције Алесандро Панса изјавио је да је шокиран због онога што се десило, да дубоко саосећа са радницима, али да ни он, такође, ништа не зна о томе ко је на раднике послао разјарене полицајце. Председник Ландини је ове изјаве министра Алфана и „првог полицајца“ Пансе прокоментарисао са неверицом: „Немогуће је да обични полицајци, без наређења ‚са врха‘, тек тако, самоиницијативно, крену са пендрецима и штитовима да из чиста мира немилосрдно млате и хапсе раднике.“ Огласио се и премијер Ренци изјавивши да је згрожен са оним што се у Риму догодило и подвукао да ће учинити све да се пронађу кривци за „ово насиље без преседана.“ Притом је додао да се очигледно ради о нечијој исхитреној реакцији, али се онда одмах исправио рекавши да се овде још вероватније ради о покушају „конзервативних снага да се по сваку цену сруши влада, зауставе реформе и точак историје врати у назад.“ Ренци је притом индиректно оптужио Сусану Камусо за „произвођење афера и доливање уља на ватру“, поручивши јој да „мало спусти лопту“ и не замајава народ са причама о неким окултним теоријама завере. Камусо је истог часа одговорила да би премијер пре свега требало да „спусти пендреке“ и да раднике не третира као старо гвожђе, али и да поново прочита изјаву Серђиа Маркионеа и објасни јавности о чему се ту ради.

Сутрадан је у парламенту дошло до опште свађе: Ренцијеви левичари против „левичара-отпадника“ који се противе реформама; десничари против својих левих коалиционих партнера у влади, с обзиром на то да је затражена оставка „њиховог човека“, министра Алфана; опозиција је такође затражила министрову оставку и једногласно поручила да је сада доста „Ренцијевих циркуских представа“ и затражила да се под хитно пронађу кривци за насиље. Посланици анти-Ренци левице нагласили су да се само у најцрњим, назадним диктатурама забрањује штрајк и радници млате уколико траже своја права. Ренци је одлучио да због новонастале ситуације прекрши правило: примио је делегацију синдиката и радника и саслушао њихове захтеве. Обећао је да ће се лично заузети да се ситуација у железари „Терни“ нормализује, а после састанка је пред окупљеним новинарима изјавио:„Под хитно би требало смиривати страсти и гасити пожар који је букнуо, с обзиром на то да не желимо да уђемо у историју као влада која туче раднике.“ Том приликом се насмејао и додао: „Ето, ја сам показао добру вољу и примио раднике у премијерску палату. Зар то није довољан доказ да сам прави левичар.“

Да се ситуација, нажалост, не смирује, показују најновији сукоби полиције и демонстраната који су избили 3. новембра у Бреши приликом Ренцијеве посете локалном скупу предузетника. Демонстранти, овога пута, наоружани сузавцима, батинама и каменицама, дочекали су премијера са псовкама и увредама тако да је полиција опет кренула са пендречењем. Овога пута, у болници су завршила два полицајца. А с обзиром на то да у Министарству економије на „зелено светло“ за 155.000 нових отказа чека 160 захтева фирми које траже да се „реше старог гвожђа“, изгледа да је „сезона пендрека“ у Италији тек отпочела.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *