Почетна / Документи / Александар Поповић (1931-2014)

Александар Поповић (1931-2014)

Пише Дарко Танасковић

Отишао је спокојно, уз звуке омиљене Бахове музике. Он заиста може бити миран и задовољан, а нама у Србији тек предстоји да се упознамо с његовим делом и тиме му одамо дужно признање и једину пошту коју би овај скромни, недостижно једноставни велики човек племените људскости радо прихватио

Из Париза је стигла тужна, али донекле и очекивана вест. Догодило се нешто невероватно. После дуже болести преминуо је Александар Саша Поповић, најугледнији српски оријенталиста с француским пасошем и један од пионира научног изучавања послеосманског ислама на Балкану. Онима који су га познавали и волели, дивећи се његовој неисцрпној животној радости, уистину се чинило да је бесмртан. Од данас он то неопозиво и јесте. Рођени Београђанин, што је по много чему, а понајпре по неодољивом личном шарму и духовитости, остао до краја живота, Александар Поповић, даровити кошаркаш из оне незаборавне старе генерације „Звезде“, 1954. године завршио је студије оријенталне филологије код Фехима Бајрактаревића, оснивача ове дисциплине на Београдском универзитету, да би се потом, као „примарни антикомуниста“, како је у шали озбиљно говорио, преселио у Француску, где је, играјући кошарку за „Метро“ и радећи разне послове, поново дипломирао арапски језик и књижевност на чувеној  Националној школи живих источних језика. Универзитетски докторат стекао је на „Сорбони“ (1965), под менторством истакнутог француског арабисте старе школе Шарла Пела,  темељном (он би рекао „конфекцијском“) дисертацијом о побуни Занџа, црних робова у Басри у деветом веку. Теза му је објављена у Паризу 1976. године, доживевши изузетно повољан пријем и позитивне оцене у научним круговима. Ушавши у породицу јединственог Националног центра за научно истраживање, као „технички помоћник“ десетак година је блиско сарађивао с великим арабистом и исламологом Максимом Родинсоном, од кога је усрдно „крао“ оријенталистички занат и усвојио здрав, неоптерећен однос према бављењу науку, допуштен само онима који се њоме баве на истински врхунски начин. Схвативши да у области друштвених и хуманистичких наука истраживачи и научници са Балкана релевантан допринос светској знаности понајпре могу дати ако се балканским темама посвете на светски начин, уважавајући универзалне захтеве и мерила непоткупљиве научности, Поповић се  од седамдесетих година прошлог века почиње занимати за ислам на Балкану, да би 1986. објавио капиталну студију „Балкански ислам. Муслимани југоисточне Европе у постосманском периоду“, на српски језик, нажалост, досад непреведену. Током наредне безмало три деценије, руководећи, у највишим академским звањима, научним пројектима у чувеном Националном центру за научна истраживања, предајући на већем броју универзитета у Француској и у свету, неуморно путујући и теренски проучавајући разне аспекте исламске цивилизације, од историје и књижевности, преко мистике, до магије, Александар Поповић је остварио импозантно научно дело и извео више генерација данас успешних научних посленика. Стицајем низа неповољних околности, поред неколиких краћих текстова, на матерњи српски језик преведена му је и објављена (1991), заслугом београдског „Акваријуса“, само сразмерно кратка, али методолошки драгоцена студија „Посредници и метафоре. Југословенски муслимани (1945-1989)“. У предговору овом оригиналном и продорном погледу на југословенску муслиманску проблематику после Другог светског рата, Александар Поповић је своје научно „вјерују“ сажето предочио следећим речима:„Да бих о једном тако сложеном проблему могао разложно да говорим, користићу се (и овом приликом) системом који ја (по Лафонтену) обично зовем ‚систем сељака са Дунава‘, а који се укратко своди на следећа три принципа:(а) употребљавати једноставан и ‚приземан‘ начин изражавања;(б) мислити логично, тј. картезијански;(в) не дозволити да се потпадне под утицај ни верског, ни идеолошког теороризма, и то без обзира на то одакле они долазили.“ Није тешко разумети зашто су радови Саше Поповића, доследно исписивани уз поштовање наведених принципа, наилазили на зид и одбојност  код „колега“ који су сматрали да је научно само оно што је високопарно и неразумљиво, којима логика није јача страна и, нарочито, заточеницима разних идеолошких једноумља и недостојне „академске коректности“, чиме је приступ исламу на Балкану одувек био силно оптерећен, а што је „сељак са Дунава“ надмоћно разобличавао. Заузврат, високо су га уважавали и помно читали и они који су га јавно прећуткивали, отписивали или нападали, док су му трајно захвални многобројни ученици и сарадници које је самопрегорно и великодушно, професорски озбиљно, брижно, али ненаметљиво и вазда пријатељски уводио у тајне исламолошке балканологије. Отишао је спокојно, уз звуке омиљене Бахове музике. Он заиста може бити миран и задовољан, а нама у Србији тек предстоји да се упознамо с његовим делом и тиме му одамо дужно признање и једину пошту коју би овај скромни, недостижно једноставни велики човек племените људскости радо прихватио.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *