Почетна / Документи / Жив а стрељан

Жив а стрељан

Пише Рајко Петров Ного

изузетни припадник младобосанског нараштаја живео је дуго, додуше скрајнуто, а својим патеничким животом као да је испаштао за онај пусти нараштај „побуњених анђела“ који је у цвету младости листом покошен

Премда су готово сви Младобосанци писали, уобичајило се да их делимо на револуционарно, атентаторско, и интелектуално, књижевно крило. У том двојству садржан је сушти парадокс овог нараштаја: спремност на акцију, на жртву, с једне, револуционарне стране, а са друге, књижевне, модерност и суптилност у изразу, и песимистичка декадентност у осећању света. Хајдук, конспиратор и декадент истовремено су живели у једној личности. Синови дојучерашњих кметова, устаника и хајдука, заражени слободарством „добили су од судбине, без свог нарочитог напора, отворен излаз у свет и велику илузију слободе“, писао је Андрић. Из овог живог двојства код Андрића и Пера Слијепчевића – свакога на свој начин, и у својој области – израсле су простране књижевне грађевине; код већине рано помрлих и поубијаних, тек трагичан торзо. Ваља поживети да би се нешто написало. Драгутин Радовић је дуго живео, али као да је, после оног покушаја самоубиства, био жив а стрељан.
У Пандуровићевој антологији У Антологији најновије лирике, у редакцији и са предговором Симе Пандуровића (при руци ми је 3. издање из 1926, прво издање 1921) има фотографија Драгутина Радовића где је преко младог и лепог кошчатог лица Динарца, крупних очију и високог проћелавог чела, те обавезних и подрезаних бркова, преливен један благи, меланхолични осмејак жртве која се своме страдању не опире: „Златан младић, шта је он скривио небу и земљи? И ко то тражаше његову смрт“, питао се млади Андрић. Сима Пандуровић је у своју Антологију уврстио ову Радовићеву песму:
Злато сутона
Пресвета Дјево Маријо,
Сунце те љуби једнако,
Као некада,
Са сановником
И амајлијом
С видокруга слази предвечерје;
На заходу злато сунца сине,
И светлуца нежни, драги сјај.
Сиви сутон успомене нија;
Моје мисли све тихо занеме.
Сад у мојој башти
Пада жуто лишће;
Крај прозора
Злати ореола,
И чује се вењење.
Са цркава старих
Звони присно Вечерње
И пада мрак.

[restrictedarea] Шта је Сима Пандуровић нашао у овој песми? Пре свега њему драго злато сутона у наслову. А онда и посвету Богородици, коју срце љуби једнако као у детињству, а у којој се призив, Дјево Маријо, као нехотично, римује са амајлијом, која ће младом Херцеговцу, страдалнику, све чешће бити потребита. Запазимо како у првом строфоиду два асиметрична (4+6) десетерца елегантно, у трећем стиху смењује деветерац, а сјај сутонског, предвечерњег сунца не само да све позлаћује већ и посвећује. У идућем, смекшаном десетерачком дистиху лелујају мисли и успомене до занемелости, а онда два интонационо снижена стиха, са баштом и жутим лишћем, канда све враћају у обичност. Обичност у којој је, попут какве инкрустрације – „Крај прозора / Злати ореола“ – поломљен, у два ретка преломљен скривени десетерац, да попут старинског дуката, у песми интензивно сјајка нимбусом. Јер је овај презент динамизован, светрајући. Часак посвећења, у коме се ореола трајно злати, у озарености је тако стишан, да бисмо у идућем стиху дословно чули вењење. И са цркава присно Вечерње. А у асонанцама и алитерацијама мајсторски је припремљен последњи, неумитни акорд, где по сутонским пропламсајима пада мрак у четверцу. Све је у овој Радовићевој песми танано, прозрачно, нежно, пастелно. Лирика је, говорили су Хелени, отисак праха лептировог крила између прстију. Радовићево „злато сутона“ ближе је Рилкеовој песми „Јесен“ („Падање је свему у сржи / Ал има неко ко то падање / Благо у својим рукама држи“) него Дучићевом „Заласку сунца“ или чувеној Шантићевој песми „Вече на шкољу“.
У сусрет жуборењу језика или кад се изразом цвета Ваљало је гипким учинити деспотски десетерац, узмоћи се отклонити од Ракићевог и Дучићевог александринца, чак и од Пандуровићевих и Дисових „гробљанских евокација“. О српском језику, недовољно гипком, недовољно загњуреном у хаос обичног бивања, који се кристалисао пре времена ради опстанка народа; који се обавио крепким мишићима десетерца, где је све есенција, челик, писао је Станислав Винавер, и најављивао да се ваља отворити за жубор језика, где се не прекаљује већ цвета изразом (Српска књижевна критика. Књига 15, Винавер, Београд 1975, стр. 68, 70, 72). Не кажем да је тај пут Драгутин Радовић отворио – и песме и критике су остале расуте по листовима и часописима – али јесте назначио у фрагментима који су остали торзо. Ево неких: „Од долине / зрак тишине / и бели се брег // а на пољу / мрко дрвеће / тихо трепеће / и стрнилом / ко црнилом / пастелира снег. // У беломе зраку / ко на меком траку / фине меке ресе / крећу се ципресе // и пређоше сене / као плаве мене“ („У пољу“). Ко је гледао како по нашим јужним пределима пада снег и како црну стрњику „пастелира“, како на ветру, у снегу, чемпреси проходају, тај ће се сетити и плавкастих сена које снегом промину. И знаће да је Драгутин Радовић ритмичком изменом петераца, шестераца и седмераца заталасао лексику једном дубљом музикалношћу и једва ухватљивом нијансом, „где се језик не прекаљује, већ цвета изразом“. Или овај песмуљак на народну „Девојкин цват“: „Свако јутро / у пролеће / лепа Рајка / баштом шеће / ниви рузмарин. // Једног лета / удаде се лепа Рајка – / и увену рузмарин.“ Да се само уз лепу Рајку љуљушка и мирише рузмарин, а да без ње вене, то му дође као какав невесињски хаику-диптих. А пре јабланова витих и борова поноситих који једини имају части и страсти да воле Милоша Црњанског, има Драгутин Радовић неколико бреза „На чистини / у тишини / оне тихо трепте / у студени дан. // Често мене чезну / и на мене мисле / моје драге брезе.“ И има „Црна огледала“ која се покривају кад неко умре: „У соби седи туга / и нема маха / да мине. // Соба пуна / мртвог даха / и чудне тишине. // Од копрене / тамне сене / лете као сете.“ Може ли сажетије и тачније? Може, али тек тамо код Момчила Настасијевића.
Одакле притичу снаге И најзад, на срећу, једна дужа, необична, антологијска песма Драгутина Радовића „Снаге“, која је дубоко лична а истовремено и генерацијска, у којој пева његов лични, али и колективни бол, а слово разлике према претходницима стало је у ову Радовићеву реченицу: „Стари писаху рукама, ови пишу живцима и осетљивошћу своје компликоване душе.“ Али живцима и осетљивошћу који су у овој изврсној песми језички цветали и музички се хармонизовали.
Снаге
Минусмо се не знајући,
Ко две птице бурне ноћи,
Бурне ноћи о поноћи,
Кобним морем лутајући,
Куд их оком крене маг.
Непознати и без речи,
Минусмо се тако и ми,
Ко симболи несхватљиви,
Величајним, болним, сненим
Позориштем бесмисленим:
Видовима ствари свих.
Минусмо се. Тако би.
Виделе вас само очи,
Очи моје заклопљене,
Све светлости што им сене
Затрављене, мутне зене
Пренеле вас оне тамо.
А срце вас позна само.
Срце моје истрзано
И снагама искидано,
Од рођења што је тако
За све ствари повезано,
У сусрету нашем једном,
Сво жалосно, сво крваво,
Познало вас оно само.
Минусмо се. Тако би.
Отад ја се тужан питам:
Да л је сетна док ја страдам
Не знајући сама зашто,
Да л јој некад савест стрепи
Рад грешења несазнаних,
Да ли икад њеним бићем
Ко линијом непорочном,
Прође немир непојамни
У ноћима болним мојим.
Ту ноћ слутим и сав чезнем
Да ме у сну, ко утеха,
Ко визија молитава,
Опет такне до рамена
Добростива рука њена,
Сва прозирна и сва бела:
Ја сам ту!
(1913)
Необичност ове песме већ је насловом назначена: Снаге. Зашто множина? И какве и одакле и коме притичу снаге тамо где се рефренски понавља: „Минусмо се. Тако би.“ И зашто се читав живот види као позориште бесмислено које се, уз то, гледа затвореним очима, затрављеним (опчињеним) мутним зенама, а познаје срцем: „Срце моје истрзано / И снагама искидано / Од рођења што је тако / За све ствари повезано, / У сусрету нашем једном, / Сво жалосно, сво крваво, / Познало вас оно само.“ И каква је то сета и чија је то савест која стрепи „рад грешења несазнаних“; и на крају какву то ноћ слути и за чим у сну чезне, као за утехом у којој би – у визији молитава – да га такне до рамена „Добростива рука њена, / Сва прозирна и сва бела“. Да ли је реч о замишљеној, случајној, одсутној или мртвој драгој; да ли о Мајци или о Богомајци, или о свима њима, а које су стопљене у једну, добростиву, сву прозирну и сву белу, руку утешитељку. Коју је песник пренео тамо. И пре него је песму завршио, ставио је двотачку, и као поенту издвојио кратке три речи: „Ја сам ту!“, остављајући нас у недоумици. Јер те речи, колико његове, могу бити и њене. Отуда, можда, множина у наслову, отуда, из ванвремености – „где свих времена разлике ћуте“ – притичу снаге, и то на само поезији и молитви знан начин. Хармонизовани осмерци Драгутина Радовића, које рефренски каденцира седмерцима, чине ову антологијску песму искупитељским ремек-делцем којим се Радовић, страдалник и патник, спасао од заборава. Ако се у овом животу разминуо са свим што је слутио и за чим је чезнуо, у оном тамо се изгледа састао са добростивом и прозирном руком. Као утехом.
Рана књижевна само-
свест Књижевно крило Младобосанаца, то је први европски школован нараштај из Босне и Херцеговине. Вековима заробљене, затомљене енергије силовито су тражиле свој израз. То је једна саможртвована међугенерација, чији су тићи снажно узлетели из Шантићевог, Дучићевог, Ракићевог и Кочићевог гнезда, а понајвише из десетерца и са Његошевог орловског виса. У сусрету са европским књижевностима успели су да се модернизују, а опет да остану своји, баш онако како их је програмирао Димитрије Митриновић:
Можемо се ми и култивирати и модернизовати, па да ипак останемо, богу хвала, живи и здрави; може се наша књижевност подати снажном утјецају модерних књижевности запада, па да ипак остане наша, српска књижевност; може једно дјело носити специфичан биљег индивидуалности народа, у коме је настало и бити, у исти мах, савршено модерно.
То је нараштај који је, у ковитлацу историје, покошен и помало заборављен. А био је, тако жртвован, мост ка нашем модернизму и књижевној авангарди, мост према Црњанском, Растку, Дединцу, Настасијевићу. То се лако може видети из њихових књижевнокритичких и есејистичких радова, из чланака, чак и из притајених, а негде и отворених полемика (рецимо око Диса) са тада неприкосновеним Скерлићем. С правом је Драган Хамовић истакао да Младобосанци мире национално тло и модерну књижевност, а онда и подвукао Митриновићеву манифестну реченицу: „Нама не треба снобова и парвенија него збиљских културних и модерних Срба.“ (Спомен Принципу, избор из поезије Младобосанаца и српске поезије о Гаврилу Принципу, Печат, 2014, Београд, стр. 87)
Уклети Младобосанац Ако је с правом утврђено да је међу Младобосанцима песник Милош Видаковић први прави књижевни критичар поузданих мерила, добре обавештености и префињеног стила, који је ковибрирао са оним о чему је писао, а Д. Митриновић и В. Гаћиновић, сваки на свој начин, „идеолози“ ових „побуњених анђела“, од стишаног и само поезији преданог Драгутина Радовића пријатно је изненађење неколико његових раних, луцидних, у судовима неоспорних, чак „пророчких“ критика и текстова које је у јединој, постхумној, невесињској књизи окупио Момчило Голијанин. Ко прочита Радовићеве текстове о песмама Владимира Видрића (1908), затим о Ракићевим песмама из 1912, па о роману Беспућа Вељка Милићевића, а нарочито бриљантан дужи преглед под насловом „Из најмлађе српске књижевности“ (Сима Пандуровић, Дис, Вељко Петровић, Митриновић, Аница Савић, Мирко Королија, Станислав Винавер, Божидар Пурић, Милутин Бојић, Вељко Милићевић, Григорије Божовић, а од критичара Бранко Лазаревић и Перо Слијепчевић) остаће задивљен тачним и на дуги рок поузданим продорима у дела ових аутора, а онда и језгровитим формулацијама и отменим стилом младића који је те ране радове написао. Можемо само да жалимо што су ови записи дуго остали скривени од свеколике наше јавности. Таква рана књижевна самосвест Драгутина Радовића додатно ме је охрабрила да његове „у траљама“ остављене Лирске нежности ишчитавам са више поверења, а његов напор да отвори нови пут у лирици сигурније вреднујем. Ево једног карактеристичног одломка у коме Радовић пише о новима, а као да пише о себи:
Осим тога осјећања „оног најфинијег међу прстима“, и тамног осјећања сјена и сумрака, који нас вежу за мистерију бића, стекли су смисао за најтамније везиво звукова, боја и њихових осјећања до симболских значења. У неколико случајева они су казали најфинија, најетеричнија осјећања на граници гдје престаје смисао ријечи и настаје музика ритмова, који изгледају остварени гудалом по жицама. Тако много нервног и сугестивног има у тој цијелој поезији, коју су одвели до музике, до најнепосреднијег изражавања душевних стања.
Заиста, стари писаху рукама; он пише живцима, и осетљивошћу своје компликоване душе. У томе, и не само у томе, Драгутин Радовић био је, међу побуњеним анђелима, издвојени, уклети, тихи претеча. Жив а стрељан.
Крај

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *