УМЕСТО УВОДНИКА – Похвала пропутиновској паради

Дијего Фузаро 

Уместо уобичајене уводне речи „Печатовог“ главног уредника, у овом броју, ексклузивно, објављујемо текст италијанског филозофа Дијега Фузара, написан специјално за „Печат“
а после његове прошлонедељне посете Београду (и нашој редакцији) где је боравио као гост који је са почасне трибине посматрао свечани дефиле српске војске уприличен поводом годишњице ослобођења главног града. Име, интелектуални ангажман и активизам овог истакнутог филозофа, мислиоца који се у савременом европском духовном дискурсу уважава и све пажљивије слуша, нашим читаоцима су добро познати и верујемо да ће, читајући редове који следе, разумети и разлоге за ову одлуку.

Био сам на Војној паради одржаној у Београду у част Путиновог доласка у Србију. То је био велики догађај а ја сам неизмерно импресиониран. Аспект који ме је највише задивио јесте искрена симпатија народа. На хиљаде студената, радника, мушкараца и жена, људи свих друштвених слојева одушевљено је пратило Војну параду.
У Београду сам удахнуо ваздух слободе и будућности: то је био велики осећај, посебно за оне који су, попут мене, свикли да у Италији удишу устајали и загушљиви ваздух једине глобалне мисли − оне једине глобалне мисли која a priori слави САД и њихове псе чуваре и неуморно демонизује Путинову Русију и сваку државу која се не покорава америчкој доминацији. У Београду се удисао ваздух слободе, спремности на борбу за другачију будућност и бољи свет, где не постоје само САД председника Обаме – империјалисте који је добио Нобелову награду за мир! – већ где право да постоје имају сви народи, све културе, сви језици.
То је био, као што сам рекао, дах свежег ваздуха и наде. Стару Европу и нарочито Италију замрачила је једна једина мисао: зато ми нисмо слободна, суверена и демократска држава. Наша земља је тренутно окупирана са 114 америчких војних база, чије се постојање оправдава нашом „одбраном“. Одбраном од кога? Од кога треба да се бранимо сада, седамдесет година након краја нацифашизма и двадесет година након пада совјетског комунизма? Од себе самих, наравно, односно од евентуалности да Италија опет буде национална, демократска и независна држава.

[restrictedarea] Управо у томе је једна од главних трагедија наше садашњости − што „постдемократски“ карактер данашње глобалне панораме одређује униполарна доминација светом путем деловања једне државе са јаким империјалним набојем − САД − које су у стању преко своје густе мреже војних база разбацаних широм света да потчине целу планету сталном атомском уценом, што чини испразним сваки национални суверенитет. Напомињем да би за неког Атињанина из доба Перикла и Сократа била незамислива икаква „демократија“ уз постојање спартанске војне базе на Акропољу! А то је данашња ситуација у Италији и у осталим земљама Старе Европе, иако у различитој мери.
Ничег таквог нема у Србији. У Београду сам удахнуо ваздух слободе и жеље за независношћу. Срби знају боље од било кога шта заиста јесу Сједињене Америчке Државе: они су то искусили на својој кожи 1999, па нема те идеологије или реторике које би могле да их преваре. Они су претрпели подло НАТО бомбардовање 1999, оденуто у лицемерје етичког бомбардовања, хуманитарне интервенције и терапијског ембарга. Уз то је следило свођење на новог хитлеровског тренутног владара (Милошевић) на шта смо већ огуглали: ако се измисли нови Хитлер, онда постаје могућа нова Хирошима, „нужно бомбардовање“. Стварање „Бондстила“ − највеће америчке војне базе на територији Европе − било је прави циљ сукоба на Балкану. Та база је израз намере да се успостави капиларна и безусловна контрола Европе, којој се додатно намеће подређено учешће у војним операцијама. Још је Карл Шмит, у свом делу Појам политичког, далековидо разумео нелогичну логику данашњег империјализма САД:
„Империјализам заснован на економским основама природно ће настојати да створи светску ситуацију где може отворено користити, у мери у којој му је то потребно, њене економске инструменте моћи, као што су ограничавање кредита, прекид дотока сировина, валутна девалвација и тако даље. Он ће сматрати ванекономским насиљем покушај неког народа или неке групе људи да избегну ефекте тих ‚мирољубивих‘ метода.“
Срби су схватили то што народи Европе, као америчке колоније, не успевају да схвате: да Сједињене Државе нису спасиоци, ни добротвори, нити љубитељи човечанства, већ су управо супротно. Они су схватили да фабрика консензуса медијског циркуса наводи на то да се воле потлачитељи, а мрзе потлачени. Они су схватили да је данашња Путинова Русија нада зато што омогућава стварање новог блока алтернативног доминацији САД. Русија сада има задатак да пружи отпор Сједињеним Државама и да координира државе које пружају отпор, укључујући и Србију. Уз руску моћ, то је као да се стилизованом портрету америчког председника Обаме, кога прати yes, we can, придодаје аналогна Путинова слика коју прати натпис no, you can‘t. Из тог разлога постоји потреба за геополитички и војно јаком и независном Русијом, која може да обузда − у време смрти историјског комунизма двадесетог века − делиријум неограниченог ширења фанатизма економије под америчким вођством.
Недвосмислени доказ да Путинова Русија мора да буде геополитички подржана није само мржња дипломатског и медијског, новинарског и интелектуалног западног циркуса – звучника неокапиталистичке и финансијске моћи − већ и све већи број америчких база у Румунији и Мађарској, као и западњачка жеља да угради НАТО у Украјину, коју дестабилизује у 2014. путем „обојене револуције“, којом управљају САД и њима потчињена Европска унија. Универзална монархија не може да толерише присуство сила супротних светском поретку, глобализованом мегафинансијама и наднационалним тржиштем. Путинова Русија је, несумњиво ништа мање од Кине, економска и војна моћ која није подређена америчком поретку.
Путинова Русија се данас поставља као функционални еквивалент некадашњем комунизму. Упркос осенченој и контрадикторној улози комунизма током Хладног рата, улога такозваних „држава олоша“ (глобалистичка верзија бруталних Сулиних1 проскрипција какве данас спроводи хуманитарни империјализам) и поред њихових често веома ограничених домета, испољава свој никако једини, нити судбински карактер Номоса економије. Та улога омогућава, сама по себи, да се размишља о другости − како у односу на капитал тако и у односу на саме „државе олоше“ − у име које другости треба оријентисати акцију и програмирање будућих алтернатива.
Војна парада у Београду била је величанствена демонстрација свега тога: Срби постоје − и схватили су фундаменталну улогу Путинове Русије. То је разумело, пре свега, становништво, упркос ономе штo мисле неки интелектуалци и политичари режима, какви, претпостављам, такође постоје у Србији, а који су у служби САД и који ће покушати на сваки начин да ниподаштавају Русију и хвале САД уобичајеном пропагандном реториком (људска права итд). Зато могу да закључим текст само једном жељом: Срби, немојте нас разочарати!

1Римски војсковођа и државник, диктатoр, Луције Корнелије Сула (138. п. н. е. – 78 п. н. е.) Симбол владавине терора и путем проскрипција − забрана.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *