Четири милиона евра за – ништа

Пише Екипа „Печата“

Колико је новца потрошено на РЕКОМ пројекат Наташе Кандић који се налази  у стању клиничке смрти?

Пошто жртве? Питање које смо поставили пре неколико година („Печат“ број 174 од 15. 07. 2011.) ових дана, када у Београду заседа тзв. „Скупштина Коалиције за Реком“, коначно добија одговор: годишње, безмало милион евра! Почевши од 2009. године, проћердано је преко четири милиона евра, иако ни то није коначна цифра „операције“ зване РЕКОМ (скраћеница од: Регионална комисија за утврђивање чињеница о ратним злочинима и тешким кршењима људских права на подручју некадашње СФРЈ) коју је осмислила Наташа Кандић заједно са Фондом за хуманитарно право (ФХП) из Београда. Седмоцифрена сума спискана је на наводно оснивање прве међународне „комисије за истину“ (РЕКОМ) која је требало да утврди „чињенице о ратним злочинима и другим тешким кршењима људских права почињеним на територију некадашње СФРЈ у раздобљу од 1. сијечња 1991. до 31. просинца 2001. године, политичким и друштвеним околностима које су утјецале на чињење ових дјела и посљедицама до којих су злочини и кршења права довели“. То је агенда коју је Наташа Кандић уз помоћ својих сателита (тзв. партнерских организација са екс-ЈУ простора које држи на узди богатим финансијским инјекцијама) пре готово деценију „продала“ жртвама и родбини настрадалих, а потом и донаторима.

Комисија је, према том плану, требало да буде наддржавно тело а заправо наднационални мач освете који би, попут сталне претње, висио над државама насталим на простору бивше Југославије и то захваљујући широким овлашћењима сличним онима које има Хашки трибунал, што значи да би имала приступ свим архивима (јасно, и војним и полицијским). Приде би наређивала привођење сведока (и присилно) које би потом јавно саслушавала. Творци пројекта најављивали су да ће РЕКОМ у финишу свог посланства изрећи и неопозив историјски суд на основу истина које би чланови комисије спознали током свог прегнућа.

ОБЕЋАЊА, НАИВНИМА РАДОВАЊА Наташа Кандић није се кандидовала нити је демократски бирана да стане на чело виртуелне институције зване РЕКОМ, већ се за „регионалног координатора“ прогласила сама, а зашто и не би када јој је то, поред других примања, доносило месечну апанажу на којој би јој позавидео и председник Србије. И плату „координаторке“ је сама себи одредила, а на рачун жртава је у ФХП-у упослила и асистенткињу (1.250 евра месечно) па финансијског менаџера (1.670 евра месечно) плус финансијског асистента (1.340 евра месечно и то за само 30 одсто радног времена!) Кад се све сабере, самозвани „врх“ РЕКОМ-а у централи у Београду месечно потроши, заједно са трошковима администрације и ексклузивним путовањима на које Наташа Кандић себе шаље, што по региону, што у европске метрополе, заједно са „партнерским“ сателитима из суседних држава − на десетине хиљада евра. Координаторка РЕКОМ-а скокне и до донатора у Америци, а путовање кошта − 10.000 евра. О томе сведоче и два финансијска извештаја на сајту РЕКОМ-а, сакривена међу „документима“; оба се баве, да све буде занимљивије, истим периодом „потрошње“ (децембар 2008. − новембар 2011. године) док нема ни речи где нестаде пола милиона евра, колико је ФХП добио 2012. године, ни о другим издашним донацијама.

Мада је Наташа Кандић пре три године тврдила да је најмање брине то што поједини медији пишу о „узалудно“ потрошеном новцу, јер, када је реч о новцу, ревизије се обављају на свака три месеца па је РЕКОМ „што се тога тиче, најтранспарентнији пројекат који постоји“ (Пресонлајн, 29. 06. 2011.) сурфовање по сајту ФХП-а и РЕКОМ-а показује да од транспарентности нема ни трага ни гласа. На сајту ФХП-а јесу објављени извештаји ревизора за последњих неколико година, али из њих је немогуће ишта сазнати, јер је објављено само првих неколико страна, све сама општа места. На то је накалемљена још само последња (35.) страна, и све то без икаквих цифара и трагова колико новца је добијено, из којих извора, и нарочито − на шта је (можда би право питање било: на кога је?) новац потрошен.

Ко завири иза кулиса пројекта РЕКОМ, увериће се да је преко четири милиона евра жртвовано не само за бајну плату Наташе Кандић него и за богате хонораре разних експерата и спорадична одржавања „Скупштине Коалиције за РЕКОМ“ и различитих, пратећих форума (све у режији Н. Кандић); сваки од поменутих скупова траје 2-3 дана, и у просеку кошта 67.000-70.000 евра. До данас се изређало на десетине таквих и сличних форума, а изабрани представници жртава, они који су преживели страхоте последњих ратова и родбина погинулих, увек су изложени незаборавном третману ића и пића (од лососа до ћевапчића) у престижним хотелима, о којима већина у туробној свакодневици може само да сања. То је мали мито за оне који дижу два прста када се одлучује о судбини РЕКОМ-а и тако дају „легитимитет“ да Наташа Кандић пуним једрима настави даље. Иако су резултати њеног досадашњег деловања − нулти.

[restrictedarea]

У недостатку резултата и да некоме не би пало на ум да примети да је цар го (тј. да од РЕКОМ-а нема ништа) жртвама и њиховим најближима сервира се оно што је надохват руке, па тако и последња „Скупштина Коалиције за РЕКОМ“ у Београду протиче онако узгред, као увод у форум о транзиционој правди, у хотелу „Краун плаза“ (бивши „Интерконтинентал“). У таквом миљеу, јасно, не очекује се да жртве и њихови најмилији постављају немила питања типа „где су новци?“. Иако је многима давно свануло да је идеја РЕКОМ-а од почетка осуђена на пропаст, нарочито од тренутка када су бројне жртве, а превасходно српске (попут страдалих у мартовском дивљању на Косову 2004. године) − гурнуте под тепих.

ПРОФИТАБИЛНЕ ЖРТВЕ Према подацима које смо добили, на пројекат је у периоду од 2009. до 2014. потрошено бар 3.421.074 евра. Нема прецизних података за претходни период (2006−2008) фале и најновији, али зна се да ни ФХП ни Каташа Кандић ништа не раде забадава, још мање за цркавицу. Последња фаза пројекта „подршке РЕКОМ-у“, коју је платила Европска комисија, коштао је европске пореске обвезнике скоро пола милиона евра; тачније, 458.403 евра. То је задовољило тек 68,94 одсто „вредности пројекта“ који је ФХП проценио на преко 600.000 евра, при чему је Наташа Кандић добила и широкогруду донацију америчког фонда браће Рокфелер. Нашао се ту, зачудо, и „Телеком Србија“, који је пројекту РЕКОМ поклонио преко 5.000 евра. За − мајице!? На све то требало би додати још најмање 678.917 евра, колико је пројекат РЕКОМ прогутао у периоду од 2008. до 2011. године. Ту су и други пројекти са сличним циљевима, од којих је ФХП водио „људске губитке“ (тешке 334.656 евра) „правну подршку жртвама“ (потрошено 241.379 евра) и подршку цивилном друштву (по цени од невероватних 2.386.636 евра). Ту није крај − око 500.000 евра потрошено је на попис људских губитака у Хрватској, а око 160.000 евра за сличан пројекат на Косову.

КЛИНИЧКА СМРТ И где је процес РЕКОМ данас? Потрошени су милиони евра, за то је (бар према извештајима) утрошено на „хиљаде сати рада“, почевши од далеке 2006. године. Оснивачица ФХП-а Наташа Кандић је још 2011. године тврдила да је почела трећа, претпоследња фаза институционализације процеса РЕКОМ, и то предавањем Иницијативе, петиције и Предлога Статута РЕКОМ властима у региону некадашње СФРЈ: „Предали смо их председнику Хрватске, Председништву Босне и Херцеговине и властима у Словенији. Црна Гора је већ покренула процедуру за Иницијативу РЕКОМ, а до половине јула ове године, захтев за оснивање РЕКОМ предаћемо и председнику Србије, Косова и Македоније.“ Додала је да очекује „да сви државни послови око оснивања РЕКОМ буду обављени до краја наредне године“ (2012.) те ће „РЕКОМ бити основан у првој половини 2013. године“. У истом даху се похвалила да „воли да ствара и да види резултате“, што је „опште познато“.

Прошле су три године, а резултати нису на видику. Чак и када је, упркос оспоравању широких овлашћења, РЕКОМ уживао начелну подршку већине председника држава у региону, у јавности су се ломила копља на тему сме ли будућа „комисија за истину“ (како је РЕКОМ-у тепала Наташа Кандић) да има судске надлежности или не, мора ли да се бави „геноцидом“ (нарочито у вези са Сребреницом) има ли право да уз асистенцију државних органа позива сведоке и жртве на „јавна сведочења“ (и суочења) и да ли је РЕКОМ уопште прихватљив са становишта устава појединих земаља. Испоставило се да су све те расправе биле узалудне, јер промотори РЕКОМ-а крију од „базе“ да је процес, онако како је замишљен и заснован − клинички мртав. Урушавање је почело у тренутку када је председник Македоније одбио да пошаље свог представника на прву сесију изасланика председника. Скуп је одржан, иако у непотпуном саставу, јер је уз македонског изостао и представник словеначког председника, као и српског члана Председништва БиХ. Сусрет са „реалполитиком“ је био горко искушење за језгро „рекомоваца“, а нарочито за Наташу Кандић.

Кад су се сабрали, одлучили су да догађај спинују и прикажу као − успех. Уследило је још неколико сесија у истом саставу: Злата Ђурђевић (изасланица председника Хрватске) Соња Томовић-Шундић (изасланица председника Црне Горе) Селим Селими (Јахјагин изасланик са Косова) доградоначелник Сарајева Аљоша Чампара (изасланик Бакира Изетбеговића из Председништва БиХ) Горан Михаљевић (изасланик Жељка Комшића из БиХ) и судија Синиша Важић (изасланик председника Србије Томислава Николића). Суочен са новом ситуацијом (било је јасно да нема ништа од најављеног заједничког састанка свих изасланика свих председника, а последично ни „комисије за истину“) тим јавних заговарача Наташе Кандић сакрио се иза немуште Иницијативе за РЕКОМ како би избегао сумње да је изневерио очекивања Коалиције за РЕКОМ. Такав маневар је омогућио лакше изврдавање Статута Коалиције за РЕКОМ од стране ФХП, плус што је описано лукавство отворило простор да се испод жита учине крупни уступци и одступи од идеје РЕКОМ-а, све како би се очувала илузија да РЕКОМ није издахнуо ФХП-у на рукама. Лоше стање РЕКОМ-а су крили од „базе“ и шире јавности и да би заташкали чињеницу да су бројним уступцима згазили актуелни Статут Коалиције за РЕКОМ.

Suma sumarum, РЕКОМ је после две године „напорног“ рада одбачен не само у Македонији него и у Словенији, као и Републици Српској. Небојша Радмановић ниједном није примио делегацију Наташе Кандић како би разговарао о Иницијативи РЕКОМ, нити је одговорио на писмени захтев Коалиције за РЕКОМ да именује свог изасланика у „комисију за истину“. Председник Словеније Борут Пахор, испрва наклоњен идеји, сазнавши за увредљиве изјаве Наташе Кандић одбио је да одреди свог изасланика и судбину РЕКОМ-а препустио влади; словеначка влада је негативно оценила не само преширока овлашћења РЕКОМ-а него и прегласавање словеначких чланова унутар Коалиције за РЕКОМ. Словенија је на крају одбацила учешће у „комисији за истину“ тако сумњиве репутације. У Хрватској је влада премијера Милановића такође одбацила РЕКОМ, док је подршка Иве Јосиповића неискрена и „медијска“. То пише и у интерним анализама РЕКОМ-тима Наташе Кандић: „Судећи према јавним речима премијера и чланова владе Хрватске, Иницијатива РЕКОМ нема подршку. Помирење није више приоритет председника Хрватске.“

МИНИРАЊЕ СКОПЉА Да је „процес РЕКОМ“ на издисају, иако га у Бриселу и Вашингтону неуморно пропагира његова „координаторка“, постало је јасно после устрајне апстиненције македонског председника иако је међу првима одредио свог изасланика. Тик уочи првог састанка у Загребу, Жарко Пуховски, неформални вођа заговарача Наташе Кандић, одважио се да партнере у Скопљу „почасти“ мњењем да „Македонија није држава“. Лубен Арнаудоски, изасланик македонског председника Иванова, закључио је да је то „највећа увреда за Македонију и њене грађане“ и у знак протеста отказао долазак у Загреб и учешће у „званичној експертској групи“. Уследио је ударац и на међународном плану: у Сарајеву и Приштини су, под паском западних влада, напрасно одлучили да створе своје, националне „комисије за истину“ (које би се бавиле само својим жртвама) што је опасна конкуренција моделу РЕКОМ.

Како би спасила бар нешто од организације какву је замислила, а која јој се муњевито осипа, Наташа Кандић је пристала да буду десеткована овлашћења будућег РЕКОМ-а, одступивши не само од Статута Коалиције за РЕКОМ него и од идеје за коју је пола милиона људи од Триглава па до Ђевђелије наводно дало свој потпис. Свесна да актуелна ситуација није добра (нити обећава даљи профит) Кандић се одлучила за план Б − стварање „краће“ међудржавне комисије. Није јој сметало што ће у новом распореду снага у жижи бити злочини које друге државе стављају на терет Србима, а онда се испоставило да на рад таквог РЕКОМ-а више никакав утицај неће имати ни цивилно друштво, као покретач иницијативе. И тако − РЕКОМ још није ни створен, а више није ни тигар од папира.

Како би одржали привид да РЕКОМ даје знаке живота (бар док траје прилив евра и долара) координаторка „процеса РЕКОМ“ и њен тим латили су се − мењања Статута. Из намераваних измена Статута РЕКОМ-а, које заступа део заговарача Наташе Кандић, а под притиском „званичних представника“ три председника држава из региона, произлази да су оне „засноване на уставним и правним могућностима за оснивање РЕКОМ-а у свакој појединачној земљи бивше СФРЈ“. Што негира ранију мантру коју су ширили Наташа Кандић и њени скупи „експерти“ − да је досадашњи Статут РЕКОМ-а усклађен са правним оквиром појединих држава. Очито је да су, чим је РЕКОМ преузела шачица председничких изасланика из дела екс-ЈУ држава, уследиле суштинске промене, од измена преамбуле Статута РЕКОМ-а па надаље. Тиме је парламентима појединих држава, као и организацијама цивилног друштва, онемогућена важнија улога у евентуалном избору чланова будуће „комисије за истину“, а и трајање такве комисије орочено је „осигураним финансијским средствима“. Активни председнички изасланици нису били наивни, па су се отарасили и обавезе да се из државних буџета финансира рад РЕКОМ-а. Препустили су тај задатак „донацијама, као и међународним организацијама“. А то је дијаметрално супротно од онога што је у почетку заступала Наташа Кандић.

Свесна да је протеклих година, заједно са својим „сателитима“, исцрпела мецене РЕКОМ-а, а нарочито Европску комисију, брзо је сабрала два и два. Замор донатора, беспарица − збогом РЕКОМ. Ноћна мора за Наташу Кандић. У други план је гурнуто сазнање да окрњени РЕКОМ, ако се тај „Франкенштајн“ може тако назвати, више не би био међународна организација, већ обично међудржавно тело. Ни сарадња са тим „телом“ више није обавезна, али зато његов врх атакује на образовне програме који ће морати да се „ускладе са чињеницама о ратним злочинима, другим тешким кршењима људских права и жртвама“; значи, и уџбеници ће пратити надризакључке квазикомисије. На страну што дуга идеолошка рука таквог, мини РЕКОМ-а нема шансе да допре, на пример, до словеначких наставних планова и програма, иако је у тамошњем пројекту административног етничког чишћења 1992. године страдало 25 000 људи, од тога више од 60 одсто српског порекла. О чему словеначки ђаци, као и њихови вршњаци у другим државама екс-ЈУ − немају појма.

Пораз идеје РЕКОМ-а огледа се и у чињеници да су државама остављене одрешене руке у погледу начина усвајања, односно ратификације документа о РЕКОМ-у. Све то су добре вести за Србију, изузев што евентуална ратификација документа (о окрњеном РЕКОМ-у) рађа нови проблем, јер би службени Београд био присиљен на ратификацију међународног споразума са „државом Косово“, коју Србија не признаје. А баш сви документи о РЕКОМ-у, под туторством Наташе Кандић и ФХП-а, третирају Косово као државу. Потписивање таквог, званичног споразума са Косовом (о РЕКОМ-у) брзо би се претворило у механизам за „тихо признање“ Косова, што је један од главних циљева привремених институција у Приштини, које иначе изузетно цене залагање Наташе Кандић за признање једностраног отцепљења Косова.

На крају, ваља упозорити да је по Србију опасна најављена промена Статута Коалиције за РЕКОМ какву је тражио Аљоша Чампара, изасланик Бакира Изетбеговића. Бошњачки члан Председништва БиХ је уместо формулације у досадашњем Статуту − да РЕКОМ треба да „утврди све чињенице о ратним злочинима и другим тешким кршењима људских права извршеним у периоду од 1. 01. 1991. до 31. 12. 2001. године на територији бивше СФРЈ“, захтевао (предлог је усвојен) да РЕКОМ „истражи политичке и друштвене околности које су одлучујуће допринијеле избијању ратова или других облика оружаног сукоба, као и чињењу ратних злочина и других тешких кршења људских права“. Такво „истраживање“, које би упражњавали поједини чланови мини РЕКОМ-а, могло би поново да покрене никад завршене полемике „ко је крив за рат“, па чак и да чланови „РЕКОМ-ове екипе“ из Хрватске, Црне Горе и дела Федерације БиХ (у складу са доктрином „непринципијелне коалиције“) прегласају чланове комисије из Србије и тако озваниче историјску лаж о „Србима злочинцима и агресорима“ онако како је утабана у њиховим државама. Што отвара врата за ново ружење и сатанизацију Срба, при чему би држава Србија све то покорно уграђивала у наставне програме од основне школе надаље, као део „званично утврђене истине о узроцима рата“. Скраћена „комисија за истину“, какву сад протежира Наташа Кандић са својим спонзорима, представљала би камен око врата за будућност и напредак Србије. Ако све то знамо већ сад, онда је нејасно само још једно питање − зашто судија Синиша Важић, лични представник Томислава Николића, за разлику од македонског колеге Арнаудоског, још уопште седи у експертској групи окрњеног РЕКОМ-а?

[/restrictedarea]