Никола Врзић
Да ли ће Србија успети да препозна историјски значај говора председника Русије Владимира Путина пред Валдајским клубом у Сочију?
Они плиткоумни или пак само злонамерни, који у Србима и њиховом тадашњем лидеру Слободану Милошевићу виде превасходне, па и једине и искључиве кривце за распад оне велике Југославије и све невоље које су нас потом снашле, обичавају и да оштроумно закључе како је сва наша невоља заправо почела када нисмо успели да схватимо значај пада Берлинског зида и стварања униполарног, дакле америчког света које је потом уследило. Него смо таквом току историје и америчке хегемоније покушали да се супротставимо па смо, ето, и прошли овако како смо прошли, а очигледно је да углавном нисмо прошли добро.
На страну сад што је овакво поимање узрока нашег слома такође плиткоумно (или злонамерно) и нимало оштроумно, макар и само зато што из једначине, која је резултирала крвавим распадом СФРЈ и комадањем Србије, избацује постојање и туђих интереса и деловања на овим просторима. На страну и то што се у оној страшној оптужби – да смо, ништа не схватајући, покушали да се супротставимо главном бенефицијару пада Берлинског зида уместо, ваљда, да му се ћутке покоримо – заправо крије бедни, квислиншки, недићевски менталитет проносилаца оне оптужбе, при чему је савршено очигледно да су они којима је требало да се покоримо уместо да им пркосимо, дакле Американци, на нашим просторима све време, а оно траје и данас, имали интерес који је нашем интересу директно и неопозиво супротстављен. Јасно се то видело и у признању сецесије Словеније, Хрватске, БиХ… увођењу санкција под лажним изговором (извор: тужилаштво Хашког трибунала, оптужнице против Радована Караџића и Ратка Младића из којих је избачена оптужба за масакр у Улици Васе Мискина у Сарајеву), бомбардовању босанских Срба, помоћи хрватској војсци у нападу на Крајину, бомбардовању Србије, признању нелегално проглашене независности Косова, присиљавању Србије – које траје и данас – да на ту независност пристане…
Опет, чињеница јесте и да је пад Берлинског зида заиста био прекретница у модерној светској историји. И да је после њега сунце почело да излази само на западу, тамо, из задњег дворишта оне Беле куће у Вашингтону.
ВАЛДАЈСКИ КРАЈ ИСТОРИЈЕ Али је чињеница и да се свет неумитно мења. И да оног лета 1989. ипак није наступио крај историје као што је – додуше, уз знак питања – у америчком часопису „Национални интерес“ (The National Interest) устврдио Френсис Фукујама.
А неко будуће читање историје коју ми данас проживљавамо могло би да покаже да се сличан преломни моменат – као што је био пад Берлинског зида, али овог пута преломни моменат са супротним предзнаком – догодио прошлог петка 24. октобра, у Сочију, када је председник Русије Владимир Путин у трочасовном обраћању Валдајском дебатном клубу упутио отворени изазов америчкој хегемонији над читавим светом, позвавши притом на стварање полицентричног света у којем више неће бити једног јединог хегемона коме се може да свакоме другом чини све што му се хоће. Односно, речима Алексеја Пушкова, шефа спољнополитичког одбора руске Државне Думе: „Путин је тежак за (председника САД) Обаму који због њега никако не успева да постане председник Земаљске кугле. Али за ову улогу Обаму нико није ни изабрао.“
„Путинова концепција – свет до и после ‚Валдаја‘“, коментарише и „Глас Русије“: „Већина стручњака за међународне односе уверена је да је говор руског председника већ поделио свет на ‚до‘ и ‚после‘ Валдаја.“ „Владимир Путин у Сочију је говорио не само и не толико о Русији. Он је говорио о великој трансформацији у свету“, цитирају се и речи Владимира Штоља, професора Руске академије државне службе. И речи аналитичара Владимира Оленченка из Центра за европска истраживања: „У САД већ неколико деценија доминирају такозвани неоконзервативци, којима је тешко да разговарају са било ким на равноправном нивоу. А Владимир Путин управо је позвао на узајамно поштовање туђег мишљења.“
[restrictedarea]Амерички су пак медији главног тока – верно следећи начин поимања света споменутих неоконзервативаца, а „неокони и либерални јастребови данас поново марширају… Вероватно да нико није ненамерно учинио више да оживи успех неокона и либералних јастребова од председника Обаме“, констатује уредник „Националног интереса“ Џејкоб Хеилбрун у тексту „Пролеће неокона“ – дакле амерички су медији главног тока у овом позиву за успостављање правичнијег поретка у свету углавном препознали (с њихове тачке гледишта, можебити и исправно) антиамериканизам. „Њујорк тајмс“ је, тако, оценио да је Путин прошлог петка „одрешио (unleash може да се преведе и као пустити с ланца) можда и најјачи клеветнички говор против Сједињених Држава до сада“; „Асошијетед прес“, користећи исти израз, одрешити илити пустити с ланца, јавља да је Путин „одрешио оштру критику Сједињених Држава“ при чему је „његов глас био напрегнут од беса“; „Вашингтон пост“ известио је да је то био „ватрени говор, један од највише антиамеричких говора у његових 15 година на челу Русије… Иако није било много тога новог у његовом љутитом обраћању, био је то горки дестилат Путинове антиамеричке реторике“; и „Фајненшел тајмс“, на сличан начин, оценио је да је то био „један од његових највише антиамеричких говора у последњих 15 година“, „горка антиамеричка инвектива“, али и „једна од најважнијих Путинових спољнополитичких изјава откад је изненадио Запад у Минхену 2007. године“…
И заиста, можда и нису далеко од истине. Можда правичнији свет, а Путин се заправо само за то и заложио, у свом бићу и не може да буде другачији него антиамерички, то јест, прецизније, противан оној Америци којом поново марширају неоконзервативци и либерални јастребови мњења да је њихова Америка изузетна међу свим осталим земљама и народима (Барак Обама, 28. маја ове године на Вест Поинту: „Верујем у америчку изузетност сваким делом свога бића“), а због тога и, ваљда, супериорна па и неспутана да чини шта јој је воља…
ПУТИНОВ ИЗАЗОВ АМЕРИЦИ Али има у САД-у и другачијих гласова, рецимо, у већ спомињаном „Националном интересу“ који своју позицију и иначе дефинише као супротну позицији неоконзервативаца и либералних јастребова. Из овог часописа стижу и смисленије анализе и промишљања Путиновог говора у Сочију. Тако Николас Гвоздев, у тексту „Путиново велико коцкање“, оцењује да је руски председник у Сочију пред Валдајским клубом „коначно и дефинитивно распршио све илузије“ да ће Русија, у замену за признање Евроазије као „зоне привилегованог руског интереса“, пружити „генералну подршку америчком светском лидерству“. „Путин сада, изгледа, прихвата реалност да садржајно партнерство са САД-ом није ни могуће ни пожељно под условима које нуди Вашингтон“, и тиме је, анализира даље Гвоздев, „своју земљу изложио коцки“ пошто се заложио за „постамеричку будућност глобалног поретка, у којој ће сагласје других сила моћи да потчини, ограничи и сузи могућност употребе америчке силе“, при чему ове друге силе, упркос „гунђању због америчке доминације у постхладноратовском међународном систему“, досад „нису биле спремне да ризикују своје односе са Вашингтоном тако што ће покушати да уклоне САД са лидерске позиције. Али он (Путин) се нада да ће саставити коалицију сила које ће се сагласити да ограниче моћ Америке и бити способне да заобиђу САД када је то потребно, нарочито како би се осигурале да САД немају монопол на одређивање правила међународног права“. У сваком случају, иако је овакав Путинов потез коцкарски рискантан, он „такође представља и изазов за Сједињене Државе. Путинова деветнаестовековна визија глобалног сагласја сила има дражи за остале силе у успону које се осећају остављене изван постојеће структуре моћи, али и за друге државе Запада које можда желе да се ослободе дела терета глобалне одговорности. Путин је у Сочију представио изазов – и Сједињене Државе би сада требало пажљиво да размисле како ће на њега одговорити“.
И ту је, заправо, и кључ за разумевање онога што се догодило прошлог петка. Пропадне ли Путинов изазов, све ће остати по старом осим што ће бити још и горе него досад јер ће изузетни амерички интервенционизам дефинитивно постати сасвим необуздан, и тада, заиста, тешко свакоме ко покуша да се супротстави њиховим намерама и интересима. У супротном, ако Путинов изазов крвавој америчкој хегемонији успе, његов валдајски говор неће бити ништа мање важан од пада Берлинског зида. И отуда је, заиста, важно да га не преспавамо, већ да схватимо да се сутра ујутру Сунце можда неће помолити иза Беле куће, већ тамо где му то и природа налаже. У сваком случају, успостављању новог и правичнијег светског поретка ми не можемо да допринесемо много, уосталом, немамо ни довољно снаге да се у ту борбу гурамо, али можемо да му допринесемо утолико што нећемо капитулирати пред одлазећим, америчким светским поретком. И то ће нам већ свима бити довољно. То је данас наш кључни национални интерес.
[/restrictedarea]
