Никола Врзић
Да ли ће Србија успети да препозна историјски значај говора председника Русије Владимира Путина пред Валдајским клубом у Сочију?
Они плиткоумни или пак само злонамерни, који у Србима и њиховом тадашњем лидеру Слободану Милошевићу виде превасходне, па и једине и искључиве кривце за распад оне велике Југославије и све невоље које су нас потом снашле, обичавају и да оштроумно закључе како је сва наша невоља заправо почела када нисмо успели да схватимо значај пада Берлинског зида и стварања униполарног, дакле америчког света које је потом уследило. Него смо таквом току историје и америчке хегемоније покушали да се супротставимо па смо, ето, и прошли овако како смо прошли, а очигледно је да углавном нисмо прошли добро.
На страну сад што је овакво поимање узрока нашег слома такође плиткоумно (или злонамерно) и нимало оштроумно, макар и само зато што из једначине, која је резултирала крвавим распадом СФРЈ и комадањем Србије, избацује постојање и туђих интереса и деловања на овим просторима. На страну и то што се у оној страшној оптужби – да смо, ништа не схватајући, покушали да се супротставимо главном бенефицијару пада Берлинског зида уместо, ваљда, да му се ћутке покоримо – заправо крије бедни, квислиншки, недићевски менталитет проносилаца оне оптужбе, при чему је савршено очигледно да су они којима је требало да се покоримо уместо да им пркосимо, дакле Американци, на нашим просторима све време, а оно траје и данас, имали интерес који је нашем интересу директно и неопозиво супротстављен. Јасно се то видело и у признању сецесије Словеније, Хрватске, БиХ… увођењу санкција под лажним изговором (извор: тужилаштво Хашког трибунала, оптужнице против Радована Караџића и Ратка Младића из којих је избачена оптужба за масакр у Улици Васе Мискина у Сарајеву), бомбардовању босанских Срба, помоћи хрватској војсци у нападу на Крајину, бомбардовању Србије, признању нелегално проглашене независности Косова, присиљавању Србије – које траје и данас – да на ту независност пристане…
Опет, чињеница јесте и да је пад Берлинског зида заиста био прекретница у модерној светској историји. И да је после њега сунце почело да излази само на западу, тамо, из задњег дворишта оне Беле куће у Вашингтону.
ВАЛДАЈСКИ КРАЈ ИСТОРИЈЕ Али је чињеница и да се свет неумитно мења. И да оног лета 1989. ипак није наступио крај историје као што је – додуше, уз знак питања – у америчком часопису „Национални интерес“ (The National Interest) устврдио Френсис Фукујама.
А неко будуће читање историје коју ми данас проживљавамо могло би да покаже да се сличан преломни моменат – као што је био пад Берлинског зида, али овог пута преломни моменат са супротним предзнаком – догодио прошлог петка 24. октобра, у Сочију, када је председник Русије Владимир Путин у трочасовном обраћању Валдајском дебатном клубу упутио отворени изазов америчкој хегемонији над читавим светом, позвавши притом на стварање полицентричног света у којем више неће бити једног јединог хегемона коме се може да свакоме другом чини све што му се хоће. Односно, речима Алексеја Пушкова, шефа спољнополитичког одбора руске Државне Думе: „Путин је тежак за (председника САД) Обаму који због њега никако не успева да постане председник Земаљске кугле. Али за ову улогу Обаму нико није ни изабрао.“
„Путинова концепција – свет до и после ‚Валдаја‘“, коментарише и „Глас Русије“: „Већина стручњака за међународне односе уверена је да је говор руског председника већ поделио свет на ‚до‘ и ‚после‘ Валдаја.“ „Владимир Путин у Сочију је говорио не само и не толико о Русији. Он је говорио о великој трансформацији у свету“, цитирају се и речи Владимира Штоља, професора Руске академије државне службе. И речи аналитичара Владимира Оленченка из Центра за европска истраживања: „У САД већ неколико деценија доминирају такозвани неоконзервативци, којима је тешко да разговарају са било ким на равноправном нивоу. А Владимир Путин управо је позвао на узајамно поштовање туђег мишљења.“
[restrictedarea]Амерички су пак медији главног тока – верно следећи начин поимања света споменутих неоконзервативаца, а „неокони и либерални јастребови данас поново марширају… Вероватно да нико није ненамерно учинио више да оживи успех неокона и либералних јастребова од председника Обаме“, констатује уредник „Националног интереса“ Џејкоб Хеилбрун у тексту „Пролеће неокона“ – дакле амерички су медији главног тока у овом позиву за успостављање правичнијег поретка у свету углавном препознали (с њихове тачке гледишта, можебити и исправно) антиамериканизам. „Њујорк тајмс“ је, тако, оценио да је Путин прошлог петка „одрешио (unleash може да се преведе и као пустити с ланца) можда и најјачи клеветнички говор против Сједињених Држава до сада“; „Асошијетед прес“, користећи исти израз, одрешити илити пустити с ланца, јавља да је Путин „одрешио оштру критику Сједињених Држава“ при чему је „његов глас био напрегнут од беса“; „Вашингтон пост“ известио је да је то био „ватрени говор, један од највише антиамеричких говора у његових 15 година на челу Русије… Иако није било много тога новог у његовом љутитом обраћању, био је то горки дестилат Путинове антиамеричке реторике“; и „Фајненшел тајмс“, на сличан начин, оценио је да је то био „један од његових највише антиамеричких говора у последњих 15 година“, „горка антиамеричка инвектива“, али и „једна од најважнијих Путинових спољнополитичких изјава откад је изненадио Запад у Минхену 2007. године“…
И заиста, можда и нису далеко од истине. Можда правичнији свет, а Путин се заправо само за то и заложио, у свом бићу и не може да буде другачији него антиамерички, то јест, прецизније, противан оној Америци којом поново марширају неоконзервативци и либерални јастребови мњења да је њихова Америка изузетна међу свим осталим земљама и народима (Барак Обама, 28. маја ове године на Вест Поинту: „Верујем у америчку изузетност сваким делом свога бића“), а због тога и, ваљда, супериорна па и неспутана да чини шта јој је воља…
ПУТИНОВ ИЗАЗОВ АМЕРИЦИ Али има у САД-у и другачијих гласова, рецимо, у већ спомињаном „Националном интересу“ који своју позицију и иначе дефинише као супротну позицији неоконзервативаца и либералних јастребова. Из овог часописа стижу и смисленије анализе и промишљања Путиновог говора у Сочију. Тако Николас Гвоздев, у тексту „Путиново велико коцкање“, оцењује да је руски председник у Сочију пред Валдајским клубом „коначно и дефинитивно распршио све илузије“ да ће Русија, у замену за признање Евроазије као „зоне привилегованог руског интереса“, пружити „генералну подршку америчком светском лидерству“. „Путин сада, изгледа, прихвата реалност да садржајно партнерство са САД-ом није ни могуће ни пожељно под условима које нуди Вашингтон“, и тиме је, анализира даље Гвоздев, „своју земљу изложио коцки“ пошто се заложио за „постамеричку будућност глобалног поретка, у којој ће сагласје других сила моћи да потчини, ограничи и сузи могућност употребе америчке силе“, при чему ове друге силе, упркос „гунђању због америчке доминације у постхладноратовском међународном систему“, досад „нису биле спремне да ризикују своје односе са Вашингтоном тако што ће покушати да уклоне САД са лидерске позиције. Али он (Путин) се нада да ће саставити коалицију сила које ће се сагласити да ограниче моћ Америке и бити способне да заобиђу САД када је то потребно, нарочито како би се осигурале да САД немају монопол на одређивање правила међународног права“. У сваком случају, иако је овакав Путинов потез коцкарски рискантан, он „такође представља и изазов за Сједињене Државе. Путинова деветнаестовековна визија глобалног сагласја сила има дражи за остале силе у успону које се осећају остављене изван постојеће структуре моћи, али и за друге државе Запада које можда желе да се ослободе дела терета глобалне одговорности. Путин је у Сочију представио изазов – и Сједињене Државе би сада требало пажљиво да размисле како ће на њега одговорити“.
И ту је, заправо, и кључ за разумевање онога што се догодило прошлог петка. Пропадне ли Путинов изазов, све ће остати по старом осим што ће бити још и горе него досад јер ће изузетни амерички интервенционизам дефинитивно постати сасвим необуздан, и тада, заиста, тешко свакоме ко покуша да се супротстави њиховим намерама и интересима. У супротном, ако Путинов изазов крвавој америчкој хегемонији успе, његов валдајски говор неће бити ништа мање важан од пада Берлинског зида. И отуда је, заиста, важно да га не преспавамо, већ да схватимо да се сутра ујутру Сунце можда неће помолити иза Беле куће, већ тамо где му то и природа налаже. У сваком случају, успостављању новог и правичнијег светског поретка ми не можемо да допринесемо много, уосталом, немамо ни довољно снаге да се у ту борбу гурамо, али можемо да му допринесемо утолико што нећемо капитулирати пред одлазећим, америчким светским поретком. И то ће нам већ свима бити довољно. То је данас наш кључни национални интерес.
[/restrictedarea]
Валдајски говор председника Русије је могућа прекретница!
Али та чини наша влат, која је позвала председника Русије на Војну параду и која је тражила да се извози талијански Фијат, уместо домаћи пољопривредни производи, узпут које је тражио и подржао( финансијски) сам Путин у Београду, али се о томе мало причало???
И опет то питање: Има ли овде Срба?
—–
Амерички “Ју – еС-Стил ” је вратио пропалу Смедеревску Железару за један долар, и оставио нам ДУГОВЕ од 300 милиона евра!
ЕСМАРК(амерички) узима Железару Смедерево за ЏАБЕ, а ДУГ од 300 милиона евра ПЛАЋА Србија, пензионери и радници јер се смањују плате, које су иначе мизерне!
Србија годинама НЕ плаћа гас који је потрошила и дуг је око 200 милиона евра, и још закукава на онога који нам је испоручио гас?
А кад западњаци траже наплату, Србија се одмах задужи да ОТПЛАТИ ДУГ уз огромне камате и сл.???
НИС је годинама био непрофитабилан(крало се на ватове), правио губитке, када је Русији продато 50% а других 50% ДРЖИ Србија, фирма НИС је постала профитабилна и ДЕЛИ СЕ ПРОФИТ НА ПОЛА.
Јели се делио профит са Ју ЕС Стилом?, када су износили стотине милиона евра, или кад су( и данас) СТРАНЕ банке износиле стотине милона евра!????
Има ли резона кукати/оптуживати на Русију, када се очигледно намерно саботира сарадња са том пријатељском земљом!, дакле НАМЕРНО!Зашто,због данашњег скупа, трилатарале??? или…
Слободарски лист је требао да посвети пажњу овом тајном састанку трилатералне комисије у сред Београда?, баш после Војне параде и доласка Путина, да потру?
Будите храбри па нам дајте бар интервју са Смиљом Аврамов, која је написала књигу о трилатералцима , и умешаности у бомбардовању Србије, ако се не варам!?
Слушамо фамозни ММФ , смањујемо плате и пензије, плаћамо дугове са огромним каматама западњацима, урнишемо домаћу производњу због јевропе, титрамо околним јајарама, уништавамо сопствено становништво,….и испаде Русија крива због тог што је НИС напокон остао профитабилан, и што Србија има 50% власништва,…..
И ко ће да плати што су нас бомбардовали и отели нам будућност?, ко ће да врати отето на светом Косову и Метохији, ко ће да нам врати оно што су зликовачке санкције учиниле,…милосрдни анђели!?
U boljsevickim Sovjetskim Ustavima od 1924 i 1936. godine nigde se nije pominjala Rusija. Staljin je to objasnio da je Sovjetski Savez ne nacionalna, nego mnogonacionalna drzava i to prva takve vrste u svetu, sto je odgovaralo reakcionarnim i revolucionarnim Carobnjacima medjunarodne univerzalne masonerije, Rimskim katolickim templarima i kabalistima kao predstavnicima korporativnog zapadno-evropskog i americkog establismenta. U Sovjetskom Ustavu mesto Rusije se uvek spominjao Savez socijalistickih sovjetskih republika i to ne kao nacionalna drzava, nego kao “socijalisticka drzava radnika i seljaka”. U Ustavu je receno, clan 2, da politicku osnovu sovjetske drzave sacinjava ne narod, nego radnicki delegati. U ovom Ustavu nabrojano je 11 republika, bez onih koje su Sovjeti posle donosenja ovog Ustava anektirali. Staljin je u toku Drugog sv. rata izmenio Ustav jednim novim umetkom i prosirio autonomije saveznih republika. Stvorio je pet novih republika i omedjio njihove granice. Razbio je i osakatio Ruse, koje je lisio supstance stvarajuci druge “narode” na njihov racun, koji su morali ziveti u 16 sovjetskih republika. Od ovoga broja bile su samo tri ruske – Ruska federativna sovjetska socijalisticka republika, Ukrajinska federativna sovjetska socijalisticka republika i Beloruska federativna sovjetska socijalisticka republika. Koliko se ovim ustavom islo za tim, da se potisne i onemoguci presudan uticaj ruskog elementa na sovjetsku drzavu, vidi se najbolje po tome sto je clanom 55. predvidjeno da se u savez nacionalnosti biraju prestavnici po kljucu: po 25 poslanika od svake savezne republike, po 11 poslanika od svake autonomne republike, po 5 poslanika od svake autonomne oblasti i po 1 poslanik od svakog nacionalnog okruga. Predstavnici ruskog naroda, koji je nekoliko puta brojniji od svih 169 nacionalnih i religioznih grupa, bili su u predstavnickom telu u ogromnoj manjini, kao sto su u ogromnoj manjini i u vodjstvu sovjetske drzave. Pored toga sto je ovo cisto nedemoktarski princip, 123-im clanom izricno je slovenskoj ruskoj vecini uskracena svaka mogusnost otpora protiv rada pojedinih manjina, uperenog protiv planskog majoriziranja vecine i razaranja njenih nacionanih osnova. Torontski list The Globe and Mail u februarskom broju 1944 godine doneo je podatke o Sovjetskom Ustavu, gde stoji: “U spoljnoj politici Sovjetski Savez je izgradjen po uzoru na Britansku imperiju, sa svakom od svojih 16 republika koje imaju svoju vojsku i spoljnu politiku, koja je usvojena od strane Vrhovnog Sovjeta…” – “Soviet Union modelled externally along the lines of the British Empire, with each of its 16 republics having its own army and foreign policy, was adopted by the Supreme Soviet…” (Vidi: The Globe and Mail, Toronto, Ontario, Canada, February 2, 1944).
Kad pogledamo izvesne sudbonosne i istoriske dogadjaje kroz koje je prosao ruski i srpski narod u dvadesetom stolecu nemozemo se oteti utisku da su danasnji uzroci krize u Ukrajini i ranije u Jugoslaviji, vezani za zapadno-evropske i americke imperijaliste i boljsevike- komuniste, koji su crtali republicke granice. Od kuda to, da su zapadno-evropskim trijalistima i imperijalistima boljsevicko-komunisticke granice u Istocnoj Evropi postale nepovredive kada su u pitanju Rusi u Sovjetskoj Ukrajini, kao sto je bio slucaj i sa nama devedesetih godina dvadesetog stoleca u sumskoj Avnojevskoj Jugoslaviji? Kako objasniti i to da su Lenjin, Zinovjev, Trocki, Cicerin i Kerenski bili pripadnici idolatrijskog drustva Carobnjaka medjunarodne masonerije? (Vidi: I. F. L. The growing menace of freemasonry in Britain, London, 1936, p. 20)
Na ovom mestu, preporucio bih jos svakom dobronamernom bratu Srbinu da procita knjigu vidovitog generala N. N. Golovina “Cemu tezi Velika Brianija”, gde stoji:
“Nije tesko predvideti, da kao god sto bljsevici nece nikad obustaviti svoje pokusaje da revolucionisu Persiju, Avganistan i preko njih Indiju, isto tako ni Velika Britanija nece nkad obustaviti svoje nastupanje protiv njih. To ce ih nastupanje odmah po izlasku iz Perzije dovesti do ovladjivanja naftom u Baku.
To nastupanje olaksano je u isto vreme i time, sto Velika Britanja moze da za njega iskoristi sile kavkasih naroda, koji sad trpe boljsevicki jaram i zude da ga se oslobode.
Ovde moram pomenuti sravnjenje, koje sam vec nekoliko puta ranije cinio. Ja sam sravnio britanske politicare sa hidro-inzenjerima, koji zele da iskoriste stihijsku silu vode, organizujuci njen tok. Takvu istu stihijsku pojavu predstavlja raspad Rusije, koji dolazi usled toga, sto su u Moskvi boljsevici na krmilu vrhovne vlasti. Jedna pojava tog raspada je udaljavanje od Moskve svih delova Ruske Imperije, koja je pod carskom vlascu bila “velika, jedinstvena i nedeljiva”. Narocito silno se ispoljava taj process na periferiji Rusije. On je vec doveo do obrazovanja citavog niza nezavisnih drzava, koje su dobile karakteristican nazv “limitrofi”. Ali taj proces jos nije zavrsen. Dokle god se drzavna vlast bude nalazila u rukama boljsevika, on ce se produzavati povinujuci se neumoljivim zakonima istorije. Otpadace ne samo oblasti sa narodima druge rase, nego ce se cak i u oblastima od iskona ruskim razvijati proces dezintegracije. Predznaci takvog procesa vec se osecaju; s jedne strane to se dokazuje porastom ukrajinske samostalnosti, s druge strane – pojavom izdanaka seperatizma tamo gde je izgledalo, da je cak i sama pomisao o separatizmu smesna: u kozackim oblastima, u Sibiru i na ruskom Dalekom Istoku.
Pod takvim uslovima stvara se u strategiskom smislu, neobicno pogodna situacija za nastupanje Velike Britanije ne samo u Persiju nego i dalje u Zakavkasku. Ovde ce ona lako moci da primeni svoj omiljeni metod prodiranja: obrazovati male nezavisne drzave, koje ce radi zastite dobivene samostalnosti biti voljne ( zainteresovane ) da ostanu u orbitu politike Velike Britanije. Pominjem: Portugaliju, Belgiju, Holadiju, Grcku, Finsku, Estoniju i Litvu. Pretvaranje Britanske Imperije u Savez slobodnih drzava, moze samo ojacati poverenje malih drzava prema vodjama britanske politike.
Kao takva nezavisna drzava u zapadnom delu Zakavkaske moze biti Gruzija. U istocnom delu Zakvkaske, moze se stvoriti takva mala nezavisna drzava od ruskog Azerbejdzana sa naftom u Baku…” (Vidi: N. N. Golovin, Cemu tezi Velika Britanija, Beograd, 1938, str. 188-189).
bolje je i prikladnije reci do putina i od putina, jer je zaista tako, ne moze se reci da je milosevic iskljucivi krivac za ono sta nam se desilo, bilo je vise aktivista, ali jedno je sigurno, nije se uopste snasao, zanelo ga je tapsanje amera po njegovim ledjima, bavio se internacionalnim umesto nacionalnim i ekonomskim pitanjima, koje nije moralo biti srpsko, moglo je biti slovensko, ako vec nije moglo biti juznoslovensko, moglo je biti ekonomsko umesto ratnoprofitersko, u vremenu u kojem se pojavio je morao da podrzi anta markovica i da se ide u opstu privatizaciju, zapad mu ne bi mogao nista, i kako kod bi se zavrsilo ne bi bilo ovako lose po srbe i po srbiju,imao je lose savetnike, svo sto covek cini za dobrobit svoga naroda nikada nije bilo lose,