Почетна / Култура / Слике тешких дана: Нушићева сценска дела о Великом рату (први део)

Слике тешких дана: Нушићева сценска дела о Великом рату (први део)

Пише Рашко В. Јовановић

„Велика недеља“, „Туђинче“ и „Светски рат“ драме су за које се велики писац инспирисао последицама рата, а комедије „Опасна игра“ и „Не очајавајте никад!“ писао је у избеглиштву у Француској са амбицијом да их прикаже неко париско позориште

Почетком септембра 1912, само неколико дана после премијере нове верзије „Народног посланика“ у Краљевском српском народном позоришту у Београду, у Србији је објављена општа мобилизација за рат против Турске ради ослобођења Косова и осталих крајева у којима су живели Срби. У својству резервнога каплара Нушић се најпре нашао на дужности шефа војне поште у Младеновцу, али је убрзо упућен у Врање, а потом у Скопље, где му је командант места наредио да преузме дужност шефа војне полиције. Врло брзо је успео да заведе ред у граду на Вардару и то је вероватно допринело да га Врховна команда постави за окружнога начелника у Битољу, где је 11. новембра 1912. године примио дужност. Када се указала повољна прилика, Нушић се, по закључењу мира у Лондону (30. маја 1913.) поново нашао у позоришним водама. Наиме, он је предложио Министарству просвете да се у Скопљу оснује Народно позориште, што је и усвојено. Министарство је поставило Нушића за управника, именован је позоришни одбор и формиран је глумачки ансамбл, углавном састављен од додељених чланова Народног позоришта у Београду. Нушић је предузео одговарајуће кораке за адаптацију у рату оштећеног Турског позоришта, које је 1906. подигао Шефкет-паша. Пригодним програмом позориште је свечано отворено 23. децембра 1913, али је већ 3. фебруара 1914. тек адаптирана зграда изгорела у пожару. Он се ипак снашао: ансамбл је наставио да приказује представе у скопском Официрском дому, као и да гостује у Призрену, Приштини, Велесу и Косовској Митровици. Иако је 1914. почео Први светски рат, позориште је деловало све до евакуације Скопља 1915. године. Та је година била веома битна у Нушићевом породичном животу. Његова кћерка Маргита, Гита удала се за Миливоја Предића, драмскога писца и новинара, иначе блиског Нушићевог сарадника. Свадбеној прослави у Скопљу присуствовао је и млади Страхиња-Бан Нушић, који ће убрзо после тога бити рањен у борби са Немцима код Пожаревца. Потом је Нушић од тешко рањенога сина примио опроштајно писмо:

30. септембар 1915.

Драги Аго,

Не жали за мене. Ја сам био на бранику Отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам штавише да бих могао будућој Србији корисно послужити, али, таква је судбина.

Деда, мама и ти опростите ми.  Гиту и Миму поздрави.

Твој син Бан.

Молим онога, који ме нађе мртвог, да ово писмо неизоставно преда адресату.

Веома потресен погибијом сина јединца, у тегобној атмосфери ратнога пораза, Нушић се са породицом, 20. октобра 1915. године, последњим возом пребацује из Скопља у Приштину, да би већ 21. октобра на воловским колима са осталим избеглицама пошао према Штимљу и Сувој Реци. После Суве Реке непрегледна колона избеглица наставила је свој поход до Призрена, где ће мало застати у покушају да добаве храну и да се мало одморе. Потом ће поћи даље и прешавши мост преко Дрима, наћи ће се у Црној Гори.

„ДЕВЕТСТОПЕТНАЕСТА” У своме делу „Деветстопетнаеста“, којем је дао поднаслов „Трагедија једног народа“, Нушић је овековечио страдање српске војске и народа пред моћнијом аустроугарском, немачком и бугарском војном силом. То је мемоарска проза особитог типа. Нушић, иначе искусан репортер, у овом делу не сузбијајући властите емоције, издиже се до реалистичкога сликара потресних патњи војске и народа. Дошавши на Цетиње, Нушић затиче више познаника из Београда, као и неколико Црногораца са којима се упознао приликом ранијих долазака у црногорску престоницу. Примио га је и краљ Никола Петровић, охрабривши га да неће морати више да се повлачи, односно да може остати безбрижно на Цетињу. Међутим, како су Аустријанци већ за који дан почели да бомбардују црногорску престоницу, Нушић је морао да настави пут према мору да би после мукотрпних догађаја дошао до Улциња, где га је прихватио тамошњи свештеник. После краткотрајног опоравка, успео је, захваљујући помоћи и разумевању генералштабнога пуковника Зечевића, да се укрца на француски брод „Чад“, који је 20. јануара 1916, препун болесника и рањеника, испловио, да би након девет дана пловидбе приспео у Марсеј, одакле ће писац убрзо, пошто је захваљујући разумевању министра Љубе Давидовића добио месечну новчану помоћ, прећи у Ницу, где се могао и разведрити, па и почети нешто да ради. Потом, крајем лета 1916, отпутовао је у Париз, где је провео неколико месеци, током којих је имао низ сусрета са земљацима – културним и јавним радницима, политичарима и другима.

[restrictedarea]

НАМЕЊЕНО И ФРАНЦУЗИМА У избеглиштву, и поред тога што се, дубоко ожалошћен због погибије сина јединца, зарекао да никада више неће писати, Нушић је написао више жанровски различитих сценских дела, са жељом да поједина буду изведена и на некој француској позорници. Поред рада на мемоарској прози „Деветстопетнаеста“, он је написао или започео драме „Кнегиња од Трибала“ и „Велика недеља“, али и комедије „Сумњиво лице“, „Светски рат“, „Не очајавајте никад!“ и „Опасна игра“. Последња два наведена комада Нушић је наменио француским гледаоцима. У „Опасној игри“ радња се одиграва у Француској и све личности које се окупљају у једној вили 20 километара удаљеној од града су Французи. Обузет фројдизмом, Нушић у „Опасној игри“ инвертује Фројдово учење: протагонист комедије, др Хиполит Монел, уместо да открије потиснуто осећање љубави и да га стимулише не би ли особу довео у нормалне животне токове, чини обратно. Тежећи да угуши сваки љубавни инстинкт (нагон) др Монел бави се проблемом потискивања љубавних осећања и свој метод назива „психотехником“. Окупљеним колегама и пријатељима – ту су још један лекар, професор универзитета, његов асистент, затим један сликар и његов пријатељ, велеградски бонвиван – представља младу Нанету, која је објект његовог експеримента, као успех свога „изума“. Међутим, како ће успех експеримента на крају изостати због појаве младога бонвивана, који је освојио Нанету, комедија доказује тезу како се против природе, па тако ни против љубави − не може. Не без разлога сматра се да је Нушић измислио др Монела да би обрадио и свој интимни сусрет са старењем.

Једночинку „Не очајавајте никад!“ (Ne désespérez jamais!) Нушић је замислио као комедију из францускога живота, сместивши радњу у париски амбијент, и то у време Великога рата – говори се о цепелинима, замрачењима, штедњи, заробљеништву, помиње се битка на Марни, уз више других појединости попут назива улица, француских вина, места, имена јунака и сл. У суштини, он је написао једну француску шалу на начин булеварског театра, у жанру водвиља. Занимљиво је да је овом једночинком антиципирао ситуацију из своје последње довршене комедије „Покојник“. Наиме, и у овој комедији за главнога јунака, Густава Протоа, иначе мобилисаног удешивача клавира (штимера) сви мисле да је мртав будући да су из званичних извештаја дознали да је храбро погинуо на Марни. После извесног времена, његова супруга Марта, нашавши се у неповољном материјалном положају, удала се за господина Шабанона, кућевласника. Али, није прошло много времена и стигла је вест да Густав није погинуо већ да је заробљен, али и да је успео да побегне из заробљеништва и ускоро треба да се врати кући. Дабоме, овај изненадни долазак покојника пореметиће свакодневни живот брачног пара Шабанон и проузроковати низ различитих неприлика и забуна, што Нушић користи да разигра комичку радњу и створи бројне сцене обојене вербалним и ситуацијским хумором. За разлику од поступка који ће применити у „Покојнику“, неочекивани повратак Густава с онога света у овој комедији Нушић користи искључиво у водвиљском стилу и на тај начин приказује сусрет два мужа и њихово сучељавање око једне жене, с тим што она још воли покојника и жели да му се врати, због чега наилази на противљење господина Шабанона.

ПРЕМИЈЕРА КРАЈЕМ ВЕКА Нема сумње да је Нушићу пошло за руком да напише комедију из савременог францускога живота за коју је, првенствено због актуелне теме, могао претпоставити да ће моћи да се појави на репертоару неке париске булеварске позорнице. Упознат са француским комедијама, које су крајем 19. и почетком 20. века овладале српским позорницама, Нушић је написао духовиту једночинку „Не очајавајте никад!“ и одмах дао да се преведе на француски језик. На жалост, та комедија није доспела ни на једну француску позорницу и дуго се сматрало да је њен рукопис изгубљен. Ипак, дело је пронађено у Нушићевој заоставштини, те су га објавили Музеј позоришне уметности Србије у Београду и Дом културе у Смедереву. Неколико година потом, приказало га је Југословенско драмско позориште у Београду, у адаптацији и режији Мирослава Беловића. Премијера је била на Сцени „Бојан Ступица“ 10. априла 1992, сценографско решење дао је Миодраг Табачки, а костимографију Ангелина Атлагић. Позоришни критичар Петар Волк најпре је указао да је Мирослав Беловић један од најуспешнијих савремених тумача дела Бранислава Ђ. Нушића, да би овако проценио глумачку игру: „Иван Бекјарев у улози Шабанона супериорно води игру са осећањем за хумор, покрет и сваку ситуацију. Весна Тривалић као Марта показује способност и за ову врсту игре, с тим што је с времена на време сенчи гротескним сценама. Њеног мужа у повратку, Протоа, даровито и стилски веома изражајно представља Боривоје Кандић. Улога му у свему приличи и он је тумачи на заиста комичан начин.“ Комедију „Не очајавајте никад!“, после првог извођења у Југословенском драмском позоришту, приказало су још Народно позориште у Пироту и Покрајинско народно позориште у Приштини. Невелико занимање наших позоришта за ово Нушићево дело проузроковано је чињеницом да се ради о комедији из живота у француској средини за време Великога рата.

Само неколико месеци после тријумфа „Госпође министарке“ приликом првог извођења на сцени Народног позоришта у Београду, први пут је у том театру, 26. октобра 1929. године, у режији Димитрија Гинића, приказана и Нушићева „Велика недеља“, сценско дело које је жанровски означио као „слику наших тешких дана“. Ако је у мемоарској прози „Деветстопетнаеста“ писац дао широку епску слику ратних збивања, сведочанство пораза који ће се претворити у победу, уз велике жртве, онда су драме „Велика недеља“ и „Туђинче“ пројекција збивања у оквирима једне породичне задруге, односно појединачних судбина у Великом рату. „Велика недеља“ у основи је драмски триптих, који приказује прекид мирног сеоског живота пред ратним походом непријатеља и спонтано повлачење сељака (I чин, насловљен „Село креће“) умирање недужних избеглица негде у планинским врлетима (II чин, насловљен „Кроз албанске планине“) и најзад, повратак у опљачкано и попаљено село у којем на рушевинама почиње нови живот (III чин, насловљен „Повратак“). Уводни, први чин, Нушић је написао у традицији (и то оној најбољој!) наших пучких игроказа: једноставна је то слика сеоског живота пред претећим, надолазећим ратним вихором, којом доминира велика дилема мајке Јоке, која синове и све млађе шаље у рат, а себи задржава право да остане и чува кућу, говорећи: „Кућа ко најближи што је драг. Тешко ми је одвојити се, тешко ми је… Ту сам се довела, ту рађала, ту неговала, ту боне гледала и прездрављала их, ту придржала свећу онима који су умирали. Видиш ову икону… ову софру, овај крчаг… ове вериге… све, све, свака стварка, све ми је драго, све је везано за мене, од свега треба да се раставим…“

ПОИМАЊЕ МЕНТАЛИТЕТА У драми „Велика недеља“ Нушић велича приврженост дому, земљи и селу једноставно и емоционално у исти мах истичући је као обележје менталитета, као израз поимања смисла егзистенције. Али, ту је и сазнање о неопходности одласка у војску и свесно мирење са том неминовном чињеницом. То је основно расположење првога чина, заправо то је финале одласка читаве једне породице у ратни егзил, путем којим су пошли и сви остали из села. Иначе, у функцији драмске експозиције, први чин дела опширна је слика не само односа у породици Милошевић него и расположења испуњеног страхом и неизвесношћу због рата. У породици која је без оца, најстарији син Радоје је у војсци, а његов млађи брат Иван учи малог братанца Зорана како се пуца из пушке… Јока Милошевић доноси судбоносну одлуку да остане у кући и дочека долазак непријатеља. Од тога не одустаје ни на наваљивање Радојево, који је, лакше рањен, свратио кући да своје покрене на повлачење. Сви полазе, чак и усвојеница Роса, која је најпре била спремна да остане у кући са Јоком. Атмосфера рата и недаћа што су већ биле на помолу и које је туробно наговештавала канонада артиљерије доминира у овом чину.

Нушић испољава своје одлично познавање народног живота, говора и обичаја, реда и морала, узајамности и  веровања… У том погледу пажљиво је изградио однос између Јоке и девера јој Маринка, који у одсудним тренуцима води бригу и о породици своје снахе. Добро вођени дијалози, где готово да нема ниједне сувишне речи и који одају аутентичну фактуру народног говора, који каткад може бити успорен и преопширан, карактеристични су за драму „Велика недеља“. Управо на том делу, како нам се чини, може се сагледати утицај Јанка Веселиновића, мајстора пучкога игроказа!

У другом чину драме „Велика недеља“ налазимо опис народног страдалништва у егзилу, по планинским, снегом завејаним беспућима… То је драмско сведочанство о умирању у које је Нушић уплео судбине Росе, Радоја и малога Ивана. Потресна је то слика страдања српскога народа и његове војске приликом повлачења кроз Албанију, документаристички изграђена и лишена сваке патетике. Унутар потресног приказа општег народног страдања уплео је Нушић са доста вештине судбине драмских јунака из првог чина. Ту су скоро сви Милошевићеви – Радоје, Иван и Зоран, а ту је са њима и Роса, но они се морају растати, јер ће жене и деца ићи према мору, да би прешли лађама у савезничке земље, док се војници упућују даље према Драчу… Уверен да оставља сина Зорана у поузданим рукама Росиним, која се заклиње да ће га чувати као мајка, Радоје одлази и тако се завршава други чин.

ТРАГИКА И ОПТИМИЗАМ Трећи чин „Велике недеље“ у суштини је трагичан епилог, који има и извесне оптимистичке перспективе. После ратних недаћа, дошло је време у којем је потребно залечити ране и обнављати живот. Испред потпуно порушене Милошевића куће, окупљају се преживели: Радоје је остао без ноге и сав је изнемогао, ту су Роса и Зоран,  сви они затичу Ивана, који је рат провео у завичајним планинама. „Две године сам провео под пушком. Пазили смо сва села редом и чували сиротињу. Код нас су села догнала стоку, те их сачувасмо боме. Гонили су нас изнајпре, много су нас гонили, али нису смели да залазе дубоко у планине. После нас се оканише и оставише села на миру“, саопштиће Иван о своме ратовању. Тако је Нушић у драми „Велика недеља“ обухватио и приказао још један вид народног отпора окупатору током Првога светскога рата, после повлачења регуларне војске. Око рушевина Милошевића куће, испод којих је сахрањена Јока, која дом није хтела напустити па је са њим и сагорела, почиње нови живот. Роса и Иван, уз благослов Радојев, венчаће се и заједно са малим Зораном приступити делању на обнови. Треба објаснити наслов ове Нушићеве драме. При крају трећег чина, у једном тренутку са цркве огласиће се клепало и Радоје ће се зачудити, будући да није велика недеља. Од Ивана дознаје да су окупатори  однели звона. Кад је то чуо, он ће рећи: „Однели?… Јес, боме, ово је велика недеља… још траје наша велика недеља. Нисмо се ми вратили да живимо, вратили смо се да и даље патимо (Живео да би прикрио бол који се отео). ’Ајде, пођите на молитву, пођите… поведите и дете… ваше је оно сад… пођите, ја не могу. Помолите се Богу за сретан повратак, за нашу срећу, за здравље овога детета и за душу нанину…“

Тако је суморни епилог „Велике недеље“, посвећен мукама и жртвама сељака од којих се и даље очекују напори и прегнућа на савладавању и превазилажењу великих животних тешкоћа. И поред очигледних драматуршких недостатака, који се понајвише огледају у недостатку праве драмске радње, епској развучености фабуле и извесним понављањима чињеница, дело је потресно пре свега због драматичности ситуације коју приказује, као и због недвосмислене поруке коју саопштава. То горко сазнање исказаће Радоју  у овој драми Старац, који симболише искуство стечено из ранијих ратова. Непобитна је то истина, сурова и беспоштедна: ратници, настрадали и уморни, морају се уклонити и омогућити млађима да раде.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *