Почетна / Уводник / Што ближе, то даље

Што ближе, то даље

Милорад Вучелић / главни уредник

Никада у овом веку и од почетка петооктобарске демократске транзиције нисмо тако извесно били далеко од Европске уније. Званични Брисел каже да наредних пет година нема речи о некаквој блискости. А тако ће бити и после ових пет година.

Oд поменутог датума, никада нисмо званично имали боље односе са муслиманским светом, Турском и Емиратима, али упркос томе  неке муфтије и нимало занемарљив број муслиманских верника показују отворене деструктивне и сецесионистичке захтеве и тежње. Хтели би некако да се удаље од нас.

Уважавали смо и уважавамо Дејтоном установљену Босну и Херцеговину. Усвојили смо скупштинске резолуције и декларације и а наши званичници су се безброј пута извинили. И притисци на Републику Српску не да не престају него се повећавају. Призива се „топот коња турске војске“. И на Косову и у Федерацији се кличе „Ово је Турска!“ И они би да се удаље од нас.

Званичници Србије потписали су Бриселски споразум. Дипломатски односи са Албанијом су у сталном успону. У географској Прешевској долини се на стотине начина не поштује српска држава и отворено исказују и насилне сецесионистичке тенденције. О односима с Приштином  и шиптарском непоштовању Бриселског споразума не треба трошити речи. Ту већ одавно није реч о удаљавању, него о нечему много горем.

Ни око чега званично нисмо правили питање када је Хрватска требало да уђе у ЕУ, али они сада потражују делове наше територије и по сваку цену покушавају да похрвате Буњевце који живе на територији Србије. Где нема живих Срба обрачунавају се са ћирилицом као у Вуковару, и не само у њему. Прихвата се чак и да нам врховни новинарски и аналитичарски ауторитет у националним и државним пословима буде Денис Куљиш, али узалуд. Када су Хрвати у питању, ту ионако одавно, или одувек, нема ни удаљавања ни приближавања.

[restrictedarea]

Са Кином и Кинезима никада нисмо били ближи и у бољим односима.

Истовремено, односи са Русијом никада нису били бољи. Руски народ нам је одувек био близак и све нам је ближи.

И као да смо загубљени у тим медијским и политичким лавиринтима приближавања и удаљавања и често изгледа да су нам дражи они који се удаљавају од нас него они који су нам били и остали блиски.

Биће да се решење налази на трагу одговора на питање: Зашто изгледа да смо све даље од себе самих? Можда је то удаљавање од себе, али и начин на који то чинимо, заправо највећи, али свакако не једини разлог наших кључних проблема?

У годинама пред нама биће неопходно одговарати на ово важно питање.

Али, вратимо се на почетак и на петооктобарску демократску транзицију. Пред волшебном речју реформа сви су падали ничице. Када су медији у питању, одмах је укинута телевизијска претплата. Свом снагом се говорило, са свих страна ( изузев „Печата“) и свих ових година могло се чути како држава треба да се што пре и по сваку цену повуче из власништва медија. Сви ће бити независни јавни сервис. Када га нема нигде у западном свету, биће га овде.  Када не буде државе у медијима, неће бити ни потребе да се било ко бори за слободну реч. То ће по аутоматизму бити остварено и све притврђено разним независним регулаторним телима која данас иначе запоседају главни заговорници оваквог поимања слободе речи и говора.

Приватизација је светиња. Неће страни власник никада отпустити доброг и вредног новинара и радника. Странцима који имају свој капитал неће бити важно какве ће односе имати са властима у држави у којој послују. Страни власници су спас јер су њима на срцу демократија, слобода говора и поштовање закона тржишта са све рејтинзима, шеровима, тиражима и таблоидима. О независности рекламних агенција и великих оглашивача не треба ни говорити.

И онда, трагом ових идеја, жеља и заповести, кренуло се у ослобађање медија од државе и домаћег капитала.

Колико је само суза проливено што националну фреквенцију није добила немачка телевизија РТЛ. И потом се ређају случајеви од „Фокса“, приватизације, продаје и препродаје акција Б92, повезаних лица са телевизијом „Прва“, преко НИН-а, ВАЦ-а, Богићевића и „Политике“, „Шпрингера“, телевизије „Нова“… Нема краја овом списку.

И држава је напокон донела одговарајући закон у чијем писању су учествовали сви најистакнутији петооктобарски идеолози и знаменити слободари.

Показало се ових дана, управо на примеру „Утиска недеље“, да и у свету остварених либералних, евроатлантских и демократских идеја постоји велика потреба за борбом за слободу јавне речи. Неки циник би посегао за оном познатом изреком по којој је најлепше живети у свету реализованих идеала за које си се борио.

Ни онда када слобода слике и речи функционише, то само по себи не производи нарочите последице. Већ готово једну деценију најугледнији светски економисти критички упозоравају на то да политика штедње доводи до катастрофалних последица по демократију и економију. Тако, примера ради, Џозеф Штиглиц са обиљем убедљивих аргумената пише да су „мере штедње потпуна катастрофа“. Извесне, тобоже охрабрујуће чињенице, које се захваљујући оваквој политици појављују, Штиглиц сликовито упоређује са „тврдњом средњовековног брице да пуштање крви делује зато што пацијент још није умро“. Ни у Немачкој ни код нас то нема ко да чује и послуша или стави у однос са непобитним чињеницама. Додуше, тамо је то у њихову корист, а овде на нашу велику штету.

Помало депласирано је стављати данас примедбе на мањкавости нашег запоседања слободе, нарочито после таквог ослободилачког тријумфа какав је био Прајд. Готово све што је у Србији било под оружјем чувало је слободу стотинак геј активиста и исто толико наших нижеразредних политичара и страних амбасадора.

Овде је просто немогуће, кад већ помињем стране амбасадоре, да не поменем једну личну фасцинацију. Реч је о амбасадору ЕУ у Београду Мајклу Девенпорту, који и речју и држањем и погледом и гестовима и изразом лица показује да не воли и презире Србе. Неко ће се упитати зашто издвајам њега од толико других који се слично понашају. Одговор је − зато што се он, Девенпорт, и не труди да то на било који начин сакрије или прикрије. Та отвореност свакако не заслужује поштовање, али заслужује да буде запажена и поменута. За препознавање ко је Србин нема бољег детектора. Било би просто штета да он, када једног дана оде из Београда на неку нову дужност, помисли да не знамо шта је о нама мислио, и шта нам мисли.

Поменуту врсту нескривене мржње према свему српском демонстрира у Хагу и тужилац Алан Тигер. Вређајући на најбезочнији начин Радована Караџића, он показује потпуну немоћ пред њим и истином коју оличава овај српски лидер. Моћно и убедљиво са оптуженичке клупе и из шевенингенске тамнице одговара Караџић. Моћније него што то чине многи који су на овој транзиционо, евроунијатски и евроатлантски обојеној слободи.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. „Naš“ Aca – medeni, poziva na poštivanje teritorijalnog suvereniteta za sve, a nikad ne spominje Srbiju.
    Ne samo da je ne spominje, on otvoreno dogovara predaeju KIM NAT-o zločincima / sve suprotno Ustavu Srbije / i time se hvali.
    Kad je tako zašto da svi ne traže što može i ne može, zanajući da će medeni kad ga stisnu na sve pristati, samo da bude u milosti onih koji su ga doveli na vlast /VBB/…




    0



    0
  2. Pera DETLIĆ

    “Svi smo mi igračke u bazaru
    civilizacije! … svi se mi
    mičemo u izlogu civilizacije po
    pravilu. Navinuli su nas, igraju
    se nama, a onda nas bacaju u
    smeće!” Miroslav Krleža, Leda

    Поштовани гос’н Милораде
    Хвала Вам за текст. Личност сте коју уважавам због свог става, због свог знања. Па и због Печата уосталом.
    Углавном сви текстови Печата који се односе на домаћа збивања на овај или онај начин доносе свакодневно критичке осврте на последице 5 октобра.
    А данас је дан када о томе не треба да се проговори ни једна једина реч. Данас само треба поновити јавну тајну
    1. Коштуница је победио у првом кругу. Није ми се свидело, али тако је. А други круг? Његова победа у првом кругу није била надполовична НИЈЕ!
    2. Није било другог круга.
    3. Коштуница је постао шеф државе али није изабран већ проглашен. То није исто.
    4. Изборни материјали, крунски доказ преваре СПСа су спаљени. Ко је то учинио драги читаоци? Зашто? Да погађамо?
    Нити један од мојих бројних коментара у свим дневним листовима на ову тему када тврдим да је Коштуница политички лопов не пролазе. Али слажем их и биће једног дана интересантно да се прочитају јавно на неком мом будућем сајту.
    Хајде прочитајте књигу Арежине где она као најупућенија говори о томе да је реч о најобичнијем фалсификату када почне да се разглаба и инсинуира о апсолутној победи В К у првом кругу.
    Политичку одговорност сносе сви. И Коштуница, ДОС и СПС и СРС, сви су лагали на свој начин.
    Ако има Бога и правде сносиће и кривичну одговорност.
    И револуционари на улицама. Исто. У нашем граду тарифа је била 10 ДМ по демонстранту. Како је у Београду било не знам.
    Пролистајте петооктобарске новине или интернет издања. Како да их је писала једна персона која ће те текстове предвече да одложи и да одахне као после какве море. Јер мора се написати гомила дифламација. Али једно, једно нећете нигде наћи
    Доказе о надполовичној већини гласова и таквој победи у првом кругу.
    ТОГА, НАИМЕ НИЈЕ НИ БИЛО!
    Можда неки петооктобарац па био он националиста Деесесовац или еуропејац Деесовац или пак какав нашмркани либерал или слинави монархиста има такве доказе. Нека ме демантује. Доказе на сунце и одмах добија картон домаћег вина од дивљих купина који смо ево јуче преточили. А догодине 2 картона односно 24 боце.




    0



    0
  3. Поштовани , дочекасмо да се на срамним таблоидима показуј наша тобож неслога.
    Због чега да се посвађају две државне службе, због чега ?

    Најпаметнија је она жена- девојка која је у холу зграде рекла: Извините….( јели могу да прођем), која је станар те зграде у Светозара Марковића!

    Душмани нам се смеју!

    Живела србска жандармерија, и војска и кобре!




    0



    0
  4. Хаос.

    Цитат:
    Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić izjavio je da bi podela Kosova i Metohije bilo jedno od boljih rešenja i da bi to bilo u interesu i Srba i Albanaca.

    >Takav dogovor, odnosno trajno rešenje odnosa Beograda i Prištine, mogao bi da se postigne na međunarodnoj konferenciji pod pokroviteljstvom EU, ali i SAD i Rusije“, izjavio je Dačić za beogradske Večernje novosti od srede.

    Dačić je tu ideju zineo kao reakciju na izjavu šefa ruske kancelarije u Prištini Andreja Šugurova koji je ocenio da Srbija i Kosovo treba da razmene teritorije: da Srbija ustupi tri opštine takozvane Preševske doline za opštine na severu Kosova sa srpskom većinom.

    Dačić je, medjutim, rekao da za takav scenario raspleta – podele Kosova, nema zvanične podrške ni u Beogradu, ni u Prištini, kao ni u većini svetskih centara moći.

    Vicepremijer je dodao da je to njegov stav, dok će Srbija nastaviti dosadašnju politiku nalaženja rešenja kroz politički dijalog.

    „Naše pozicije ostaju nepromenjene, a to je da nećemo priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije“, rekao je Dačić.

    ————————-

    Зашто гине ЖАНДАРМЕРИЈА на административној линији са КиМ ?

    Зашто се брани Прешево, нека предају то шиптарима па да нам ускрате пролаз до Грчке?

    Зашто ВОЈНА ПАРАДА , када се предаје територија?

    Зашто велеиздаја на кашичицу?

    – Ко крши УСТАВ, где је Уставни суд, где је председник Србије, премијер Србије, БИА, ВБА……..сумрак, дали је ово најава распада …




    0



    0
  5. И још једно зашто трпимо издајнике у нашим редовима дали опозиција или власт било која. Срби су изгубили СВОЈЕ СОБСТВО и зато може ЕУ-НАТО ИМПЕРИЈА да нам ради што нам ради а погнуте главе МРМЉАНО и ништа нечинимо.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *