Давутоглуов „отомански Балкан“

Пише Никола Мартић

Да ли су убиство српског навијача у Истанбулу и „великоалбанска“ хистерија недавно испољена на стадиону ЈНА у Београду директна последица неоосманистичке доктрине турског председника Ердогана и премијера Давутоглуа и да ли се Србија још увек налази пред стварним изазовима очувања иовако окрњеног територијалног интегритета?

Пре недељу дана, у Истанбулу се догодило „тешко убиство“ српског навијача Марка Ивковића, кога су, у масовној тучи навијачких група „Галатасараја“ и „Црвене звезде“, непознати починиоци изболи ножем. Према сведочењима очевидаца и учесника ових догађаја, Турци су сатерали у ћошак мању групу Срба, гађајући их камењем, уз топовске ударе, затим повике „Косово! Косово!“ и претње на српском језику. Присутни су касније новинарима рекли да је међу Турцима било и Албанаца а осим албанске, вијориле су се и заставе Федерације Босне и Херцеговине.

Све се догодило испред једног улаза у стадион, када је, под врло чудним околностима, Србима онемогућено да уђу, после чега се створила гужва. Марка Ивковића, на зачељу колоне српских навијача који су покушавали да уђу у стадион, ножем су убили турски навијачи, окруживши Србе (турска полиција је забранила улаз Србима на стадион, формирала блокаду на улазу, тако да су се српски навијачи нашли у обручу између полиције и турских навијача). Тек када је Марко задобио смртоносне повреде убодима ножем у леђа, турска полиција је „интервенисала“.

 

 „Жал“ за Французом, али не и за Србином  Марко Ивковић својевремено је у „Олуји“ избегао из Хрватске у Србију. Његов отац је 1992. године погинуо у рату на територији Републике Српске Крајине. То да је Марко Ивковић убијен у Турској ваља нагласити, јер су српски медији, очигледно научени како ће о овом догађају извештавати, у мучном сагласју данима преносили информацију да је младић „изгубио живот“ у масовној тучи (формулација којом се релативизује овај варварски чин забадања ножа у леђа жртви, само зато што је Србин).

А о томе колико су „српски медији“ заиста српски (а посебно се то односи на РТС, ово отужно „власништво европских грађана Србије“) довољно говори и начин на који су, својевремено, данима и недељама „информисали“ грађане Србије о кривици навијача „Партизана“ (која ће тек бити утврђена) за „тешко убиство“ Бриса Татона, француског навијача који је „изгубио живот“ у Београду, такође у масовној тучи навијача. Како је посредством „српских медија“ Французима и читавом свету обећавао председник Србије Борис Тадић, тако се и збило: учесници ове масовне туче који су се нашли у непосредној близини настрадалог Француза добили су укупно 240 година затвора а у Србији је проглашен дан жалости.

Питамо се, међутим, где су данас изливи уредничких емоција који су се граничили са медијским лудилом (јавно линчовање навијача „Партизана“, које је претходило, по многима, монтираном судском процесу, где су чак и нека сведочења очевидаца „избрисана из судског списа“). Зашто 21. новембар, дан када је убијен Марко Ивковић у Истанбулу, није проглашен даном жалости и да ли ће Србија (тј. оно што је од ње остало) имати снаге и истрајности да тражи задовољење правде за његову родбину и пријатеље, као што је то својевремено чинио квислиншки режим Бориса Тадића у случају Татона? Ако је судити по томе како нас информише наш „јавни сервис европске Србије“, чини се да ће и овај „несретни случај“, где је један Србин „изгубио живот“ у Турској, бити само још једна срамна епизода улагивачког новинарства у друштву које, нажалост, још увек има колонијални статус.

[restrictedarea]

 Политичка природа злочина Да ли нам ово тешко истанбулско убиство младог Србина, које су „под једном зеленом заставом“ поздравили Турци, Албанци и Бошњаци, ишта говори о политичкој природи овог злочина и какве ће политичке последице овај догађај имати на односе у региону? Неки аналитичари сматрају да је албански дрон на стадиону ЈНА, којим је покушана дестабилизација балканске архитектуре и који је најавио раст екстремизма и међунационалне нетрпељивости (инспирисане великоалбанском хистеријом широм нашег суседства) заправо најава догађаја усмерених на оживљавање турске тежње за стварањем тзв. „зелене трансверзале“, јединственог муслиманског простора на територији што се у значајној мери поклапа са „великом Албанијом“, уз, разуме се, „визију“ унитарне муслиманске државе Босне и Херцеговине. Уколико је политички инструментализован, а јесте, овај злочин не може да не буде део приче о „зеленој трансверзали“.

С једне стране, имамо „евроатлантске“ интеграције, у које се Србија већ више од једне деценије гура, иако су готово сви свесни да се ту ради о мрском загрљају непријатеља јер он нема на уму нежност него ломљење врата, јер је против грађана ове државе својевремено употребио и „неконвенционално“ наоружање забрањено свим кодификованим и некодификованим нормама. Истовремено су српски лидери који су предводили самоодбрамбени рат против НАТО-а или убијени, или су на доживотним робијама широм Европске уније. Са друге стране, опет, видимо, од Америке и њених европских сателита – Велике Британије и Брисела, прећутно подржану тежњу за „великоалбанским интеграцијама“ Западног Балкана.

Ово, међутим, и не чуди ако знамо да је албанско друштво „пријатељско окружење“ за америчку Шесту флоту и Америчку коњицу а да је, геостратешки гледано, пројекат „велике Албаније“ врло ефикасан начин да се ограничи или потпуно укине било какав руски утицај у овом делу Европе. А како је све то могуће постићи? Новим насиљем, провокацијама, убиствима, тероризмом, локалним ратовима и другим методама, које САД увежбавају већ неколико деценија широм света.

 

 „Зелена трансверзала“ Нажалост, све се ово више него јасно уклапа у идеју неоосманизма, која је у Турској данас веома јака. А главни промотори овог схватања да, историјски гледано, ова држава има „право на посебан статус на Балкану“ данас су председник Републике Турске Реџеп Тајип Ердоган, некадашњи члан Партије благостања и Партије врлине (забрањене због екстремних антисекуларних исламистичких ставова) и турски премијер Ахмет Давутоглу, човек који је деведесетих година прошлог века на домаћим универзитетима држао предавања о Турској као наследници Османске империје а она ће, како сматра, поново бити успостављена. Илустрације ради, на отварању Конференције „Османско наслеђе и муслиманске заједнице Балкана данас“, у Сарајеву 2009. године, Давутоглу је, као министар спољних послова Турске, између осталог рекао: „Ми желимо нови балкански регион утемељен на политичким вредностима, економској међузависности и сарадњи и културној хармонији. То је био отомански Балкан. Ми ћемо обновити овај Балкан… Отоманска столећа Балкана су успешна прича коју сада треба обновити.“ Не сведочи ли ова тврдња да су великоалбанске тежње само један међукорак у остваривању коначног великотурског циља?

Великотурска „зелена трансверзала“ је, дакле, без сваке сумње политички контекст у којем се догодило мучко убиство Марка Ивковића. Ако разумемо стварне околности под којима је почињено, неминовно се намеће закључак да се ради о терористичком акту са прагматичним политичким циљем, а то је изазивање мржње која би, надају се креатори ових збивања, водила новим сукобима на Балкану а они по правилу изискују туђу „помоћ“ и интервенцију и њихов би смисао био ново прекрајање граница и уједињење свих балканских муслиманских територија под патронатом Турске. Тиме би се коначно сломио руски утицај на простору Старе Србије, што је темељни проблем стратега НАТО алијансе.

[/restrictedarea]