Почетна / Култура / У опсадном стању Почасница Мокрањцу

У опсадном стању Почасница Мокрањцу

Пише Смиљка Исаковић

Музички викенд посвећен обележавању сто година од смрти великог српског композитора није одјекнуо у медијима као што је требало

У опсадном стању одвијао се други дан обележавања сто година од смрти великог српског композитора, Стевана Стојановића Мокрањца (1856–1914). Нажалост, не ради велике навале публике на понуђене концерте и предавања, већ због свима знане параде, због које многи нису могли да се пробију до Студентског трга. Намерно или ненамерно, парадирало се на Светски дан права јавности да зна, а да ли наша јавност зна да је Стеван Мокрањац преминуо баш 28. септембра, то је сасвим друга прича. Коларчева задужбина, која се већ доста дуго достојанствено носи са недостатком одговарајућег финансирања, организовала је, у сарадњи са Културним центром Београда, Мокрањчевом задужбином, уз подршку Града Београда, дводневну манифестацију Осу се небо звездама, у оквиру које су изведени различити програми који представљају Мокрањчево деловање у Србији.
Како је Мокрањац био превасходно композитор вокалне духовне и световне музике, највећи део програма који су се одвијали од 11 до 23 сата извели су изабрани хорови. Хор Дечјег културног центра у Београду са диригентом Невеном Ивановић отворио је свечаност програмом Како се слуша Мокрањац − Мала школа бонтона. Форма концерта за најмлађе, коју Центар за музику Задужбине Илије М. Коларца негује већ неколико година са великим успехом, редак је покушај да се наша публика осваја од најмлађег узраста. Представљање догађаја какав је концерт класичне музике увек креативно и професионално води Милош Миловановић. Прво београдско певачко друштво под вођством диригента Светлане Вилић представило је програм назван Звезда водиља музичке Србије, са делима Мокрањца и његових словенских савременика. Претходила је уводна реч академика Дејана Деспића, председника Мокрањчеве задужбине. Прво београдско певачко друштво, најстарији хор у Србији, oсновано je 1853, а Мокрањац је тридесет година био уметнички руководилац и диригент. Завршница је припала велелепним мешовитим хоровима, аматерском AКУД Бранко Крсмановић − Хор Обилић и професионалном Хору Радио-телевизије Србије са учешћем женског Академског хора Collegium musicum. Легендарни Крсманац и Колегијум диригентски су припали ветеранки Даринки Матић Маровић, а Хор РТС – најзапосленијем диригенту у нас, Бојану Суђићу. Програм пригодан, Мокрањац – Литургија Светог Јована Златоустог и музика инспирисана Мокрањцем. Како је опсадно стање укинуто, публика је коначно могла да стигне до централне београдске дворане и ужива у музици.
Одржана су предавања Мокрањац и „Стара Србија“ (Срђан Атанасовски) Делатност и дело Стевана Мокрањца (проф. др Соња Маринковић) и Да ли је Стеван Мокрањац први српски етномузиколог? (проф. др Димитрије Големовић) отворена је изложба Мокрањчево доба, живот и рад и приказан филм
Мокрањац заувек. Боје инструменталне музике бранили су клавирски дуо Кршић− Николајевић са транскрипцијама за два клавира и удараљке (Милан Милић) и Гудачки квартет Мокрањац, који је извео и култну Почасницу Стевану Мокрањцу Дејана Деспића. Иначе, први гудачки квартет на територији Србијe основао је Мокрањац 1889. у Београду, где је деловао као виолиниста, камерни музичар и композитор инструменталне музике.
Највећи допринос прослави дала је Музичка школа Мокрањац из Београда (Мокрањац ју је основао у окриљу Београдског певачког друштва 1899. под именом Српска музичка школа): водитељ Миловановић (некадашњи ученик контрабаса) извршни директор Мокрањчеве задужбине Бодин Старчевић (директор и професор флауте) чији су ђаци извели светску премијеру Деспићеве Почаснице пре доста година итд. Музички викенд посвећен Мокрањцу није одјекнуо у медијима као што је требало. Потписник ових редова сматра да су уметници извођачи класичне музике највећи добротвори и донатори код нас − сви учесници манифестације су се одрекли хонорара, јер учешће у програму сматрају својим доприносом обележавању годишњице нашег великог композитора. Мокрањац није Константин, па се велики, а ни мали хонорари од прошле године за обележавање Миланског едикта нису поновили. О tempora o mores.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *