Почетна / Друштво / Дамoклов мач Тужилаштва

Дамoклов мач Тужилаштва

Пише Филип Родић

Када сте последњи пут чули за пријаву коју је против новинара − ратних хушкача јула 2009. НУНС поднео Тужилаштву за ратне злочине? Сигурно не у последњих неколико година, а сигурно не бисте ни сада да предмет „Медији“ заменик тужиоца за ратне злочине Бруно Векарић није извукао како би се одбранио од оптужби да је на своју функцију постављен мимо законске процедуре

Народни посланик Милован Дрецун решио је да у Скупштини Републике Србије доведе у сумњу легитимитет оних који се сматрају припадницима касте „недодирљивих“. Дрецун, чији морални квалитети у овом случају уопште нису битни, поставио је сасвим оправдано питање о легалности именовања бившег портпарола Тужилаштва за ратне злочине Бруна Векарића на функцију заменика тужиоца за ратне злочине.

Дрецун је у Скупштини рекао да је Векарић на садашњу функцију постављен противзаконито, јер је његов избор из 2003. године на дужност заменика јавног тужиоца Уставни суд 2004. огласио неуставним и због тога никако није могао да буде изабран 2009. на сталну функцију. Решењем Владе Србије из 2003. године, Векарић је именован за заменика окружног јавног тужиоца „противно тадашњем важећем Закону о јавном тужилаштву“, јер га на то место није могла постављати влада, него искључиво Скупштина Србије. Државно веће тужилаца морало је да зна да Скупштина Србије никада није верификовала избор Векарића као заменика окружног јавног тужиоца, па по закону није могло ни 2009. да му потврди избор на сталну функцију заменика тужиоца за ратне злочине.

Очигледно у немогућности да на ове оптужбе одговори било каквим основаним аргументом, Векарић је одлучио да замени тезе и изврне причу тврдећи да се нашао на Дрецуновој мети, јер се овај посланик владајућег СНС-а налази на списку новинара које НУНС оптужује да су хушкали Србе на ратне злочине.

 

Шта је старије, кокош или јаје? Чињеница да се Векарић предмета „Медији“ сетио тек пошто је постављено питање законитости његове функције говори много. На сајту Тужилаштва за ратне злочине нигде нема ни трага о овом случају, сем што се на једном месту наводи да Тужилаштво води истрагу по 20 предмета у којима су осумњичене 73 особе. Дрецун је навео да је заменик тужиоца Душан Кнежевић завршио предистражне радње у поменутом случају и одбацио кривичну пријаву коју је поднео НУНС. „По том предмету се више од две године ништа не ради. Предмет ‚Медији‘ је завршен, јер нема доказа да је учињено кривично дело па се одустало од кривичног гоњења, предмет је архивиран А/А, чиме је са неосновано прозваних новинара, који су часно обављали свој посао, скинута тешка љага“, навео је Дрецун. На ове тврдње бурно су реаговали и Тужилаштво и НУНС. Тужилаштво је саопштило да је „предистражни поступак у току и да постоје индиције да је подстицање и позивање на ратне злочине директно подстакло на убиство најмање двоје људи“. „Тужилаштво је до сада установило да је учињено кривично дело изазивања националне, расне и верске мржње и нетрпељивости, које је у међувремену, у односу на догађаје из ратних деведесетих година, застарело и да се због тога он не може кривично гонити“, навели су. У предистражном поступку, међутим, и даље се утврђује одговорност за позивање и подстицање на извршење ратних злочина против цивилног становништва и ратни злочин против ратних заробљеника, наводи се у саопштењу. НУНС је, са своје стране, саопштио да Дрецун „обмањује јавност“ и да је „на делу нови политички притисак на правосуђе“.

Из ове рашомонијаде могу се извући само два логична питања која упућују само на један одговор. Прво је питање да ли је, све и да је Дрецун својеручно побио две стотине људи, а не да је само (врло спорно) осумњичен за застарело кривично дело, основано оспоравање законитости начина постављења на функцију некога ко треба да се стара о поштовању закона. Како се Дрецун може одбранити од оптужби да је починио кривично дело тако што ће доказати да је заменик тужиоца нелегитимно на својој функцији? Па није функција Бруно Векарић, него је функција заменик тужиоца за ратне злочине и чак и ако са ње Векарић оде, на његово место ће доћи други човек који ће имати дужност да истражи и евентуално судски процесуира дела која се Дрецуну и било коме другоме стављају на терет. Да ли се овде ради о државном или личном интересу да се спроведе правда и да ли су евентуалне оптужбе против људи који су наводно извршили ратне злочине питање личности или државне институције?

[restrictedarea]

Друга је ствар дужина „предистражног поступка“. Да ли је Дрецун крив што Тужилаштво у овом случају још није изашло из „предистражног поступка“? Да ли је могуће да „истражни поступак“ у оваквом случају, који би се могао назвати баналним (све неопходне доказе је врло лако добавити, нису потребни никакви инсајдери и сведоци сарадници, пошто је све било јавно) траје дуже него доношење правоснажне пресуде у  много компликованијим случајевима, попут на пример „Овчаре“? Ово указује да или господин Векарић, све и да је на функцију коју обавља изабран најлегалније на свету, не ради свој посао, или да је тај посао немогуће урадити. У оба случаја може се рећи да Векарић не заслужује своју функцију и да би са ње требало да буде смењен, па тачно и да његово постављење уопште није упитно.

Поред свега овога, да нису чиста посла, указује и чињеница да је Векарић, чим је легитимитет његове функције доведен у питање, јавност обавестио да су њему и његовој породици упућене претње. Како је навео, у једној од претњи која му је упућена пише: „Усташо, дошао ти је крај, и Дрецун те напада.“ Не желећи ни на који начин да оправдамо овако нешто, нити да релативизујемо опасност у којој се потенцијално налази човек који се бави веома тешким случајевима и замера се вероватно најопаснијим и најбескрупулознијим људима у овој држави, поставља се питање откуд то да су те претње почеле да стижу у тренутку када се у питање доводи законитост Векарићевог постављења на функцију, а не раније, док се бавио случајевима попут „Овчаре“, „Суве Реке“, „Подујева“ и другим, у којима је на укупно 785 година затвора правоснажно осуђено укупно 70 особа које су починиле најстрашније злочине.

 

Предмет „Медији“ С обзиром на све изречено, може се стећи утисак да су по Векарића, Тужилаштво за ратне злочине и независност судских поступака опаснији новинари него припадници разних паравојних, војних и полицијских формација, што су по оптужницама или пресудама починили најстравичније злочине. Наиме, ако је разлог притисака и претњи Тужилаштву предмет „Медији“, који се још налази у „предистражном поступку“, онда мора да су ту осумњичени људи починили заиста грозне ствари и вероватно су спремни да их понове. Шта је то, дакле, НУНС „утврдио“, а Тужилаштво већ пет година „предистражује“?

Векарић одбија да јавно говори о случају „Медији“, односно о томе ко је на списку осумњичених, јер је наводно реч о „живом предмету“, али је рекао да је кроз Тужилаштво у том предмету прошао „веома велики број људи“ и да је осумњичен „веома мали број њих“, чија имена одбија да изнесе. Векарић не може да објасни ни зашто од 2009, откако Тужилаштво истражује кривично дело организовања и подстрекивања на геноцид, које су наводно починили српски новинари, није подигнута ниједна оптужница, а ниједан од стотина новинара који су поменути у спису НУНС-а није ослобођен сумње. На овај начин сви ти новинари стављени су под Дамоклов мач који се на њих може обрушити у сваком тренутку ако поставе неко незгодно питање, попут оног о легитимности нечијег избора на неку функцију. Међу основним условима које Европска унија ставља пред Србију јесу транспарентност судског поступка и његово спровођење у најкраћем могућем року. Зашто у овом случају институција, чији се представници неретко куну у вредности ЕУ, спроводи овакве стандарде?

Иако Векарић сада одбија да говори о било каквим детаљима овог „живог предмета“, Тужилаштво за ратне злочине у прошлости није било оволико дискретно, него је своје капитално дело под насловом Реч и недела, до сада најобимније своје издање, посветило управо овом случају. О спорним детаљима везаним за сам поступак издавања дела, чији је уредник нико други до Бруно Векарић, који би могли бити предмет истраге барем због могућег сукоба интереса, Печат је већ писао, а сада ћемо се концентрисати на садржину ове, у најмању руку, неформалне оптужнице. Који је циљ овог дела, нескривено је објаснио и сам Векарић, који је у уводној речи написао: „Сврха је ове публикације да на једном месту прикупи текстове који се баве овим и ширим питањима односа медија и ратних злочина како би се нашем правосуђу омогућило да, уз подршку струке и самих медија, потражи одговоре на ова и друга питања и на стручно коректан и професионалан начин утемељи евентуалне будуће поступке који би могли да се воде против одговорних особа у медијима Србије.“ У чему Тужилаштво види геноцидност српских новинара током ратова деведесетих, јасно је из одељка Примери. Ту су, немилосрдно по папир, набројани силни новински, радијски и телевизијски извештаји из последње деценије 20. века, сви до једног представљени као докази „говора мржње“ у српским гласилима из тог времена. Примери почињу приказом политичких и друштвених прилика у Хрватској после победе ХДЗ-а на изборима 1990. године. Аутори су пренебрегли укидање статуса конститутивног народа у Хрватској Србима, али су огромну пажњу посветили извештавању српских медија о стању у тој републици. Тако се помиње да је ново хрватско руководство најчешће описивано као „Туђманов режим“, што је, за разлику од описа „Милошевићев режим“ (што су свакодневно користили новинари НУНС-а) вероватно геноцидни термин. Неколико пасуса даље, критикује се још једно уопштавање везано за хрватске политичке представнике. „Тадашњи хрватски политичари, и то без обзира да ли су били екстремни националисти као Фрањо Туђман или Гојко Шушак, или умерени и помирљиви као што је, на пример, био Стјепан Месић, једнако се квалификују као усташе“, наводи се у овој публикацији. Из тога проистиче да је човек познат по томе што се хвалио да је обавио задатак и растурио Југославију, по томе што је био најближи Туђманов сарадник у доба када је управо Туђман покренуо и оружану побуну против заједничке државе, и напад на српску заједницу у Хрватској, али и по томе што је за стрица имао Марка Месића, команданта „Вражје дивизије“, који се за Вермахт борио код Стаљинграда, био „умерен“ и „помирљив“. Као један од првих примера хушкања на рат и геноцид, у публикацији се наводи текст који је под насловом „Нико нас и никад више неће водити на кланицу“ 15. јануара 1991. године објавила Политика, где је као „спорно“ наведено то да Јован Рашковић говори на опелу жртвама усташког злочина у Воћину, и каже: „Удар на сваког Србина значи удар на цео српски народ.“ Да ли је спорно да се догодио усташки злочин? Да ли је спорно да су Срби клани? Да ли је спорно да би народ требало да се солидарише и брани своје сународнике ако су они животно угрожени? Ово је довољно сликовито да не треба више трошити простора на то какви су примери геноцидног српског новинарства наведени у овој „књизи“. Суштина је у томе да за НУНС и Тужилаштво ратно хушкање представља свако писање и извештавање о злочинима над Србима.

У другој публикацији Тужилаштва, на исту тему, објашњава се како говор мржње који су ширили српски новинари мора бити судски процесуиран, јер је тако поступљено у случају Руанде. У броју 13 публикације Правда у транзицији, под насловом Медијски ратни злочин пред судом, детаљно се објашњава како новинари и медији могу послужити за распламсавање сукоба и мржње и подстицати на геноцид. Као пример се наводе Јулијус Штрајхер, уредник нацистичког листа „Штурмер“, у којем су Јевреји поређени са животињама – инсектима, пауковима, краставим жабама и приказивани као рогати монструми. Други пример је извештавање неких медија током геноцида у Руанди, пре свега Слободне радио-телевизије хиљаду брежуљака која је позивала слушаоце да траже и узму оружје против непријатеља и 7. и 8. априла 1994. у програму отворено навела: „Морате убијати (Тутсије) они су бубашвабе…“ (Занимљиво је да се овај и други подједнако брутални примери у публикацији Тужилаштва не наводе, него су изнета нека општа места о позиву на борбу за Руанду).

Прављење било какве паралеле између ова два примера (што чини Тужилаштво) и начина на који су српски медији извештавали о сукобима деведесетих потпуно је неумесно и то је свакоме јасно. Да ли ико памти да је икада било који српски новинар Хрвате, муслимане или Албанце називао „бубашвабама“ и позивао да буду убијени? Не. Извештавало се о рату, некада објективно, а некада и не баш, али позива на убијање било кога никада није било, посебно не позива на геноцид.

На крају се поставља питање ко овде на кога врши притисак? Тужилаштво на новинаре и народне посланике (Дрецун) преко тајновитих и магловитих оптужница у „предистражном поступку“, или новинари и посланици, који с пуним правом доводе у питање рад, легалност и легитимност Тужилаштва за ратне злочине? Зашто је већи притисак на Тужилаштво довођење у сумњу легалности избора Векарића на функцију заменика тужиоца од документарне емисије Сведоци емитоване на телевизији Б92 у којој се указује на драматичне пропусте Тужилаштва, Суда и Министарства унутрашњих послова у заштити оних који су им омогућили да оптуже и осуде људе који су починили злодела на ратиштима?

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Samo poslednjim naivčinama nije jasno da je „naše“ Tužilaštvo za ratne zločine produžena ruka haškog „pravosudja“! I finansijeri su im isti. (Slučajno znam ko je dao pare za uredjenje i opremu zgrade u kojoj stoluju više od decenije Vekarić, Vukčević i ostali vjerni čuvari i zaštitnici američkih interesa u posleratnoij Srbiji.)I sad se neko čudi što su prihvatili obavezu da najmanje jednom mesečno referišu ambasadi SAD, odnosno svojim instruktorima i nalogodavcima, šta su uradilii šta namjeravaju da čine?!Čine ono što im se naredi.Oni, bolje obaviješteni, znaju da su i ovdje, u kadriranju, svojevremeno sudjelovali i danas veoma moćni telali iposlušnici zapadnih antisrpskih centara moći, na čelu sa izvesnom gospodjom Kandić.Veoma bi me zanimalo koliko je ovaj sud, zahvaljujući angažmanu Vekarića i Vukčevića, donio presuda za ratne zločine – Albancima, Hrvatima, muslimanima… A što se tiče spiska „ratnih huškača“, novinara, koje je NUNS, na njegovu nezaboravnu sramotu, po nalogu već pomenutih naredbodavaca, sastavljao upravo sa Brunom, Natašom, Sonjom i pokojnom Biljanom Vučo,nepojmljivo mi je da je opet vaskrsnuo! /Čega se pametan stidi, tim se budala ponosi!)Stavljeni su na stub srama novinari koji su krajnje profesionalno, časno i hrabro obavljali svoju dužnost u ratnim uslovima! Jedan od njih bio je i čovjek u aktuelnom sporu sa već spomenutim tužiocima, Milovan Drecun. Lično bih volio da gospodin Drecun, u svojim poslaničkim obavezama i istupima manifestuje bar dio hrabrosti koju je pokazao na Košarama i drugim ratnim poprištima, ali i kao uvaženi geostrateški analitičar, bar kad je riječ o Vekom bratu, ili preambicionom svjetskom žandarmu i njegovoj produženoj ruci – NATO paktu…




    0



    0
  2. Драган

    ДРЕЦУН: „Чије је Тужилаштво за ратне злочине – америчко или српско?“
    Ни америчко, ни српско, него – УСТАШКО!!!

    Усташе су инфилтриране у све државне и јавне нституције!
    Да ли је у Тужилаштву Хрватске, можда, неки четник заменик
    Тужиоца Хрватске?
    Наравно да није!
    Е, па онда, ни Бруну Векарићу није место у Тужилаштву Србије!!!

    Sonja BIserko /UUSTAŠICA/ се придружила Владимиру Вукчевићу,
    Brunu Vekariću… да заједно урнишу србски народ и државу Србију.
    Да неким случајем Соња Бисерко живи у Загребу и јавно се
    декларише као сведок тима за одрбрану Републике Србије пред
    Међународним судом правде, а против Хрватске, била би полупана
    као ЋИРИЛИЦА на таблама вуковарске општине,
    руске и македноске амбасаде и србског конзулата у Загребу.
    Усташе би је одрале живу, исекли би јој језик, нос и уши, икопали очи и изломили обе руке и ноге, баш онако како су радили СРБИМА, ЈЕВРЕЈИМА И ЦИГАНИМА У ЛОГОРУ ЈАСЕНОВАЦ.
    И не само то, већ би њено име било избрисано из свих матичних
    евиденција државе Хрватске.
    Надајмо се да ће је то стићи и да ће јој се све то догодити и за оволику неправду коју чини држави Србији и србском народу, у држави и народу чији хлеб једе.
    Дакле, Православни Срби су окупирани и изнутра, па би били веома
    захвални БРАЋИ РУСИМА, да и на том плану помогну својој браћи –
    ПРАВОСЛАВНИМ СРБИМА – будући да Американци шаљу неке своје
    „ТУЖИОЦE“, да помогну овој УСТАШКОЈ БАГРИ, инфилтрираним у
    инјституције државе Србије, ништа ни мање ни више – само онолико
    и како Американци подупиру овај USTAŠKI OLOŠ.
    Разуме се, та помоћ треба да буде, и по квалитету и обимју, у сразмери са геостратешким интересима Русије у овом делу света!
    Али, за разлику од Американаца, који то чине јавно и уз сагласност
    актуелне издајничке клике, Руси би то требало да ураде у строгој
    тајности, уз помоћ домаћих родољуба и патриота – ИСТИНСКИХ
    ПРАВОСЛАВАЦА!!!

    Драган Славнић




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *