У имену записана судбина

ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ СЛИКА СРБОЉУБА КОЈАДИНОВИЋА

Пише Дејан Ђорић

Слободно и смело, са наивношћу која нестаје у данашњој испрофесионализованој уметности, ово сликарство је испред савремене отупеле, досадне и техничке постконцептуалне авангарде

Београдску ликовну сцену увек су обележавали алтернативни излагачки простори. Потреба за отварањем таквих галерија је све већа јер су службене углавном затворене за сликарство. Једна од нових галерија је у приватном Музеју аутомобила у власништву Братислава Браце Петковића, кога, нажалост, више немамо за министра културе. Од 17. до 30. октобра у Музеју слике већег формата, по правилу вертикалне, величине два са један метар, излаже Србољуб Срба Којадиновић, у Француској познат као Серж. Рођен је 1942. у Београду а архитектуру је дипломирао 1967. Српској публици је познат као морепловац, на једрењаку „Кли-кли“ који је сам саградио и на њему са породицом опловио Атлантски, Тихи и Индијски океан а на вулканском острву Ријунион боравио је двадесет две године. Авантуре је описао у репортажама у „Илустрованој политици“, у три књиге путописа, о чему су снимљени ТВ серија и филм.

Тај морнар се од гимназијских дана бави сликарством, постао је члан УЛУС-а и Друштва сликара у Сен Тропеу. Последњих година често учествује на изложбама у Француској (Ница, Ментон, Кан, Евиан и Сен Тропе) и у Београду, добивши подршку и Александра Ђурића, истакнутог уметника и теоретичара. Др Александар Миленковић се његовим делом потпуније бавио у књизи „Панонски ликовни паноптикум“. У (пост)модерној уметности тешко је повући границу између самоукости и професионализма; шта су сликарије Хуана Мироа из последње деценије његовог стваралаштва него произвољно жврљање?

За Србољуба Којадиновића важи латинска изрека nomen est omen, његово сликарство је патриотско, на међународном плану уперено против глобализма. Сједињене Америчке Државе су у деветнаестом веку свргле краљицу Хаваја из вековима старе династије и прогласили Хаваје једном од америчких држава мада су хиљадама километара удаљени од Западне обале. На исти начин су девичанске оазе Бикинија, Муруроа и Дијега Гарсије претворили у војне базе, становништво протерали без надокнаде, поносни и лепи Маори завршили су као просјаци у предграђима а жене као проститутке. Којадиновић слика некадашњу срећну заједницу егзотичних острва пре доласка окупатора, свестан да иста судбина чека Србију и цео свет у загрљају, како Арапи кажу, „Великог Сатане“. Зато представља призоре топљења ледника, свет после озонске рупе, „Пропаст новог Вавилона“, али и Христоса из Студенице и цркве Свете Горе. „Капетан Адолфо Луис Мартинез де ла Хос“, једна од његових најбољих слика, посвећена је шпанском пилоту који је 1999. године одбио да бомбардује Србију, рекавши: „Ја сам хришћанин а циљеви у овом рату су цивилни!“ У антологијске слике овог уметника спадају „Тако је говорио Пабло Неруда“ и „Париз године 2053“. Понос Француске, Црква Нотр Дам, претворена је у џамију, што је наговестио још генијални философ Емил Сиоран (1911−1995) рекавши: „Времена која долазе биће времена огромне пустиње. Кад на Европу падне тама, Француска ће остати њен најживљи гроб. За 50 година, Нотр Дам ће бити џамија.“ На овој изложби први пут је изложено и дело посвећено прогону Срба из Крајине у акцији „Олуја“ 1995. године.

[restrictedarea]

 

Француска ликовна критичарка Патрисија Колисар у листу „Дофине либере“ тачно је описала поетику овог сликара: „Са великих формата провејавају страховања за будућност Европе. Упоредо, уметник је опседнут суштинским проблемима нашег времена: ратовима, озонским рупама, отопљавањем ледника, жељом за бежањем из овог суровог друштва… израз му карактеришу снажна обојеност, дубока перспектива, као да живе, цркве се увијају под ветром, градови тону под ударцима бомби. Његово сликарство заслужује да буде виђено.“ Којадиновић је последњи изданак старе школе европског сликарства, сликара који су од оријенталиста из деветнаестог века до Гогена, Емила Нолдеа, Паула Клеа и Аугуста Макеа инспирацију тражили у егзотичном, мада је болно свестан да ће вероватно многа далека острва нестати. Он ствара тематски, по циклусима (карипски, полинежански, еколошки, српски, византијски, креолски, провансалски…) и упркос апокалиптичке тематике то сликарство је ведро и осунчано, као „Цвеће живота“, како гласи један од његових акрилика на дасци. Ратка Звицер поводом изложбе у Херцег Новом каже: „Србина порука би била да он више неће да гледа потоке крви, ратове и катастрофе, већ хоће свјетлост праву, свјетлост љубави, поља лаванди, праве плодове, он хоће истину, јер истина ће нас све ослободити.“

Било да слика оскрнављену Богородичину цркву у Паризу у предстојећој исламској Европи, цивилизацији која не зна за сликарство и вајарство, или представља лепе креолке, вахине, децу и чудне биљке, Којадиновић ствара високоенергетско сликарство у духу древних ритмова полинежанских бубњева и српсковизантијских клепала. Његов опус прожима ритам живота, дах природе а по веселости и разиграности колорита и смелим композиционим решењима заротираних форми, он је традиционалан колико и авангардан, сличан почецима модернизма. Слободно и смело, са наивношћу која нестаје у данашњој испрофесионализованој уметности, његово сликарство је испред данашње отупеле, досадне и техничке постконцептуалне авангарде.

[/restrictedarea]