Почетна / Други пишу / „АНТИРУСКИ ЦЕВОВОД“ СА РУСКИМ ГАСОМ

„АНТИРУСКИ ЦЕВОВОД“ СА РУСКИМ ГАСОМ

Петар ИСКЕНДЕРОВ

У Европској унији се отвара нови фронт „енергетских ратова“. Пошто нема своје изворе којима би се заменили руски енергенти, руководство  Европске уније је одлучило да финансира формирање регионалних мрежа које ће бити у стању, како се сматра у Бриселу, да земљама Централне и Источне Европе помогну да оперативно одреагују на промену ситуације. Важна улога међу таквим мрежама даје се јединственом систему за транспорт гаса, коју се спремају да до 2020.године пусте у рад Пољска, Словачка и Мађарска. Тај систем ће им омогућити да остваре  пренос гаса у меридионалном правцу, те у Европској комисији уопште не крију да такав систем треба да регионе  Централне и Источне Европе ослободи енергетске зависности од Русије и олакша реверсне испоруке гаса Украјини.Међутим, проблем за ЕУ је у томе да ће регионални „антируски“ цевовод  ипак морати да превози  руски гас.

Размишљајући о перипетијама  регионалне енергетске политике недавно је једна од најпознатијих турских издавачких кућа – DUNYA – цитирала националну изреку: „Па шта – само цевка?“ У језичкој традицији Турске „цев“ се сматра за нешто врло једноставно, нешто што се разуме без икаквог објашњења.[1] И нехотице тај израз пада на памет када се упознајеш  са неким врло чудним поступцима и изјавама руководства Европске уније који се односе на енергетска питања.

Последњи очигледан пример такве врсте је и одлука Европске комисије да за почетак изградње гасовода између Словачке и Пољске издвоји прву траншу дотације од 4,6 милиона евра.[2]  Планира се да се затим тај гасовод продужи у јужном правцу и да се споји са мађарским системом за транспорт гаса.[3]Претпоставља се  да ће  тај тространи цевовод пуним капацитетом почети да ради 2020.године. ЕУ је издвојила средства у оквиру општеевропског програма  CEF (Connecting Europe Facility). „Европска комисија је у оквиру програма CEF за почетак изградње цевовода између Словачке и Пољске који треба да повеже гасоводне системе обе земље, издвојила први део дотационих средстава од 4,6 милиона евра. Наведени износ ће обе земље равномерно поделити“ – потврдио је Ваграм Чугурјан, званични представник компаније Eustream, која је оператор  гасоводног система Словачке.

Наравно, сам по себи развој инфраструктуре за транспорт гаса мада је скуп, добар је. У наведеном случају ради се о формирању интегрисане регионалне гасоводне магистрале од обале Балтика до границе Словачке и Мађарске са Украјином, што ће омогућити да се врши оперативно пребацивање гаса у меридионалном правцу. То је чисто техничка страна посла, и у вези са њом нема неких посебних сумњи. Али сумња почиње када   се проговори о финансијској страни, о исплативости и, најважније, политичкој страни пројекта.

Према подацима саме Европске комисије, само словачки део гасовода ће коштати не испод 140 милиона евра. То је приближно 30 пута више од средстава које тренутно издваја Европска комисија. Осим тога, прву траншу Словачка  треба да подели са Пољском, а средстава ионако има само за обављање „почетних  пројектно-инжењерских радова“. Предвиђено је и издвајање новца за наредне транше али ми добро знамо колико је сада лоше и непредвидиво буџетско-финансијско „време“ у Европској унији.

Новембарски индекс пословних активности који је за новембар објављен ових дана у зони евра је најмањи  за последњих 16 месеци, што представља очигледног весника нове рецесије.[4]„Перспективе зоне евра нису ни мало веселе“ – потврдио је Десмонд Чуа, аналитичар британске финансијске компаније CMCMarkets.[5] И уопште није случајно што је почетак директних грађевинских радова на пољско-словачкој маршрути  за сада померен све до 2018.године. А ту су још и скупи радови на мађарском делу трасе.

Зашто је Бриселу и заинтересованим земљама Централне и Источне Европе требало да баш сада крену са тако скупим пројектом? У Европској комисији не крију геополитичке побуде и поново дискутују у категоријама свима знаних „енергетских ратова“ са Русијом. Ради се о покушају да се диверсификују токови гаса како би се ипак снизила зависност земаља региона Централне и Источне  Европе од Русије и помогло им се да уколико буде потребно хитно и у великој мери повећају реверсне испоруке гаса Украјини.Истина је,   учесница пројекта о коме говоримо,  Мађарска,   још у септембру ове године  је обуставила реверсне испоруке гаса Украјини на неодређено време због све веће унутрашње потрошње. Остају Пољска и Словачка – али колике ће бити њихове могућности да гасом обезбеђују и Украјину – то, вероватно, не знају ни Варшава,  ни Братислава.

Али најважније је да ће цевоводом који треба да земљама Централне и Источне Европе и Украјини помогне да се мање „друже“ са Русијом, тећи управо руски гас!Са Мађарском је све јасно: 75%  природног гаса који се користи у тој земљи (успут, и 80% нафте) у њу стиже из Русије, и руски „Газпром“ је спреман да настави да обезбеђује, па чак и да преко билатералних договора Москве и Будимпеште повећава испоруке тих енергената.[6]

Словачка за сада покушава да дискутује у категоријама диверсификације. У изјави оператора система за транспорт гаса Словачке, компаније Eustream – то се назива тежњом да се „препише европска прича о гасу, али да се поведе рачуна о лекцијама, добијеним  руско-украјинском кризом из јануара 2009.“ И да се „преиспитају правци токова гаса“.[7]  У компанији се сматра да будући цевовод може да се пуни не само руским, већ и норвешким или   гасом из неке друге земље.

Међутим, реална динамика европског  тржишта гаса показује да ни на норвешки, а тим пре ни  на било чији други гас Централне и Источне Европе, не треба да се рачуна. Резултати 2013.године који се односе на испоруку гаса Европи показује да су сви главни испоручиоци  гаса смањили своје испоруке: Катар за 20,7%, Нигерија за 38%, Алжир за 19%, Велика Британија – за преко 6%, а већ помињана Норвешка – за скоро 5%. Само је руски „Газпром“ показао раст испорука Европи од чак  16,3%.[8]  Чак и убеђени опонент Русије, потпредседник САД Џозеф Бајден, говорећи на заседању Атлантског савета на тему „Енергетика и економија“, који је ових дана завршен у Истамбулу, био је принуђен да призна да ће у европском региону Русија „без сумње“  наставити да и даље буде главни испоручилац енергије.[9]

А то је и одговор на питање чији ће се гас  углавном транспортовати  пољско-словачко-мађарским цевоводом. Успут,  Словачка, о којој смо већ говорили,  не одбијајући да учествује у енергетским маневрима Брисела, ипак жури да се осигура. За 5.децембар је предвиђено потписивање дугорочног (за период до краја 2029.године) међудржавног споразума Москве и Братиславе о испорукама Словачкој руске нафте и о транзиту преко словачке територије руских енергената. Здрав разум ипак побеђује!


[2] РИА НОВОСТИ 17/11/14 21:26 17.11.2014 21:27

[3] РИА НОВОСТИ 17/11/14 17:14 17.11.2014 17:14

[4] AP201512 GMTNov14

[5] AP210833 GMTNov14

[6] РИА НОВОСТИ 19/11/14 00:03 19.11.2014 00:03

[9] ТАСС 22.11.2014 15:40

„Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *