Почетна / Друштво / Баук нацизма кружи око Србије

Баук нацизма кружи око Србије

Пише Никола Врзић

Једно гласање у Уједињеним нацијама показало је зашто српске евро(атлантске) интеграције представљају злочин против (наше) човечности

Није ЕУ комесар за преговоре о проширењу Јоханес Хан честито ни отишао из Србије, од које је таман затражио да уведе санкције Русији јер су то учинили и наши европски партнери, а Србија је поново пропустила прилику да се, у складу с Хановом топлом препоруком, усклади са Европском унијом. Осудила је, наиме, нацизам, ксенофобију и расизам.

 

РЕЗОЛУЦИЈА Прошлог петка, 21. новембра, тачно у 3:17:57 поподне у Њујорку, у оквиру Трећег комитета Уједињених нација, чланице Уједињених нација гласале су о Резолуцији о „борби против глорификације нацизма, неонацизма и осталих облика деловања који доприносе распиривању савремених облика расизма, расне дискриминације, ксенофобије и с њима повезане нетолеранције“. Антинацистичку резолуцију овог сувопарног назива предложило је 18 земаља – међу њима и Русија, Венецуела, Куба, Сирија, Пакистан, Нигерија… – и садржине је каква се и очекује после онаквог наслова. Састављена је, дакле, од политички коректних оцена попут оне да није лепо бити расиста и подстицати расизам, неупитних истина да је нацизам зло и да је његово пропагирање отуда недопустиво, подсећања на одлуке Суда у Нирнбергу, изражена је и „дубока забринутост свим скорашњим манифестацијама насиља и тероризма изазваног насилним национализмом, расизмом, ксенофобијом и нетолеранцијом“, уз позив чланицама УН да „унапреде национално законодавство у циљу превенције говора мржње и изазивања насиља усмереног против рањивих група“… Све у свему, резолуција је написана тако да су комотно могле да је саставе и „Жене у црном“ или неке од сличних, професионалних боркиња за људска права и мир у свету.

Осим што је потпуно – искрено, до потпуне досаде – политички коректна и саздана од општих места и неупитних истина, предложена резолуција је и географски сасвим неутрална. Не само што ни у кога не упире прстом нити пак наводи неки конкретан пример пробуђеног нацизма, ксенофобије, расизма и антисемитизма о којима говори – не наводи ниједан, наравно, не зато што их нема – већ, напротив, сасвим директно каже да су претња људским правима и демократском поретку, какву представљају „екстремистичке политичке партије, покрети и групе“, „универзални и ниједна држава није на њих имуна“.

И уместо да се овако неутралан и, ваљда, општеприхватљив текст усвоји без гласања – као што је, рецимо, без гласања истог дана усвојена Резолуција о интензивирању светских напора да се стане на крај вагиналној фистули – делегација Сједињених Америчких Држава затражила је да се гласа о антинацистичкој резолуцији.

Резултат гласања за и против овакве резолуције представљао је поприличан шок. Резолуција јесте прошла гласање, гласало је за њу 115 чланица Уједињених нација, али је истовремено чак 58 чланица светске организације одбило да се придружи овој осуди неонацизма и растуће глорификације нацизма, расизма и ксенофобије.

Три државе су чак и гласале против осуде нацизма, а 55 се само уздржало од гласања; при чему, кад је зло као што је нацизам у питању, уздржавање може да се схвати искључиво као кукавичко противљење антинацистичкој резолуцији, јер изостанак отворене подршке борби против нацизма јесте тиха подршка нацизму, нешто попут швајцарске неутралности у Другом светском рату. Размере нацистичких злочина су, једноставно, толике да не допуштају нијансе и различита мишљења; ако не у Другом светском рату а онда засигурно данас, када за то није потребна погибељна храброст, ако ниси против нациста, то значи да си за њих. Трећег пута једноставно не може да буде. Како бити уздржан пред смрћу преко 60 милиона људи, чији је узрочник једна идеологија зла?

[restrictedarea]

Географија глобалне подршке нацизму – због које нам сва ова прича заправо и јесте тако значајна – представља пак отрежњујући показатељ линије по којој се свет поделио. Против осуде нацизма гласале су САД, Канада и Украјина. А оно кукавичко, уздржано противљење осуди нацизма исказале су све, баш све чланице Европске уније, баш све чланице НАТО-а, и – уз неколико небитних привезака попут Белизеа, Самое или Малија – све државе које желе да постану чланице једне или друге организације или њима гравитирају или су њима окружене попут Андоре, Монака или Сан Марина. Уз читаву ЕУ и читав НАТО, тако, антинацистичку резолуцију Уједињених нација нису подржале ни Албанија, ни Црна Гора, ни БиХ, ни Македонија, ни Молдавија ни Грузија. Речју, сви кандидати и потенцијални кандидати. Сви осим Србије. Наша Србија је гласала за осуду глорификације нацизма, и на то треба да будемо поносни. Али и озбиљно забринути јер смо, буквално, једини на европском континенту – скроз до Русије и Белорусије, како мапа лепо приказује – који су то учинили. Другим речима, окружени смо (не)прикривеним симпатизерима нациста и расиста.

Да су свесни свог непочинства, наши западни партнери/нацистички симпатизери показали су, иначе, и тиме што – са потпуно усамљеним изузетком у виду канадског „Нешенел поста“ – нису објавили ни једну једину реч о (анти)нацистичком гласању у Уједињеним нацијама. Али их свест о том непочинству свеједно није спречила…

 

ИЗГОВОРИ Образложења која су притом дали била су подједнако бедна. Званични УН-ов извештај о дискусији наводи да је Украјина одбила да подржи антинацистичку резолуцију зато што је „Стаљин убио пуно људи у гулазима“, зато што Русија „подржава неонацистичке и терористичке групе на Криму“ и „предложена резолуција послала би погрешну поруку“. Представница САД је пак приметила како је њена делегација „забринута због отворених политичких мотива који су водили главног спонзора ове резолуције. Та влада је употребила исте фразе у текућој кризи у Украјини“, те би, закључила је, антинацистичка резолуција била „увредљива и груба према онима који су пострадали у рукама нацистичких режима“ – узгред буди речено, Израел у резолуцији није нашао ништа увредљиво и грубо, и за резолуцију је гласао. Што се пак наших ЕУ пријатеља тиче, објашњење је у њихово име понудила Италија; Унија је, рекао је представник Италије, „забринута око искрености текста, јер је његов главни спонзор кршио људска права“…

За своју одлуку да не подигну свој глас против нацизма сви су они, дакле, оптужили Русију, с којом су у сукобу око Украјине. Ма колико такво оправдање било неоправдано – управо због зла о којем је реч – јесте могуће помислити да се Америка и њени вазали антинацистичкој резолуцији нису толико успротивили због сопственог разумевања за (нео)нацистичко поимање света колико због жеље да њоме не нашкоде новим украјинским властима. Зашто? Зато што је „Јац наш момак“, како то зимус рече Викторија Нуланд, помоћница америчког државног секретара, а момак Јац – премијер Украјине Арсениј Јацењук – имао је на листи свог Народног фронта и Андреја Парубија, саоснивача неонацистичке украјинске Социјалистичке националне партије (свака сличност са Хитлеровим националсоцијалистима је, је л‘, случајна) и вођу добровољачког батаљона „Азов“ Андреја Билецког, и помоћника команданта „Азова“ Вадима Тројана, а чак је и „Њујорк тајмсу“ летос успело да примети како „Азов“ наступа под заставом са „неонацистичким симболом који подсећа на свастику“, док је британски „Телеграф“ исту јединицу описао као „отворено неонацистичку“, цитирајући њене припаднике који без имало зазора признају да јесу нацисти, и приде цитирајући споменутог Јацењуковог посланика и команданта „Азова“ Билецког и његов јавни позив „белој раси“ на „крсташки рат против ниже расе (Untermenschen) коју предводе Семити“… Штавише, док смо код америчке попустљивости у односу на украјинске неонацисте, одбачен је недавно и амандман конгресмена Џона Конјерса на амерички војни буџет за наредну годину (2015 National Defense Authorization Act) који је тражио да се америчка средства за опремање украјинске војске не доделе оним безбедносним снагама Украјине које исказују склоност ка „величању или глорификовању нацизма или његових колаборациониста, укључујући и употребу симбола заговорника беле надмоћи (white supremacists) неонациста и сличних“.

С тим што су, осим у вези са Украјином, САД – као земља у којој белци и даље некажњено убијају црнце, о чему нам сведочи и убиство Мајкла Брауна у Фергусону у Мисурију – овом антинацистичком резолуцијом несумњиво биле додатно изиритиране и због њене антирасистичке компоненте.

 

КОНТИНУИТЕТ Проблем са оваквим објашњењем противљења антинацистичкој резолуцији, међутим, налази се у томе што чак ни на такво објашњење наши натистички партнери заправо немају право. Зашто? Зато што је њихово одбијање да се (макар и на том вербалном нивоу) супротставе глорификацији нацизма старије и од украјинске кризе и од текућег сукоба са Русијом. Реч је, заправо, о сасвим забрињавајућем континуитету. Трећи комитет Уједињених нација, наиме, сличну је резолуцију против глорификације нацизма усвојио и 26. новембра 2012. године. И тада су и Србија и Русија и још 118 земаља гласале за, САД и Канада су такође биле против (као и Маршалска острва) а државе ЕУ и НАТО и потенцијалне чланице ЕУ и НАТО су се опет уздржале од гласања, и нацизам нису осудиле… Какав су разлог тада пронашли да не осуде нацизам, пошто украјинског сукоба са Русијом у новембру 2012. није било? Или пак сада постаје нешто јаснија она теорија америчке изузетности о којој говори и председник САД Барак Обама? На своју су се изузетност, наиме, позивали и они које Обамина Америка данас не жели да осуди…

На српске евро(атлантске) интеграције до сада смо имали велики број приговора; Косово и Метохија, уништавање домаће економије укидањем царина и субвенција домаћој привреди, несрећно искуство Бугарске, Румуније, Хрватске… корупција у ЕУ која (по подацима донедавне ЕУ комесарке за унутрашње послове Сесилије Малстрем) годишње поједе један читав годишњи ЕУ буџет, потпуна суспензија демократије која се огледа у чињеници да током преговарачког процеса треба да – без могућности приговора и амандмана – усвојимо баш све ЕУ прописе које је донео неко други а не наши изабрани представници… А сада се, прошлог петка у 3:17:57 поподне по њујоршком времену, на све те приговоре надовезао и овај необориви, морални приговор. Једноставно, ми немамо шта да тражимо у друштву оних који упорно не желе – под ма којим изговором, јер ниједан не може да буде оправдан – да осуде глорификовање највећих зликоваца у историји човечанства и оживљавање те њихове идеологије зла и крви, и нико нема права да нас води у друштво таквих. А данашња подршка украјинским неонацистима њихову континуирану њујоршку уздржаност беспоговорно претвара у отворено одобравање нацистичке идеологије.

Аустријанац Јоханес Хан је прошле недеље, тражећи да ускладимо своју спољну политику са политиком Европске уније тако што ћемо Русији увести санкције, од нас заправо затражио да се придружимо оваквој њиховој идеологији, чији је Русија (а богами и Србија какву знамо и волимо) природни противник, а не партнер. И немачки председник Јоахим Гаук је, на завршетку своје овонедељне посете Словенији, Србији поручио да ће имати да се одлучи за Брисел или за Москву, вабећи нас наравно Бриселу (и Берлину) а не Москви, а „имамо обиље доказа за чињеницу да амерички амбасадори и изасланици широм света траже састанке на највишем нивоу како би тим земљама доказали да су обавезне да казне Русију заједно са њима (Американцима) или ће се суочити са последицама. То чине у свим земљама, укључујући и наше најближе савезнике“, открио је ових дана, необично директно, иначе суздржани и дипломатски суптилни министар спољних послова Русије Сергеј Лавров.

Овим притисцима је, и у Њујорку и у Београду, српски државни врх одговорио гласањем за антинацистичку резолуцију Уједињених нација, и поруком да „Србији нико не може да наређује и говори коме ће, када и како уводити санкције“ (премијер Александар Вучић) односно, речима председника Томислава Николића, „данас, ових часова, ових година, Србија сигурно неће увести санкције против Русије“. И можемо само да се надамо да ће таква наша политика и опстати. Јер ћемо у супротном изгубити душу, а са њом и Србију.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *