Реч-две о толеранцији

Предраг Радоњић / уредник КиМ радија

На екрану телевизора призор који цела Србија тога дана гледа: Парада поноса. Ово гледам у Библиотеци Призренске богословије, са ученицима који проводе слободне сате недељног поподнева пратећи програме београдских телевизијских станица. У задужбини из 1871. године Симе Андрејевића Игуманова, рођеног Призренца, који је своје богатство стечено трговином у Кијеву пренео у Србију и улагао га у подизање школа и образовање Срба. Првој средњој богословско-учитељској школи у Старој Србији. И у Београду је на Теразијама Игумановљева палата. Ко подигне поглед испред Теразијске чесме, видеће са друге стране улице име овог Србина на прочељу зграде на углу.

 

ВЕДРИНА КОЈА ПОСТИЂУЈЕ У згради обновљеној после спаљивања током мартовског погрома 2004, сада се у четири разреда налази  четрдесетак дечака, претежно са Косова и Метохије и оних расељених „по Србији“ и другде. Ђорђевић за себе каже да је Пећанац иако је у метохијском граду само рођен пре него што је као беба од месец дана на рукама понесен до Краљева где његови данас живе. Ту су деца и из других места, највише их је из Крушевца, Врања, Лесковца, има их из Ужица, Београда… Сви окупљени око оца Андреја, проректора, Београђанина, који са другим професорима о њима брине са пуно труда и умећа.

И Богословија се након расељеништва у Нишу вратила са првим одељењем 2011. Наредне године, са новом генерацијом биће комплетиране све четири године и у центру Призрена боравиће шездесетак српских ђака. Снимам документарни филм о раду и животу ових дечака у граду где је пре рата живело више од десет хиљада њихових сународника, а сада има само десетак стараца. Једну старицу, бака Драгицу, свакодневно срећемо на шетњи од Богословије до такође обновљене Епископије, где богословци свакодневно служе јутрење и вечерње. Као сенка ослоњена на штап, шета поред Шедрвана и Синан-пашине џамије тражећи некога са ким би прозборила. У њој некаква чудесна ведрина која ме постиђује.

[restrictedarea]

КАКО ПОГОРЕШЕ СВЕ СРПСКЕ БОГОМОЉЕ У Епископској цркви виђам свакодневно и малу Милицу, једино српско дете у Призрену, њену мајку и још неколико стараца. Њима је одлазак на литургију и прилика да се међусобно виде и попричају, да се сретну са гостима који повремено долазе. И екскурзије су све чешће откад је у оближњем манастиру Светих архангела обновљен и проширен конак, па су стекли услови да дођу и преноће и веће групе људи. Они који су већ били знају зашто поново долазе, они који су први пут овде кажу да ће сигурно поново доћи.

На калдрмисаној улици и по оближњим кафићима, ћевабџиницама, бурегџиницама, посластичарама и другим радњама свет љубазан и предусретљив. Сви причају српски или, пре ће бити, босански, како чујем да локални Горанци по налогу косовских просветних власти називају своју особену мешавину српског и македонског којом говоре. И они и Албанци свеједно кукају на политичаре лопове и сећају се како се некад лепо живело. Како није битно ко је које вере и нације, већ какав је човек. Да нам све то што се догодило није ништа требало.

Сећам се како смо у анкети непосредно након седамнаестог марта пресретали људе на улици и питали их шта се то догодило тог дана. Како се запалише све преостале српске куће у Поткаљаји и како погореше све древне српске богомоље којих је Призрен препун? Нико није био ту баш тада. Нико у масама које су се ваљале улицама тог дана и те ноћи, што сам потом гледао на снимцима и фотографијама. Нико ни за шта овде није крив.

Испред Богословије као и испред Епископије по један косовски полицајац. Ситуација је боља, али тако је, сећам се, било и почетком 2004. године. Призрен се од стране косовских власти и странаца истицао као град у којем је најбрже профункционисала мултиетничка толеранција. Поштовање различитости и људских права другог.

 

И ХВАЛА И ФАЉИМИНДЕРИТ Богословски конак још стоји нагорео. Ове године започиње и његова обнова парама Европске комисије. На тендеру победила фирма из Албаније. Локални радници обављају припремне радње, ћуте, раде напорно за мале паре. Љубазни су, марљиви и предусретљиви. Старији још знају и хоће да причају српски. Сетно се присећају Југославије и Тита.

Хоџе преко мегафона запевају са бројних џамија, на улици све више вехабија и забрађених жена. Повремено се огласи и звоно са Саборне цркве Светог Ђорђа.

Из Призрена се аутобусом враћам у Приштину. Једини сам, ваљда, Србин у препуном возилу. Размишљам на трен да ли да причам енглески. Кондуктеру, ипак, тражим − једну карту до Приштине. Не разуме, понављам само име града. После пола сата вожње, исти кондуктер ме, као и све путнике, нуди чоколадном бананицом. Албанска умешна пословност. Узимам и кажем му и хвала и фаљиминдерит.

Док гледам кроз прозор, размишљам где смо све то погрешили и јесмо ли шта научили. Догодине у Призрену?

[/restrictedarea]