Почетна / Свет / Ујутру паре, увече гас

Ујутру паре, увече гас

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Запад прави основну грешку што одбија да схвати да Русија никада неће дозволити да Украјина уђе у НАТО и размести америчке базе, а да ће сваки даљи корак у том правцу имати неизоставну повратну реакцију

После посете Београду 16. октобра, председник Русије Владимир Путин исте вечери одлетео је за Милано, где га је чекало учешће на Самиту „Европа − Азија“. Тачније, чекала га је највише немачка канцеларка Ангела Меркел, „најмоћнији политичар Европе“, са којом је требало да расправи важна питања везана, пре свега, за испоруке руског гаса Украјини у предстојећим месецима. А ако ћемо да будемо сасвим прецизни, Меркелова га је чекала пуна четири сата, док је Путин са Томиславом Николићем посматрао Војну параду на улицама Београда и са српским колегама договарао стратешку сарадњу.

 

ИЗУЗЕТНО НЕОДГОВОРАН Западни медији били су много љути: не само што је руски лидер доживео овације у Београду и тиме показао да евро-америчке санкције нису свемоћне већ је оне који су му те санкције увели довео у понижавајућу ситуацију да га сатима чекају.

Наравно, то се не би догодило да Европљани веома, веома не зависе од тог истог руског гаса, по којем јавно пљују кад год им се укаже прилика. И да не знају да Путин једним притиском на дугме може да заустави добар део европске индустрије, коју руски гас покреће. Па онда кажу како је за њих „Јужни ток“ − „прљав посао“, али им не пада на памет да тај „ужасни, прљави“ руски гас, који стиже преко Украјине, Пољске и Немачке, престану да увозе. И сада су много забринути, јер им је Путин из Палате „Србија“ поручио да неће толерисати крађу иједног кубика из украјинског гасовода. Зато су га сатима чекали. Имали су довољно времена да на миру размисле куда води конфронтација са Москвом по жељама Вашингтона, али је велико питање да ли су извукли праве закључке.

Тек после доласка у Милано, Путин је изазвао највећи гнев западњака. Понашао се, кажу у неверици, прилично незаинтересовано и није се превише потресао због европских страхова да ће усред зиме гас престати да тече. Мирно им је поручио: Господо Европљани, Русија је протеклих деценија понела већ довољно терета преузимајући на себе ризике и трошкове снабдевања Украјине гасом, сада је време да и ви нешто конкретно урадите за своје пријатеље из Кијева. На пример, да солидарно за њих исплатите 3,5 милијарди долара, што је само део дуга за раније преузети гас. А затим, да сваког месеца у наредних пола године испоручите још по половину ове суме за авансне испоруке плавог енергента Украјини, јер нема више трговине на реч. Ујутру паре, увече гас, а не обрнуто.

Изузетно неодговорно Путиново понашање − тако је његов наступ окарактерисао ауторитативни „Њујорк тајмс“. Још неодговорније је било то што је, оставивши фрау Меркел да у самоћи пребира по глави доларе и евре које мора да исплати, Путин одјездио у вилу свог старог пријатеља Силвија Берлусконија. Како су известили ревносни амерички новинари, Силвио и Владимир су до четири ујутру ћаскали и уживали у тартуфима. Познато је да су Италијани прави мајстори у спремању ових гљива, али свакако да су Путин и Берлускони, који и даље има велику политичку моћ, осим гастрономских, претресли и читав низ много важнијих тема.

[restrictedarea]

 

ПАМТИТЕ ЛИ СТАЉИНГРАД? Сутрадан, после напорне ноћи, Путин се готово раздраган сусрео са бројним европским лидерима: италијанским председником Ђорђом Наполитаном, премијером Матеом Ренцијем, аустријским канцеларом Вернером Фајманом и наравно, са украјинским председником Петром Порошенком. Руско-украјинско-немачком тројцу потом се придружио и француски председник Франсоа Оланд, па је састанак одржан у такозваном „нордијском формату“, што је сасвим прикладно за разговоре у којима се разматра – како да Украјина и друге европске земље преживе зиму без руског гаса. Зато је разумљив недавни апел Меркелове чланицама Европске уније да се под хитно „отворе“ и од својих грађана узму доларе како би их пребацили „демократи Петру“ из Кијева. Јер, ако Европљани у најкраћем року не обезбеде Порошенку бар пет милијарди долара, није искључено да ће следећи преговори бити одржани у „сибирском формату“…

Заиста је чудно што се Путин, кога је амерички председник Барак Обама недавно уврстио на друго место највећих непријатеља Запада, тако опходи према западним партнерима. Боље би било да се понаша пријатељски, као и већина других европских лидера. Могао би, рецимо, као знак добре воље, да пошаље Порошенку двадесетак милијарди кубика гаса и да не пита за паре. Платиће Петро кад буде имао. Јер, није ни Порошенку лако – треба наставити са финансирањем војне кампање у којој је до сада, по званичним подацима, већ убијено више од 3 000 цивила, Руса са истока Украјине. Још мало бесплатног гаса добро би му дошло да подмаже своју ратну машинерију.

Уосталом, многи „нови Европљани“ са истока Европе већ су добили директиву од Ангеле Меркел да спреме финансијску инјекцију за Порошенка, па не гунђају превише. Добро, можда су се мало побунили Роберт Фицо из Братиславе, Виктор Орбан из Будимпеште и Милош Земан из Прага, али ко њих уопште пита за мишљење? Заједничка европска политика мора се спроводити, као и пре седам деценија. Памтите ли Стаљинград? Како је седам европских држава тада корачало у истом строју против једне и нико се није бунио? Очигледно, треба опет заоштрити дисциплину. Да не буде више „солиста“, попут оних у Бугарској, који су умислили да могу да граде „прљави Јужни ток“, па ће сада поново добити за премијера Бојка Борисова, кога су свргнули на уличним протестима пре две године.

РЕД ЈЕ НА ПУТИНА Ни у Милану, као ни претходно у Минску, никакав договор о гасу није постигнут. Путин не жели ни да чује за финансирање Обаминог и Порошенковог рата против Русије на самим руским границама, у замену за обећање да ће му, можда, укинути санкције средином идуће године. Ако буде добар. Руски лидер више воли Томину ракију и Берлусконијеве тартуфе, него Ангелине димљене буткице и Порошенкову сланину, или шта су му већ понудили за столом приликом радног доручка. Зашто се Путин тако понаша, објашњење је дао руски министар иностраних послова Сергеј Лавров: „Циљ западних санкција није регулисање кризе у Украјини, већ да се натера Русија да промени своју позицију у вези са кључним и најпринципијелнијим питањима и прихвати позицију Запада. Суштински, у њиховим изјавама и поступцима увек провејава прави циљ рестрикција – преуредити Русију“, објаснио је Лавров.

То, заправо, значи да је циљ санкција исти као и у свим осталим случајевима где су примењене: Југославија, Ирак, Либија, Сирија, Иран… Најпре се држава изнурује економским ембаргом и против ње и њеног руководства се спроводи најгора могућа медијска сатанизација у којој су ангажоване читаве армије стручњака. Тако смо сазнали готово све о Милошевићевим тајним рачунима у иностранству, Гадафијевим камилама и Садамовом хемијском и атомском оружју – пре него што су збачени са власти и убијени. Никада није понуђен ниједан доказ за било коју од ових тврдњи, али – како објашњавају креатори ових кампања – то и даље не значи да је све измишљено. Занимљиво је, само, како то да се ниједан од ових диктатора није нагодио са Западом и побегао у иностранство да се у миру наслађује опљачканим богатством, него су сви остали да бране земљу и у тој борби изгубили живот.

Сада је ред дошао на Путина. Он је већ прошао кроз све набројане фазе, осим директне оружане агресије, што ће бити теже против човека који у рукама држи кофер са хиљаду бојевих глава.

 

ПОВРАТНА РЕАКЦИЈА ИЗ МОСКВЕ Запад прави основну грешку јер и даље одбија да схвати да Русија никада неће дозволити да Украјина уђе у НАТО и размести на својој територији америчке базе. Сваки корак у том правцу имаће неизоставну повратну реакцију из Москве. Исто тако, Русија ће одлучно пресецати сваки покушај подривања темеља своје православне цивилизације. Што јаче буду притискали Путина, што жешћи буду покушаји његовог рушења, то ће он више угрожавати интересе Запада, на свим могућим правцима. Гасна криза само је мали део репертоара Кремља.

За разлику од данашњих европских лидера, Ото фон Бизмарк је пре више од века добро разумео руску суштину, када је писао још 1888. године: „Чак и најсрећнији исход рата никада неће довести до распада Русије, која се држи на милионима верника грчке конфесије. Ови последњи, чак и ако услед међународних уговора буду разједињени, исто тако брзо ће се поново спојити, као што свој пут једна према другој налазе раздвојене капи живе. Та неуништива држава руске нације снажна је због своје климе, својих простора и своје незахтевности, као и свести о сталној потреби одбране својих граница.“ И Путин је добро разумео Бизмарка и често је цитирао његову изреку: „Нису важне намере, важни су потенцијали.“ У Кремљу су одавно схватили колико су снажни потенцијали који прете Русији, и не обраћају ни најмању пажњу на западне изјаве о „добрим намерама“. Руси неће лепе речи, него паре за своју робу. У овом случају − пет милијарди долара, или нема гаса.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *