Почетна / Друштво / Србија, Русија, не треба нам Унија

Србија, Русија, не треба нам Унија

Србија и даље говори да је на путу за Европску унију, али без обзира на то што говори, коначно је показала да ради у сопственом интересу који је интересу бриселске уније и њених вашингтонских налогодаваца понекад потпуно супротстављен, и то је можда и основни утисак после једнодневног, кратког али драгог колико и значајног боравка председника Русије Владимира Путина у Београду

Пише Никола Врзић

Нервозно ишчекујући долазак председника Руске Федерације Владимира Путина у Београд на Војну параду поводом 70 година од ослобођења Београда у Другом светском рату, евроатлантски медији исказивали су озбиљну забринутост за положај и будућност наше Србије, заглављене између сопственог срца и њиховог џепа на путу ЕУ интеграција. „Посета, испуњена помпом и добродошла Путину за домаће потребе, представља извесну неприлику за Србију, која с једне стране тражи чланство у Европској унији, а са друге осећа обавезу да демонстрира (страхо)поштовање према свом историјском савезнику, с којим дели православну веру и конзервативне вредности“, коментарисао је „Глас Америке“. „До Путиновог шесточасовног боравка у Србији долази у прилично незгодном тренутку за домаћина“, оцењивала је Аустријска новинска агенција (АПА). „Србија се нашла између две ватре због сукоба Русије и Запада због Украјине“, сажаљевао је нашу судбину „Асошијетед прес“, а немачки „Шпигл“ је злослутно предвиђао да се Србија данас налази у позицији у којој се прошле године налазила Украјина.
[restrictedarea] Али ништа се од све ове најављиване неприлике, тескобе, незгоде и украјинске ватре није видело у Београду овог четвртка 16. октобра. Падала је киша али нашли смо се зато испод дуге, која је била права за разлику од вештачке дуге на оној београдској паради која је била приређена за наше евроатлантске партнере (ако се у садо-мазо односу уопште и може говорити о партнерству, но добро) и испод наше дуге и око ње било је и пријатељства, и искрене радости, и братских осећања, и „Србија, Русија, не треба нам Унија!“, а није много другачије било ни током разговора које су са руским председником водили његов српски колега Томислав Николић и премијер Србије Александар Вучић. Тако да они медији можда и нису били забринути и тескобни због Србије, већ због својих држава, власника и интереса које заступају правећи се да су независни.

ЕУ КОЛАБОРАЦИОНИСТИ И заиста, били су оно сасвим лепи и отуда нимало проевропски разговори, и никакво чудо што је на крају дана Петер Стано, један од портпарола из Европске комисије, само кратко и јетко констатовао да је Европска унија „примила к знању“ Путинову посету Београду, при чему је врло интересантно што истовремено није примила к знању и да је Путин дошао у Београд да бисмо заједно, ми ратни савезници, прославили ослобођење Београда од нациста. Но можда то и није интересантно колико је заправо очекивано, присетимо ли се само да тачно половина садашњег састава Европске уније нема баш никаквог моралног права да се с радошћу или поносом, него мора са стидом да се присећа наше победе над нацизмом и фашизмом јер су у Другом светском рату и сами били нацисти, или су са њима сарађивали, или им се нису супротстављали док су нацисти убијали 22 милиона Руса а наших 100 за једног њиховог. Немачка, Аустрија, Италија, Мађарска, Хрватска, Румунија, Бугарска, Литванија, Летонија, Естонија, Финска, Шведска, Шпанија, Португалија, 14 од 28 чланица Европске уније.
Можда и о томе треба размишљати док их молимо да нас приме у унију са њима таквима не само зато што смо ми били на правој страни историје кад је било најкрвавије а не они већ и зато што данас та Европска унија, у којој они чине половину, из све снаге подржава пучистички режим у Украјини чију битну компоненту представљају и отворени неонацисти, што уосталом није више тајна чак ни за конзументе западних медија главног тока као што су „Шпигл“, „Фокус“, лондонски „Телеграф“, „Њујорк тајмс“… А 70. годишњица ослобођења српске престонице од немачких нациста представља и згодну прилику да се подсетимо и ове историје јер је она, ево, и данас међу нама.
Но вратимо се лепшим темама, вратимо се трећем Путиновом боравку у Београду.

ДЕКОР ПАРАДЕ Контекст доласка Владимира Путина, председника Русије, у Београд у овом тренутку, па још и на Војну параду, углавном је познат али га свеједно треба нагласити. Сједињене Америчке Државе, као што је „Печат“ писао прошле недеље позивајући се на признање Џоа Бајдена, потпредседника САД, утерале су Европску унију у сукоб са Русијом, покушавајући да је изолују а да од самог Владимира Путина начине својеврсног међународног парију. Руску војску, чији је Путин врховни командант, оптужили су за оружани упад у Украјину. Упркос сопственом економском интересу а по налогу Америке и признању Бајдена, Европска унија увела је и економске санкције Русији. Учиниле су то и државе које су кандидати за чланство у Европској унији. Све, осим Србије. И не само што Русији нисмо увели санкције него смо Путина и усред свег тог покушаја да га изолују од Европе и света ми дочекали као драгог госта. И приде пред њега, заповедника тобож агресорске војске која представља другу по значају опасност за светски мир (каже председник САД Барак Обама) у дефиле и параду извели сопствену војску. А и још штошта од чега ћемо имати и опипљиве користи, о чему ћемо ускоро, чим дођемо до садржине Путинове посете Србији.
Пре тога, још мало о декору. Посета председника Русије Владимира Путина је на медијском Јавном сервису европске Србије добила публицитет какав није имала ниједна ранија посета било којег светског државника; у директном смо преносу могли да видимо малтене сваки корак који је руски председник начинио у Србији, присуствовали смо уживо и полагању венаца ослободиоцима Београда, и дочеку Путина на аеродрому и свечаном дочеку пред Палатом „Србија“, и почецима разговора које су са њим водили Николић и Вучић, и додели ордена, и потписивању уговора, и конференцији за новинаре, наравно, и његовом боравку на Војној паради а јасно се чуло и скандирање „Путине, Путине!“ а и председнику Николићу скандирали су „Путине, Путине!“ кад год га је споменуо, па се и то чуло на државној телевизији.
У сваком случају, и таквим је медијским третманом послата одређена порука. Узгред, РТС је читав 16. октобар пропратио веома професионално.
У савршеном складу са оваквим медијским третманом био је и третман који су руском председнику приредили његови српски домаћини, Николић и Вучић. Обраћали су му се на руском, „Драги брате Владимире“ рекао му је председник Србије пре него што ће му уручити орден, уз то, највиши српски Орден Републике Србије на великој огрлици, штавише, Владимир Путин је једини страни државник који је добио тај орден, Александар Вучић био је упадљиво насмејан, много насмејанији него када је прошле недеље примао онај похвални извештај Европске комисије, Томислав Николић огртао је Путина мантилом да га заштити од кише…
Западни су и прозападни медији у свему томе покушали да пронађу некакву српску снисходљивост према Путину. Очигледно, не знају како се у Србији дочекују најмилији гости.
Али није овде реч о пуком декору. „Викиликсове“ депеше показале су нам да се – ето, конкретно, у америчкој амбасади – гестови овог типа бележе и тумаче крајње брижљиво. Службеници америчке амбасаде су, примера ради, на Оснивачком конгресу Српске напредне странке мерили чак и који је од присутних амбасадора добио најјачи аплауз како би из тога закључили коме странка нагиње (био је то руски амбасадор) али су и са задовољством констатовали да је Томислав Николић први пут демонстрирао своје знање енглеског језика, што су пак тумачили као још један знак његовог заокрета од националистичког ка проевропском курсу. Тако да нема никакве сумње да су и овог пута сви ови пропратни, наоко ситни и небитни детаљи на које смо указали, брижљиво убележени. И да ће произвести конкретне последице.

САДРЖИНА ПОСЕТЕ Тим пре што садржина Путинове посете Београду није одударала од њеног спољног декора.
„Није било никакве еуфорије, неких великих речи. Једноставно, разговори су били потпуно пријатељски, без икакве задршке“, описује за „Печат“ један од српских учесника састанака с Путином. „Као рођаци који се сретну после неког времена раздвојености, па седну и блиско поразговарају. Путинова порука била је, у суштини, кратка. Рекао је да ће Русија да нам помогне у ономе у чему мислимо да може да нам помогне. Где има проблема, решићемо их, на пример, поводом 200 милиона долара кредита за помоћ српском буџету, чија је уплата запела због неких услова ММФ-а. Разговарало се и о ФИАТ-у, „Петрохемији“… а касније је, за време пленума, давао налоге својим сарадницима да нам изађу у сусрет око споменутих конкретних питања. И поводом Косова је рекао исто, урадиће све што ми мислимо да треба… Укратко, Путинов је став према Србији сасвим јасан, он не жели да учини ништа што би компромитовало нашу заједничку историју. Путин има јако изражену свест о томе.“
Ова је блискост у ставовима, уосталом, исказана и јавно. Судећи по речима премијера Вучића и председника Путина, на корак смо до договора о бесцаринском извозу одређеног контингента ФИАТ-ових возила у Русију; спомиње се цифра од 10 хиљада возила. Разговарано је и о „Петрохемији“, Азотари и МСК, и изгледа да је и ту направљен озбиљан помак ка решавању горке судбине ових губиташа са којима иначе не знамо шта ћемо.
Политички интересантније од свега овога, разговарано је и о порасту извоза наших пољопривредних производа у Русију. „Русија би српском пољопривредом добила сигурност“, рекао је Томислав Николић. Вучић се Путину захвалио што је Србија једина европска земља која може да извози свињско месо у Русију, забележен је, рекао је, невероватан раст, и „трудићемо се да се наши капацитети повећају“. Разговарано је и о заједничким руско-ЕУ улагањима у српски аграрни сектор зарад извоза наших пољопривредних производа у Русију, о повећању извоза наших сирева и сирних намаза у Русију… при чему се озбиљна политичка димензија сирних намаза налази у августовском ед-мемоару Европске уније, у којем је она од нас експлицитно затражила: „Ми тражимо од Србије да се суздржи од подршке или охрабривања извоза производа који су пали под руску трговинску забрану.“ Имајући то у виду, јасно је да састанци 16. октобра нису били проевропски само по својој иконографији већ и суштински. Па стога и утисак да Вучићева реченица, поновљена и пред Путином, да је „Србија на свом путу ка Европској унији, и Србија од тог пута не одустаје“, не представља много више од пуке реторике.
С друге стране власти а свакако и нашег националног интереса, некадашња власт а садашња опозиција покушала је оно што је смела − да оспори и долазак Владимира Путина у Београд и одржавање Војне параде, а да се притом не замери баш превише евидентно преовлађујућем осећању народа, али да се истовремено поново кандидује за калифа уместо калифа код оних за које мисле да су власни да одлуче ко треба да води Србију, дакле, код евроатлантистичког Запада. Забринути Драган Шутановац рекао је, тако, да ће „ова парада изузетно пуно коштати Министарство одбране и грађане Србије“, посланик Социјалдемократске странке Бориса Тадића Марко Ђуришић приметио је да је „непримерено трошити новац на Војну параду када држава прича о штедњи и најављује смањење плата и пензија“, и њиховој би се забринутости за српски буџет можда и могло поверовати да су сличну забринутост исказали и када се буџетски новац недавно трошио на ЛГБТИ параду у Београду, а нису је показали него су тада весело (геј) шетали пустим улицама центра Београда. При чему, као што је неко лепо приметио, овакву прославу 70. годишњице ослобођења Београда ми себи можемо морално да приуштимо, за разлику од оних наших, споменутих ЕУ пријатеља; или, како рече неко други: „Не знам коме би могао да смета данашњи догађај, постоји ли неко ко није срећан зато што живи у ослобођеној земљи?“.
Истовремено је Гордана Чомић из ДС-а подсетила да је „Србија почетком преговора преузела обавезу да усклађује своју спољну политику са спољном политиком ЕУ“, а и споменути Марко Ђуришић је рекао да ће усклађивање спољне политике Србије са ЕУ све више постајати обавеза и да је врло вероватно да ће већ идуће године Европска комисија очекивати да је Србија прати у свим одлукама, „па и у одлуци за санкције Русији“. Што нам само за себе довољно говори зашто Србија не сме себи да дозволи да се жути и њихови отпаци врате на власт.
Али то су поруке које су се, сасвим сигурно, допале онима чији је представник Немац (шкотског порекла) Дејвид Мекалистер, наследник Јелка Кацина на месту известиоца Европског парламента за Србију, посланик немачког ЦДУ у ЕП и председавајући Делегације за сарадњу са САД, који је рекао да „званичници не само овде у Бриселу него и у Вашингтону наглашавају да идеја по којој председника Путина и његовог војног заповедника поздравља 4 500 српских војника није нешто на шта НАТО и ЕУ благонаклоно гледају.“
Александар Вучић је пак и овог четвртка поновио да Србија Русији санкције уводити неће, и то на занимљиво загонетан начин: „То може да учини нека друга влада, ова влада Србије то неће учинити.“ Узмемо ли у обзир да спремних за такву другу владу евидентно има, и подсетимо ли се уз то и оних забрињавајућих наговештаја украјинског сценарија у Србији, не само из „Шпигла“ већ је то својевремено изговорио и ДС-ов Борко Стефановић, загонетка се заправо чини поприлично прозирном.
Али им Украјина у Србији неће проћи. Народ је овог четвртка, наиме, своје јасно рекао. Прославом 70. годишњице ослобођења Београда показао је, онима који би да нам је укину, колико цени своју слободу. Поздравом својој војсци показао је шта о тој војсци мисли онима који су покушали да је укину и сведу на ниво ловачког удружења. А поздравом Владимиру Путину показао је и колико братски воли Русију, и самог Путина у коме препознаје мелем за сва своја досадашња понижења и наметнуте поразе. Тако да је сада само на актуелној власти да одлучи да ли је жута или је наша.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Питање дали власт слуша шта јој бирачи поручују.Економско стање у
    Србији јасно показује где нам је место у овом тешком времену јер НАТО-ИМПЕРИЈА тражи повод за почетак рата против Русије. Ратна пропаганда и војна сила дошла је пред кућу, домаћин припрема тактику одбране која мора уследити ако НАТО АРМАДА као пре Вермахт и СС са сателитима крене да пређе ПРАГ КУЋЕ.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *