Почетна / Свет / „Тагесшпигл“, Берлин, 10. октобар 2014. – „ Левица” и рат

„Тагесшпигл“, Берлин, 10. октобар 2014. – „ Левица” и рат

Пише Оскар Лафонтен

Супротставимо се глобалном интервенционизму САД и НАТО,чији је једини циљ освајање ресурса и тржишта

Џорџ Ф. Кенен, један од твораца спољне политике САД, након Другог светског рата, још 1948. године, написао је: „Морамо бити крајње опрезни када говоримо о својој водећој улози у Азији… Ми поседујемо око 50 одсто богатстава овог света, али чинимо само 6,3 одсто светског становништва… Наш стварни задатак у следећој декади састоји се у изналажењу такве форме односа која ће нам допустити да задржимо ову разлику у благостању и да при томе значајније не умањимо своју националну безбедност… Мораћемо да свудa усредсредимо пажњу на апсолутно своје националне циљеве… Треба да прекинемо са праксом да говоримо о нејасним, нереалним циљевима као што су људска права, подизање животног стандарда и демократизација. Није далеко дан када ће наше деловање усмеравати трезвена идеја моћи.“

У апсолутне националне циљеве САД спада и обезбеђивање сировина и тржишта. Сједињене Америчке Државе су, додуше супротно Кененовом савету, многе ратове које су водиле после Другог светског рата оправдавале причом о људским правима и демократизацији, али се у стварности увек радило и још увек се ради о тржиштима и изворима сировина. Како би оствaриле своје интересе и војним путем, САД располажу највећом војном силом света. Према подацима Стокхолмског института за мир СИПРИ за 2013. годину, САД су са својих 685 милијарди долара војних издатака евидентно испред Кине са 188 милијарди и Русије са 88 милијарди долара. НАТО чланице заједно располажу са 1.000 милијарди долара за војни сектор, а ипак се осећају веома угрожено од Русије са њених 88 милијарди. Овом претњом се, као и у доба Хладног рата, оправдава кампања за повећање издатака за наоружање, која се тренутно води у немачким медијима.

И у сукобу у Украјини ради се о сировинама и тржиштима

Барак Обама је на заседању Скупштине УН 24. септембра 2014. изјавио да конфликт у Украјини доказује колико је Русија велика опасност за Европу. Некадашњи државни секретар владе Роналда Регана, Пол Крег Робертс, коментарисао је овај говор овако: „Апсолутно је непојмљиво да председник Сједињених Америчких Држава стаје пред целокупну светску заједницу да прича о стварима за које сви знају да су еклатантне лажи… Када Вашингтон баца бомбе и током тринаест година без објаве рата напада седам земаља, онда то није агресија. У питању је агресија тек онда када Русија усвоји петицију Крима о уједињењу са Русијом, за које је гласало 97 процената становништва.“

И у конфликту у Украјини ради се о сировинама и тржиштима. Тако је, примерице, амерички концерн „Шеврон“ добио право да експлоатише гас добијен фракингом, а Хантер Бајден, син америчког заменика председника Џоа Бајдена, члaн je директоријума једне украјинске корпорације за производњу гаса. У процесу ширења НАТО ка Истоку Кијев је изостао из сфере утицаја Сједињених Држава, а то више није смело да остане тако.

Овакву спољну политику коју Америка спроводи десетинама година, Вили Вимер, државни секретар парламента у Министарству одбране владе Хелмута Кола и дугогодишњи заменик председника ОЕБС, коментарише на следећи начин: „Прво су Сједињене Америчке Државе приморале Уједињене нације да прихвате НАТО као војни сервис који спроводи њихове безбедносно-политичке мере. Али, даљи циљ који је следила Америка ишао је и иде у другом смеру. Уједињене нације би требало да буду до те мере маргинализоване да би убрзо могло да се догоди да НАТО, којим доминирају САД, заузме глобалну позицију коју имају Уједињене нације.“

[restrictedarea]

 

НАТО нема будућност као пуки инструмент наметања америчких интереса

Хелмут Шмит је, према Теу Зомеру, некадашњем руководиоцу Штаба за планирање у Министарству одбране, пре неког времена, размишљајући на сличан начин, на питање шта су данас смисао и сврха НАТО, одговорио: „У стварности НАТО је излишан.“ Објективно гледано, у случају западног савеза ради се, у крајњој линији, о чистом инструменту америчке глобалне стратегије. Као пуки инструмент наметања америчких интереса, НАТО нема будућност. Глобални интервенционизам не може бити његов импeратив.

И на Блиском истоку су већ деценијама у питању искључиво сировине и тржишта. Све владе Сједињених Држава су покушавале да, у различитим формама, обезбеде премоћ у Југозападној Азији када се радило о приступу изворима нафте. Као што знамо, оне нису биле нарочито скрупулозне приликом избора својих средстава. Оне су наоружале талибане, диктатора Садама Хусеина или ИДИЛ да би на крају водиле ратове против њих. Када данас заменик председника САД Џо Бајден оптужује савезнике Америке на Блиском истоку да су наоружали ИДИЛ и кривицу сваљује на Турску, Саудијску Арабију и Уједињене Арапске Емирате, прећуткује чињеницу да су ови савезници у ствари деловали као продужена рука америчке политике.

Они који данас својим трупама или испорукама оружја подржавају војне интервенције Сједињених Држава везују се за ону америчку спољну политику која је од Другог светског рата до данас на целој земаљској кугли за собом оставила милионе мртвих. У дискусијама око учешћа Бундесвера у војним интервенцијама последњих година не ради се, у првој линији, о томе да се спасу људски животи, већ суштински о питању не подржава ли Бундесвер ову америчку политику обезбеђивања сировина и тржишта.

Спрега партија система и немачких медија

До сада је немачка партија „Левица“ одбијала да буде учесник овакве политике. Због тога је партије система ЦДУ, ЦСУ, СПД, ФДП и „зелени“, скупа са немачким медијима, годинама нападају, захтевајући да коначно почне да води „одговорну“ спољну политику. Петер Шол-Латур у својој посмртно објављеној књизи „Проклетство злог дела“ пише о улози медија: „Глобална кампања дезинформисања америчких пропагандних института, којој је успело да најтемељније изманипулише европску медијску сцену, може некоме да изгледа сасвим оправданом ако се ради о томе да се превари непријатељ… Али, она постаје кобна када се њени аутори запетљају у мрежу сопствених лажи и опсесивних представа, када потпадну под сопствене фантазме.“

Аргумент који се увек потура да не смемо да пасивно гледамо како људи пате или умиру лицемеран је и лажан. Западна заједница негованих вредности пасивно посматра мање-више сваки дан како људи умиру од глади и болести. Избеглице се утапају, заразе попут еболе се шире, док индустријске земље ни у назнакама не размишљају о томе да за спас ових људи дају бар приближно онолико новца колико га годишње дају за војни комплекс. Просто нас изненади када видимо како се изненада пробуди сажаљење политичара и политичарки када им се пружи прилика да се заложе за војну интервенцију, остајући при томе потпуно неосетљиви док гледају свакодневну глад, смрт и болест или дављење избеглица у светским морима.

Политичка левица у Европи могла је да одахне када је папа Фрања установио: „Оваква привреда убија.“ Ту привреду „Левица“ назива капитализмом. Пре скоро једног столећа француски социјалиста Жан Жорес је написао: „Капитализам носи у себи рат као што облак носи кишу.“ Другачије формулисано: Да би се обезбедиле сировине и тржишта, у оваквом привредном систему ће увек бити употребљена војна сила.

Савремени француски социјалисти су из свог сећања протерали Жана Жореса исто онако као што су немачке социјалдемократе протерале Вилија Бранта, чија је кључна реченица, у његовом говору приликом доделе Нобелове награде за мир, гласила: „Рат није ultima ratio већ ultima irratio.“ У међувремену су војне интервенције постале неодвојив део спољне политике СПД.

„Левица је интернационалистичка странка мира“

Седиште „Левице“ је у Дому Карла Либкнехта. Њени чланови осећају дуг према Либкнехтовом наслеђу: „Крај ратовима!“ „Левица“ себе види као део ове традиције, уневши у свој програм став: „Левица је интернационалистичка странка мира која се бори против насиља.“

Meђутим, Грегор Гизи и још неколико политичара „Левице“, које медији славе као „реформаторе“, покушавају да се реше наслеђа Карла Либкнехта у програму партије. При томе, они су бацили око на учешће у влади црвено-црвено-зелене коалиције. СПД и „зелени“ су условили састављање такве заједничке савезне владе одустајањем „Левице“ од њених миротворних политичких принципа.

Међутим, самосвесна политика изгледа другачије. Захтевима попут „Напоље из Авганистана!“ и „НЕ извозу оружја!“ „Левица“ је добила на изборима. И дан-данас, већина грађана Савезне Републике одбија извоз оружја и војне интервенције Бундесвера у иностранству. „Левица“ има бољи одговор на питање: „Хоћете ли да пасивно посматрамо како људи умиру? − Помозите, пошаљите лекаре и болничарке уместо војника, храну и лекове уместо оружја. То је миротворна алтернатива војсци која ратује.“

То је и понуда „Левице“ СПД-у и „зеленима“ за формирање заједничке савезне владе. Ако би се социјалдемократе вратиле на пут Вилија Бранта, ништа не би било препрека сарадњи на пољу спољне политике. Таква спољна политика би, у духу политике попуштања затегнутости, била у споразумевању са Русијом, које је у елементарном интересу Немаца. Одустајање од примене силе, добросуседски односи, попуштање затегнутости, заједничка безбедност увек су примеренији у обезбеђивању мира него што су извоз оружја, интервенционистички ратови, кршење међународног права или санкције.

На хиљаде убистава дроновима да би се осигурали геостратешки интереси империје САД

Чак и када би све наведено било тачно, зар не постоји обавеза да се помогне, ако треба и оружјем, народима попут Јесида, Курда и многих других којима је последњих година претило уништење? Само, коју војну интервенцију је могла да наложи Организација уједињених нација да би заштитила становништво Вијетнама од рата, када су Сједињене Америчке Државе користиле напалм бомбе и страдали милиони људи? Коју војну интервенцију је она могла да нареди у циљу заштите становништва у Ираку, чији број жртава једна америчка студија процењује на пола милиона?

Само у случају када би се САД потчиниле одлукама реформисане ОУН – а оне су тренутно од тога удаљене светлосним годинама – били бисмо у могућности да замислимо формирање светске полиције која би могла да спречи насиље онако како то раде полиције у националним државама. Све док САД имају освајање извора сировина и тржишта за циљ своје спољне политике, сва размишљања да се светски мир и право могу поново успоставити војним средствима не спадају у домен реалне политике. То су сањарије људи који нису у стању да анализирају светске структуре моћи или неће да виде да најмоћнију војну силу на кугли земаљској води председник који је, да би осигурао геостратешке интересе империје САД, наредио на хиљаде смакнућа дроновима и који је о себи изјавио: „Добар сам у убијању људи.“

Kaнтов категорички императив: „Делај само у складу са оном максимом која омогућава твоје хтење да она постане општи закон“ јесте прикладно упутство за делање када светске државе желе да живе у миру једне са другима. Поштовање међународног права, одрицање од силе, разоружање, заједничка безбедност и добросуседство следе овај императив, док спољна политика која има за циљ да освоји сировине и тржишта, ако сама оцени да треба − и војним средствима, увек води у нове ратове.

Аутор је бивши председник СПД-а, касније странке „Левица“. Данас је вођа фракције „Левице“ у Сарланду.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *