Слике тешких дана: Нушићева сценска дела о Великом рату /ДРУГИ ДЕО/

Пише Рашко В. Јовановић

После Великог рата, велики комедиограф се нашао у новим, знатно измењеним друштвеним условима и то је описао у фељтону „Пре и после рата“ у свом опробаном стилу Бен-Акибе, зажаливши за предратним временом

Искрено и непосредно, Нушић је у „Великој недељи“ проговорио о патњи народној, о муци сељачкој и о ратницима, истрошеним и изнуреним, о инвалидима, који су остали без признања и материјалне подршке. „Народ-паћеник после голготских перипетија даје ту на уста Старца резиме свега: по патњи дићи ћеш се сам из себе, по патњи ћеш се оплеменити и наћи ћеш нови пут, кад се одрекнеш сам себе и свих својих жртава. Мученик – борац од јуче сачувао је сјеме за сутра да га они од данас засију у крваву граду крај жива срца мртве Мајке, чији је гроб вјечна стража и темељ новог дома. Подвучене алузије на данашњицу писало је једно добро патриотско срце, а рефлексије на крају диктовала је душа, која је пуна вјере“, истакао је анонимни критичар који се потписао само иницијалом Г. у сарајевском „Југословенском листу“ после првог извођења овог Нушићевог дела у тамошњем Народном позоришту. И заиста, Нушићу се не може оспорити искрено изражени став према жртвама националне катаклизме у Првом светском рату. Сарајевска критика је то сагледавала: „Трагедијом једне породице приказана је симболска патња цијелог једног народа. Рефлексија је ту замијенила драмску акцију а њу је диктовала бол, проосјећана на лицу мјеста. Читава ствар изнесена је на позорницу руком мајстора и познаваоца бинских ефеката, који морају утицати на сентимент гледалаца. Тим средствима савијена је као у апотеози oреола нашем највећем мученику – брату сељаку, на ком све почива и по ком се све мора препородити. То је срж, која се као црвена нит провлачи кроз читаво дјело. У том и лежи морална снага дјела“, указао је критичар сарајевских „Вечерњих новина“.

ПАТЕТИКА, ОПТИМИЗАМ Тако је реаговала, рекло би се са прилично разумевања, критика непосредно после првог извођења „Велике недеље“. Било је још сличних критичарских мишљења, од којих се намеће и опсервација према којој је ово дело налик на класичне грчке трагедије, са ликовима који као да су „мистична бића из наше југословенске митологије“, како је закључио Владислав Тмуша у часопису „Гајрет“. Али, већ неколико година потом, када је, 26. октобра 1929, ово дело приказано у београдском Народном позоришту, Душан Крунић, критичар листа „Правда“, написао је и ово: „‚Велика недеља‘ натопљена је много коришћеном патетиком и преливена сузама. У тој плиткој патетици и овешталим сузним ефектима сва је њена карактеристика.“

Што је време више одмицало, што је рат бивао временски све удаљенија прошлост, мењале су се оцене и процене критике о „Великој недељи“: као да је то дело поделило судбину старих ратника, те су га после хвале и признања сустизале негативне и оспоравајуће оцене.

[restrictedarea]

Комад у једном чину „Туђинче“ тематски се додирује са драмом „Велика недеља“, управо са њеним трећим чином. Овај комад Нушић је мајсторски обликовао, водећи радњу од дискретних наговештаја, који су, противно уобичајеној пракси када је реч о драмској експозицији, нејасни и неодређени, те не указују на проблем, који ће избити одједном, у сцени кулминације, када сељак, по повратку из рата, дознаје да је његова жена Боса родила туђе дете. Не може се писцу оспорити да није спровео ефектан и у исти мах природан драмски поступак. Милун, сељак, ратник који се кући вратио из заробљеништва, кад је схватио ситуацију, најпре ће жени Боси наредити да „купи прње“ и иде из куће. Увиђајући да је дете невино, Милун ће, кад сазна да је Боса насилника туђинца убила и његов леш закопала иза куће, својој супрузи опростити и прихватити дете. У ефектној и кондензованој драмској форми, остварио је Нушић једну уверљиву слику деликатне породичне ситуације из времена непосредно по завршеном рату. Пошло му је за руком да у овом натуралистичком приказу психолошки верно пројектује развој емоција, од нетрпељивости и мржње до помирења са судбином. Данас, како нам се чини, иако се овом комаду не може оспорити верно оцртана психологија и убедљивост свих драмских ситуација, гледалац га не би могао прихватити нити дубље ангажовати своју пажњу. Али, ова драма могла је бити занимљива и у исти мах потресна за гледаоце у годинама непосредно после Великога рата. Комад „Туђинче“, као и „Велика недеља“ уосталом, у драматуршким разрешењима, као својеврсне поенте, заснивају се на оптимистичком погледу у будућност. Писац у средишту своје пажње има младост, у духу оне народне пословице према којој „на млађима свет остаје“. Позната је чињеница да је Нушић волео децу и да је често о њима и за њих писао. Присуство деце и млађих особа у његовим делима никад није формално, њихова појава увек је у некој од драмских функција. Тако је и у „Туђинчету“: у згуснутој радњи, у само неколико призора, Дете (како је наведено у попису лица) постаће Ненад Ранковић и стећи ће оца у Милуну, по његовом повратку из ратног заробљеништва. Добро познајући дечје способности и могућности глуме, Нушић поверава одређену радњу малом Ненаду, која је у свему примерена његовом узрасту, дакле, у складу је не само са могућностима већ и са дечјом психологијом. У седмој сцени ове једночинке Дете испољава не само приврженост према дошљаку, за кога га је мати припремила да га ословљава са „тата“, него и склоност према игри, те тражи Милунову капу, потом и његову медаљу. (Слично је и са малим Зораном у „Великој недељи“, који се у уводној сцени игра са дрвеном пушком). Но, поред тога што је добро познавао дечју психологију, Нушић је исто тако добро познавао и психологију публике: знао је да ће „дечје сцене“ имати великог ефекта код гледалаца, те је на то свакако и рачунао! Али, то ниједног тренутка није сметало потресности комада „Туђинче“: напротив, дубоко људска, та сцена доноси припрему за судбоносни преокрет Милунов, који је заиста уверљиво у драми и приказан. Управо због једноставности и убедљивости драматуршкога поступка, комад „Туђинче“ може се сврстати међу најуспелије Нушићеве једночинке.

РАТ КАО ВОДВИЉ Фарса у једном чину „Светски рат“ први пут је изведена у београдском Народном позоришту 29. маја 1923, у режији Саве Тодоровића, после премијере „Сумњивог лица“. Критичар „Политике“, Светислав Петровић, позитивно оценивши „Сумњиво лице“, дословце је написао: „‚Светски рат‘ је један безначајан водвиљ.“ У суштини, Петровићево мишљење одражавало је став критичара окупљених око „Српског књижевног гласника“, који су, сви одреда, оспоравали Нушића. Да „Светски рат“ није баш сасвим безначајан текст, доказује и чињеница да се 1951. године нашао поново на репертоару Народног позоришта у Београду. Нама се чини да је ова фарса реплика на једночинку „Француско-пруски рат“ Косте Трифковића. То неће бити једини пут да се Нушић инспирише Трифковићевим темама и мотивима. Такође, ван сумње је да у „Светском рату“ Нушић користи и неке анегдоте из свог мемоарског дела „Деветстопетнаеста“. Али у основи, желео је да исмеје навику појединаца који нису учествовали у рату да процењују и „зналачки“ критикују начин вођења борбених операција у протеклом рату. Можда је највећа вредност ове фарсе у њеним ликовима, и то у приказу Арсе, мајора у пензији, који мисли да би у рату све било боље и победоносније да су њега питали за савет, као и у скици за једну занимљиву фигуру − трговца, газда Мише Бомаршеа, примитивца, који је за време рата видео света и стално то наглашава показујући изображеност убацивањем француских речи у свој неотесани говор.

После Великог рата, Нушић се нашао у новим, знатно измењеним друштвеним условима и то је описао у фељтону „Пре и после рата“ у свом опробаном стилу Бен-Акибе, зажаливши за предратним временом: „Где је оно блажено некада, оно предратно некада, када је, истина, било мало тема за писање, али је бар било много смеха, много искренога смеха. Сећате ли се? – Било је свега неколико тема. Калдрма, меница, трамваји и – ташта.“ Међутим Нушић се и у поратним условима сјајно снашао и остварио велику стваралачку завршницу: после успеха „Госпође министарке“ 1929. године, нижу се његови комедиографски бисери: „Предговор“, „Мистер Долар“, „Београд некад и сад“, „Ожалошћена породица“, „Ујеж“, „Свиња“, „Др“ и „Покојник“.

[/restrictedarea]