Зашто је Јосиповић сменио свог главног саветника

Пише Ратко Дмитровић

Дејан Јовић је, каже службена верзија, смењен с места главног саветника и аналитичара председника Хрватске, због једне тврдње изнете у новинском тексту, док неслужбени хорови певају да је та смена последица Јосиповићевог убеђења да би одлазак једног Србина из његовог кабинета могао да донесе одређене поене на десном политичком центру уочи председничких избора. Где је истина?

Пала је прва „жртва“ у предизборној кампањи за председника Хрватске: актуелни шеф хрватске државе, Иво Јосиповић, сменио је свог главног саветника и аналитичара, Дејана Јовића. Разлог: једна Јовићева реченица из текста у часопису „Политичка мисао“, у издању загребачког Факултета политичких наука, где је Јовић редовни професор. Тако нешто одавно није забележено на простору од Дојранског до Бледског језера; било је по разним високим кабинетима недипломатских изјава, делова интервјуа који су искакали из државне колотечине, ауторских текстова сумњивог садржаја, али нико због тога није смењиван, посебно не с тако високе функције каква је била Јовићева.

 

„КОБНА“ РЕЧЕНИЦА Која је то реченица, какав грех крије у себи, шта је натерало Јосиповића да се без имало размишљања одрекне свог, по општим оценама најспособнијег сарадника? Суверенитет је у питању, држава. Оно што је у Србији, на пример, нормално, чак доказ либералних, напредних ставова − мислим на пљување по сопственој држави, заговарање њеног распарчавања, довођење у питање њеног суверенитета − у Хрватској се о томе може евентуално само размишљати. Елем, Дејан Јовић је за „Политичку мисао“ анализирао ситуацију у Хрватској у време референдумског изјашњавања о независности и у том смислу написао: „У време одржавања референдума није било довољно слободе да свако, без страха од драстичних последица, може да каже шта мисли.“

Подсетимо се: на референдумском листићу није било једно већ два питања. Прво је гласило: Јесте ли за то да Република Хрватска, као суверена и самостална држава која јамчи културну аутономију и сва грађанска права Србима и припадницима других националности у Хрватској, може ступити у савез суверених држава с другим републикама (према Приједлогу Републике Хрватске и Републике Словеније за рјешење државне кризе СФРЈ)?

Друго питање је било: Јесте ли за то да Република Хрватска остане у Југославији као јединственој савезној држави (према Приједлогу Републике Србије и Социјалистичке Републике Црне Горе, за рјешење државне кризе у СФРЈ)?

Референдум је одржан 19. маја 1991. године, службени подаци кажу да му се одазвало 83,56 одсто бирачког тела а да је прву могућност (самосталност Хрватске као државе) подржало 94,17 одсто изашлих. Вратимо се Јовићевој констатацији, односно, присетимо се у каквој је атмосфери одржан тај референдум. Ономе ко тада није живео у Хрватској готово да је бесмислено објашњавати шта се тада све догађало на простору Туђманове власти, у каквој су грозној психози живели Срби, шта је значило изношење другачијег мишљења, супротног апсолутно доминантном, произашлом из убеђења већине Хрвата да је коначно, након хиљаду година чекања, дошао тренутак да се створи независна, самостална држава Хрватска.

На страну у овој анализи стављамо чињеницу да се није чекало хиљаду, већ свега 45 година, колико је до тог времена протекло од слома Независне Државе Хрватске која је, каква год да је била, у историјске књиге уведена као држава: марионетска, фашистичка, злочиначка… свеједно је, НДХ је била хрватска држава, без знакова навода.

[restrictedarea]

У време одржавања референдума живео сам у Хрватској. Мој додатни лични проблем произлазио је из чињенице да сам радио као дописник београдских листова „Политика“ и НИН, али ово није лична прича и спомињем је само због подизања снаге аутентичности сведочења из прве руке. Дакле, било је то време опште националне психозе и код Хрвата и код Срба: Хрвати су били егзалтирани, Срби у језивом страху, Хрвати убеђени да живе време које се понавља циклично и веома ретко, време великих шанси и могућности, време да се коначно отргну „од злочиначког Београда и српске доминације“.

 

ВРЕМЕ МРЖЊЕ Атмосфера је била предсмртна. Срби су морали писмено да се изјашњавају о лојалности хрватској држави, као у време Анте Павелића, вршено је насиље над језиком, с екрана Хрватске телевизије (тада већ потпуно очишћене од новинара и уредника српске националности) мржња се сливала у потоцима: готово сви хрватски медији водили су константну антисрпску кампању која је за последицу имала убијања Срба, нестанке, лешеве у Сави, Дунаву, Драви, минирање кућа и локала у власништву Срба. У тим кампањама посебно су се истицали неки новинари који данас у Београду и Бањалуци, у перцепцији многих Срба, имају ореол праведника, независних медијских делатника, узорних новинара на које се српски журнализам треба угледати. А наводили су нишане на људске главе, директно хушкали на убијање, пред ТВ-камерама читали спискове неподобних Срба… Све се то заборавило, Србин памти краће од кокошке.

У таквој атмосфери одржан је референдум који, а то у наведеном тексту не спомиње ни Јовић, има једну мањкавост која се не сме прескочити чак ни у оваквој, површној анализи. Ради се о уставној дефиницији Републике Хрватске, о правној позицији изведеној из подељеног суверенитета хрватског и српског народа. Дакле, Хрватска је Уставом из 1974. године (тај документ је као динамит био у темељима СФРЈ, на њега су се позвали Словенци и Хрвати, али само у деловима који су им одговарали) била дефинисана као национална држава хрватског народа и држава Срба у Хрватској, што говори да се ниједна значајна одлука, посебно референдумског типа, пресудна у сваком случају, не може донети без усаглашеног става два конститутивна народа. Србима је то уставно право укинуто простом већином у Сабору Хрватске, након чега су Срби означени као реметилачки фактор, сарадници окупатора (ЈНА) непожељни од стране већинског народа у сопственој домовини. Узгред, једна неспорна чињеница мора се понављати, зато што је изузетно важна и што је време све више гута. Она гласи: Срби су своју уставну позицију у Хрватској платили високом, највишом ценом: били су апсолутна већина у Народноослободилачкој борби, отпору фашизму. Срби су све до краја 1943. године чинили већину у партизанском покрету на тлу Хрватске. Тај проценат је ишао и преко 90 одсто. Да није било антифашистичког, партизанског покрета Срба, Хрватска никада не би била држава, нашла би се након Другог светског рата у тежој позицији него нацистичка Немачка. Уместо аутономне покрајине, као што им је обећано, Срби су за свој антифашизам од Загреба били награђени уставном дефиницијом и ту је посејано семе њихове велике несреће која ће уследити почетком деведесетих.

 

КО ЈЕ ДЕЈАН ЈОВИЋ Не сумњам да је Дејан Јовић и ово имао на уму, али се у тексту који га је коштао места у Кабинету Иве Јосиповића задржао на констатацији, иначе савршено тачно, о атмосфери у којој је референдум одржан. Како је хрватска јавност дочекала смену Јовића? Славодобитно, без изузетка кад су странке у питању. Једнако одушевљење влада и на левици и на десници. ХДЗ тврди да је Јосиповићев кабинет гнездо југоносталгичара у којем је Јовић био омиљени лик и пита се шта је тај уопште урадио у животу да би саветовао шефа хрватске државе. Заиста, ко је Дејан Јовић?

Једно време, као веома млад новинар, сарађивао сам с чувеним загребачким „Полетом“, омладинским листом који је оставио неизбрисив траг у југословенском новинарству освајањем слободе мишљења, графичким изгледом, снажним ауторским печатима. Ту се, а у питању је прва половина осамдесетих, сусрећем с именом Дејан Јовић и сазнајем, на своје велико изненађење, да се ради о изузетно талентованом тинејџеру: Јовић је рођен 1968. године.

Уредници тадашњег „Полета“, Горан Литван и Срђан Шпановић, трагали су по загребачким средњим школама за младићима и девојкама који имају талента за писање. Јовић тако долази у „Полет“ и са непуних 18 година постаје уредник политичке рубрике. Литван ће касније рећи да никада, ни пре ни после, није срео некога толико зрелијег од своје генерације какав је био Дејан Јовић.

Средином осамдесетих, Хрватску потреса сукоб унутар Савеза комуниста, између Мике Шпиљка и Стипе Шувара. Јовић је на страни Шувара, Конференција омладине Хрватске („Полет“ је службено гласило тог савеза) смењује главног уредника Младена Бабуна и још неколико његових најближих сарадника, међу којима и Дејана Јовића. Овај наставља да пише у сплитском „Фералу“ и неким нискотиражним стручним часописима. Почетком деведесетих тражи глави место, бежи од зајапурених хрватских националиста, проусташки оријентисаних, одлази из Хрватске, враћа се, опет одлази, завршава неколико факултета и високих школа, докторира у Лондону и доживљава пуну сатисфакцију 2005. године кад га хрватска влада зове да буде саветник у Министарству иностраних послова. Тада је на челу тог ресора била Колинда Грабар Китаревић, актуелни кандидат ХДЗ-а за председника Хрватске.

По избијању афере, након смене Јовића, кад се ХДЗ огласио тврдњом да је Јосиповићев кабинет прибежиште југоносталгичара, Јосиповић је одговорио тврдњом да је Дејан Јовић саветовао и Колинду. Она пре неки дан рече да се тога не сећа.

Да ли је Јовић смењен зато што је Србин, као што тврде у Београду а богами неки и у Загребу? Тиме, каже ова теорија, Јосиповић покушава да се додвори десном центру бирачког тела Хрватске. Као, отерао је Србина из круга својих најближих сарадника и сада може да очекује и неке гласове са деснице. Не верујем да је то разлог, Јосиповић је знао Јовићево порекло и онда кад га је именовао за саветника. Овде се ради о дирању недодирљивог: хрватске државности, суверенитета, односно, начина како је то остварено. То је у Хрватској на нивоу религиозних постулата. О томе не сме ни да се разговара.

Након што је српско питање у Хрватској заувек решено (протеривањем Срба) југословенска идеја је највећа опасност за хрватски суверенитет и отуда оваква реакција на став Дејана Јовића да је референдум о изласку Хрватске из Југославије упитан, помало нелегитиман, спроведен у сумњивим околностима. Неки ће рећи да је Србима за утеху чињеница да је Јовић − а то је тек ових дана процурило у јавност − неслужбени консултант британске владе за простор бивше Југославије. Ништа то не мора да значи али оскудном и уплашеном човеку (у овом случају народу) много је и оно што је за друге мало.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Гос, Дмитровићу узимам право да кажем искључиво за мало село на нашој Банији а то село је МАЈСКИ ТРТНИК сви су били у Партизанима углавном СПОМЕНИЧАРИ који су створили ту партизанску
    Хрватску. Резултат те борбе Мајски Тртник је у корову без Срба споменичара ствараоца нове старе НДХ ЕУ-НАТО државе. Ми држимо парастосе пишемо а то писање је избрисано нашом ЗАБОРАВНОШЋУ. Гос, Јовић је био:ALLRIGHT док требао Јосиповићу Хрватска има свој пут а ми ЛУТАМО у Западној магли а стално светлос нам долази
    са Истока које ми негирамо.

  2. Svako ko sluzi tamo biti ce jednom , ali brzo kao isprljana krpa, a zna se gde zavrsava.
    CastiI ponos su nesto a poltronstvo jeste jos vise nesto.

    Obrazlagati nije potrebno

    Za saku kuna biti tamo……. ????

    Nije samo on ima ih koji samo dekoracija, a on je na klizaljki, doci ce I Stanimirovic, Leskovac I ima ih dosta POTURICE

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *