Све више књижевника туче се за све мање читалаца

Разговарала Мила Милосављевић 

Књижевност је прва изгубила публику због масовног исељавања њених читалаца почетком деведесетих, а театар тек након другог таласа исељавања после 2000. године. Сада су и позоришне сале полупразне, а и глумци и редитељи доживљавају стваралачку кризу с којом су се суочили писци када су деведесетих, не својом кривицом, изгубили читаоце

Маргинализацију културе тешко је спречити док се не промени школски систем. Ми мало, или погрешно улажемо у образовање. Нису толико проблем наставни планови, већ незаинтересованост и очајан материјални положај наставника. То би се морало променити, уколико као држава, народ и сви народи који живе у Србији, хоћемо да идемо даље. Немаштина ту није изговор, каже у интервјуу за „Печат“ Александар Гаталица, књижевник, преводилац, позоришни и музички критичар. Са немало одважности Гаталица се пре неколико година латио озбиљне теме која, колико год инспиративна и обилата надахнућем била, у српској прози није довољно заступљена. Реч је о Првом светском рату, којим се овај писац помно бавио пре него што је отпочео писање романа ,,Велики рат“, а он му је прошле године донео и престижну НИН-ову награду. Жири је оценио да се Гаталицин роман издваја по уметничкој ревизији односа према Првом светском рату, те да се та ревизија одвија, између осталог, кроз супротстављање ,,локалном и готово традиционалистичком погледу на прошлост, користећи историју као живо поприште људског искуства, дугог пропадања и неугасле наде“.

За почетак бих вас молила да образложите поступак који подразумева „уметничку ревизију односа према Првом светском рату“…

Роман „Велики рат“ написан је у 21. веку и то је за ову књигу, чини се, најважнија чињеница. Прошло је сто година од овог огромног ратног сукоба, протекао је читав век током којег смо од овог рата и нашег учешћа у њему правили мит, повремено тотем, неретко чак и основицу за проналажење сопственог идентитета и новог удруживања (у опонирању Титовом режиму). У новом столећу, помислио сам, сазрело је време да један романописац изнова погледа сва доступна документа не само о српском већ и o учешћу свих зараћених страна и напише роман који ће бити целовит поглед на овај дотад највећи сукоб у историји човечанства. То сам и учинио и најпре, то је, чини се, свратило пажњу на ово штиво, али… Роман је пре свега уметност и он мора да се обрати емоцијама читалаца. Мислим да су десетине хиљада у њему пронашли узбуђење, патос, па и малко утехе и пригрлили „Велики рат“ као мало коју књигу до сада. Бескрајно сам срећан због такве реакције читатеља, јер уметност постоји само због публике.

Морам да приметим да се, заправо, после Добрице Ћосића нико у књижевности није латио ове теме. Зашто мислите да је тако, с обзиром да је овај тренутак наше историје и те како инспиративна и раскошна тема за књижевнике?

Не треба крити да је епопеја о Катићима снажно обележила једно време и ушла у један виртуелни емотивни простор српске књижевности као огроман комад литературе. Било је очигледно потребно да прође време и да се у том, иначе бескрајном простору, отвори нова ниша у коју је требало ставити нови роман о Великом рату. Да то нисам сада учинио ја, сигурно би то довршио неки од мојих великих колега. Време је сада било зрело да се тако нешто учини. Током деведесетих још је било рано, кроз десет година већ ће бити касно. Видите да сам заговорник Толстојеве представе о историји. Историја бира своје протагонисте и ја сам сада изабран за ово. Срећан сам због тога, али и обавезан да се односим према тој историји српске књижевности као њен изабраник и у исто време дужник.

Ваш роман открива, проговара о једној историјској епохи кроз фантастику. Како сте се определили за овакву врсту гласа, будући да је тема један Велики рат, и то тешка, веома тешка?

Фантастика је заштитни знак моје уметности. Од прве књиге уводим читаоца у један други свет. Терам га да заборави оно што је знао из историје и премда му нудим све до последње тачне историјске чињенице, позивам га да ми се придружи у авантури маште, оног невероватног и немогућег које тако ненаметљиво ниче из вероватног и могућег да читаоцу није сасвим јасно где престаје стварност, а почиње сновиђење. Та врста чудесне документаристике направила је моје стајалиште у књижевности и по томе су ме читаоци и раније препознавали.

Кад смо већ код необичности форме и „тешког“, одабрали сте нешто уистину тешко у романескној форми а то је импресиван број личности, протагониста романа, од којих су многе и историјске. Колико вам је било тешко да их све држите на окупу?

Вратимо се на почетак. Зашто након Црњанског, Драгише Васића, Стевана Јаковљевића, Растка Петровића, Добрице Ћосића писати поново роман о Првом светском рату? Свакако не зато да би он био реалистички и да би још једном испричао неку војничку причу. Кад је то тако, рекох себи, онда ћемо заправо испричати причу о смрти једне лепе епохе коју је уморио један велики рат, а роман ће имати много ликова зато што треба приказати све оне милионе који куцају на врата писца и моле га да „чује и њихову причу“, али и стога што је то један од сигурних начина да писац побегне од реализма. Друга је прича какве је то проблеме ставило пред писца. Током писања имао сам стално утисак да пред собом имам веш-машину која је непрестано укључена на центрифугу и да се моји многи ликови стално разлећу на све четири стране света, а ја морам да их враћам и снажно уткивам у романескно ткиво зато да би романа било и стога да би он на крају био што је могуће више значајан и незабораван.

[restrictedarea]

Будући да словите за великог познаваоца прилика у Првом светском рату, како видите утицај овог догађаја на нашу потоњу историју, али и на данашњицу коју живимо?

Велики рат није променио само психологију српског човека већ европског уопште. Он је заподенут и тако сурово вођен не само због војничких и политичких разлога већ, ето парадокса, и стога што су све зараћене стране својим учешћем у њему спасавале „европску цивилизацију“ 19. века. Варварима су Немци прогласили Енглезе, а Острвљани им нимало нису остали дужни. Аустријанци и Мађари сматрали су се осовином културе и цивилизацијских норми у Европи. Када је рат на крају окончан – не војничком победом једне стране, већ повлачењем из сукоба поражене – постало је јасно да су суровост и беспримерно жртвовање генерација учинили да цивилизација оне Европе из времена лепе епохе једноставно више не постоји. Настала је нека нова, нека друкчија Европа, у коју смо се ми Срби с променљивом срећом укључивали победама и следећим поразима, али више није било ни оне Kраљевине Србије Петра I, па ускоро ни краљевине његовог сина Александра. Постало је јасно да ниједан културни модел неће опстати задуго, већ да ће сталне турбуленције обарати што је уздигнуто и подизати оно што није достојно истицања. Тако је до данас.

Ви сте романом „Велики рат“ оповргли теорију да бестселер подразумева „сумњив квалитет, лако штиво“. Како се осећате после пробијања тог, у неку руку, леда пошто сте стваралац који не прави компромисе?

Али, упркос помало суморној слици коју сам дао у претходном одговору, наде још има. То ми је најбоље показао „Велики рат“, који ни на који начин није кокетирао с читаоцима: ни темом, ни формом, ни обимом књиге, а ипак га је прочитало неколико стотина хиљада људи. То је одиста охрабрујуће, тим пре што су то људи најразличитијег образовања, читаоци који су до „Великог рата“ прочитали много, или тек неколико књига. Ово, уже књижевно, говори о томе да су читаоци паметнији од писаца и критичара и да траже праву, осећајну прозу, а не лаж запаковану у корице бестселера или „врхунског артистичког“ дела домаћег писца. Шире гледано, то говори да се нека супстанца образовања не може изгубити испод неке границе. Напросто, постоји један број људи, који није мали, који има потребу да се сам образује и не чека реформу школског система. Такве људе никада нећемо изгубити и они би требало да постану наставници у будућим реформисаним школама Србије. Од тог сна никад нећу одустати, како видите.

НИН-ову награду, која на нашим просторима још увек има статус престижне, добили сте прошле године. У којој мери се она одразила на ваш књижевни живот?

НИН-ова награда је прворазредна сензација за сваког писца. Она мења књижевни, а већ и лични живот из основа. Готово бих могао казати да се добитник НИН-а бира на неформалну функцију председника српских писаца. Срећа што је мандат само годину дана − до следећег добитника НИН-ове награде.

Како оцењујете овдашњу књижевну сцену?

Много је људи ушло у овај посао. Зашто − не знам. Новинари, водитељке, опскурне даме, осуђена лица − и сви су они писци. Мало се направила пометња, иако се права српска литература и даље држи. НИН-ова награда је потврда за то. Надам се да се никад неће помешати естрадна и књижевна сцена. За сада се држе одвојено иако знам да би свака естрадна списатељица душу продала да добије НИН-ову награду. Видећемо шта доноси будућност.

Као један од посленика српске културе и културе уопште, како видите стање културе данас, пре свега код нас, а потом и у свету? (Желела бих да се осврнемо на чињеницу да су нам биоскопи затворени, да нам је Народни музеј предуго затворен, да Народна библиотека није за кориснике била доступна целих пет година, да не причам о накарадној, селективној или скоро никаквој презентацији наше културе у свету већ годинама уназад.) Зашто нам је култура већ деценијама у запећку, невезано са политичким структурама на власти? Да сте којим случајем министар културе, шта бисте чинили?

Пре свега, живимо у инертном свету који за своје богове има мобилне телефоне и нове типове аутомобила. Живимо, како то обично кажем, у најлепшем од свих паклова. Много онога што нашим родитељима није било доступно нама, чак и у Србији, данас јесте. То је стога што овај свет почива на великим серијама јефтиних производа. То је уништило занатство и вештину, али је сваком омогућило да има веш-машину и шпорет на струју, те да гледа финале Мундобаскета преко флет колор- телевизора. Да не спомињем да данас и просјаци имају мобилне телефоне… Све би то било лепо и дивно да се овим материјалним обиљем није мало-помало анестезирао дух. Данас је зато мало људи који читају, јер су једноставно одучени од тога да се имало замарају; заморно је постало ићи и у биоскоп. Ако се овако настави, заморно ће бити подићи и поклопац рачунара, већ ће нам екран – а та антиутопија није далеко – уградити на унутрашњу страну капака, те ћете на улици приметити мноштво људи како седе затворених очију јер читају своју пошту на интернету или у том тренутку гледају филм преко интернета. У таквом свету налази се и Србија, али она има и својих додатних мука. Ми још нисмо схватили да ли хоћемо да будемо земља прасића, аутомобила, црвених паприка или културе. Не може се све одједном, а изгледа још није код нас сазрела свест да можемо и морамо да будемо регионална културна сила и да се та позиција може искористити и као дипломатска, и као политичка, и као привредна чак, а не само као културна. Да сам министар, дакле, прво бих тражио да постанемо земља културе и образовања (јер без образовања нема културе) па бих тек онда видео да ли ми се свиђа канцеларија и аутомобил. Сигуран сам да не бих пристао да постанем министар уколико ми мандат не би био да комплетно променим Србију у културном погледу.

Како спречити маргинализацију културе? Уз лобије које у свакој од сфера уметности имамо, до критике коју готово да немамо, као што немамо ни образац за приоритете. Који је ваш образац заправо?

Маргинализацију културе тешко је спречити док се не промени школски систем. Ми мало или погрешно улажемо у образовање. Нису толико проблем наставни планови, већ незаинтересованост и очајан материјални положај наставника. То би се морало променити, уколико као држава, народ и сви народи који живе у Србији, хоћемо да идемо даље. Немаштина ту није изговор. Ја бих као министар узео од свега, па и од културе – и тај новац преусмерио на образовање. Узео бих, да поновим, и од културе и пребацио на образовање, јер нема културе без образовања. То најбоље видимо данас, када се дешава да на једној књижевној вечери буде више учесника него публике, када се све више књижевника, дакле, туче за све мање читалаца. Због тога и не постоји никакав образац за опстанак српског писца на књижевној сцени, јер те сцене без правих читалаца заправо и нема. Писци пишу, критичари критикују, пси лају, каравани пролазе, а ко то све чита?

Пошто сте годинама ангажовани као уредник у сектору културе у медијима, на РТС, потом у књижевном додатку једних дневних новина, шта мислите о односу медија према култури? Од третмана, одсуства приоритета, до пуког минимизирања самог простора, одсуства културних рубрика у појединим дневним новинама, те емитовања садржаја из културе на телевизији у ситним поноћним сатима…

Мислим да се погрешно упире прстом у медије. Они нису задужени (сви осим Јавног сервиса РТС) да подупиру образовање и културу. Сви комерцијални медији дужни су да опстану, продају се и буду гледани и читани. Они су само огледало народа којем се нуде. Ако народ тражи жуту штампу, скандале, ако су му идеали певачице које лажно прибављају дипломе и титуле мис Европе, онда медији ту ништа не могу него да подиђу таквим читаоцима, јер новине већ одавно – не само код нас, него и у свету – не продају вести. Променимо слику друштва, изменимо крвоток, па ћемо кроз двадесет година имати и другачије и пристојније медије, бар ће неки од њих бити такви јер ће моћи да опстану на тржишту обраћајући се и финијој публици. Сада није тако. И ту опет долазимо до образовања. Ако из школа излазе клинци који мрзе књигу, образовање, који презиру сваку науку, па чак и спорт им је „сморан“, онда стварно не можемо очекивати од новина и телевизије да замене породицу и школу.

Позвани сте и те како да проговорите и о стању на нашој позоришној сцени, јер сте превели велики број античких трагедија и драма… Како оцењујете стање на нашој позоришној сцени? Интересује ме нарочито ваш суд о савременим позоришним текстовима, али и о музичкој уметности с обзиром да сте се озбиљно бавили критиком у овој области…

Обе ове уметности доживљавају исто што и књижевност, само им се то мало касније десило. Књижевност је прва изгубила публику због масовног исељавања њених читалаца почетком деведесетих, а театар тек након другог таласа исељавања после 2000. године. Сада су и позоришне сале полупразне, а и глумци и редитељи доживљавају стваралачку кризу с којом су се суочили писци када су деведесетих, не својом кривицом, изгубили читаоце. Отуд драматуршка криза, криза великих позоришних пројеката, отуд су се „мистериозно“ потрошили наши највећи редитељи… Најстрашније је у класичној музици, која је практично потпуно остала без слушалаца упркос огромном броју младих музичара који се и даље школују, али све више се чини зато да би једни другима били слушаоци. То је стање које би у свакој земљи упалило црвену сијалицу за аларм, што код нас изостаје. У овом часу најважније је вратити публику, мобилисати онај „самообразујући“ слој да се укључи у културне токове и постане окосница нове публике. То није лак задатак. И они су сами деморалисани. И они немају новца, и они једва успевају да се држе информисаним у позоришту, музици и књижевности, али ми других тренутно немамо до тих дивних самообразујућих људи.

Поводом „Великог рата“, рекли сте да је ваша амбиција била да осликате „час када је једна Европа умрла и ослободила место за неку другу“. Е сад, та „друга“ је након само петнаестак година пливала у крви новог рата. Но, да се пребацимо мало из историје у садашњост − конкретно питање гласи: Како ви видите ову данас живу Европу, тј. ЕУ, и нас, и наше каскање за последњим вагонима тог воза који нам некако одмиче и измиче, без обзира на то што смо негде утемељени у европској традицији, што смо геополитички ту где јесмо?

Тренутна ситуација у Европи је таква да ми треба да наставимо процес придруживања, али да пажљиво гледамо шта ће с Европом бити у наредне две деценије. Криза је и у овој државној творевини, као и у многим другим приликама, раније оголила разлике, па и многе погрешне претпоставке које су узидане у саме темеље ЕУ. Ово говорим као заклети Европљанин, а не као евроскептик, што никад нисам био. Европа је насушно потребна Србији, али каква Европа ће нам помагати после 2020, то је питање на које тренутно нико не зна одговор. Европа је континент отвореног друштва са свим његовим разликама. Отворено друштво има своје непријатеље, а они се никад, како је правилно закључио Попер, не користе демократским средствима у остварењу својих циљева. Знам да је већина у Србији недавно навијала за отцепљење Шкотске од Велике Британије, али то се није десило и стога што је тај референдум био демократски, односно спроводили су га заједно и Уједињено Краљевство и Шкотска – они који су хтели да се одвоје и они од којих је тражено одвајање. Резултат тог референдума је далекосежан. Он показује да сепаратизам нема шансе без узавреле, ратне, ксенофобичне атмосфере, односно да нико не жели да се цепка на мање творевине ако није застрашен и од неког не бежи. Мислим да је ово шанса за читаву Европу. Треба смањити ниво страха и аутоматски ће спласнути жеља за „Европом малих грофовија“. То смо једном видели и једва да је било добро за 17. век, а камоли за 21. столеће, када ниво глобалне комуникације апсолутно искључује психологију „малих поседа“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *