ПУТИН НА ВАЛДАЈУ ИЛИ РУСИЈА ЈЕ НАЈЗАД ПРЕЛОМИЛА

СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ

Више нема назад, то је политичка основа за време које долази и за које се очигледно Русија припрема

Владимир Путин је минуле недеље у говору на Међународном дискусионом клубу Валдај у Сочију бираним и смиреним речима упозорио да се међународна заједница – а то значи цео свет – налази на „историјској прекретници“, у којој се мењају „правила игре“, али и да постоји реална претња „игре без правила“ и да је систем глобалне безбедности ослабљен. У основи, Путин је говорио о ономе што сви у свету виде а неки у јавности и говоре, али сама чињеница да је то јавно рекао председник Русије значи да је то сада дефинисана позиција Москве и њен политички став. Ту је историјски значај Путиновог говора у Сочију. Русија је изгледа преломила, одлука је донесена, и Москва креће новом политичком стазом.

Смиреност Путинових речи и одсуство било какве нервозе, љутње и дневне напетости сведоче да је одлука Русије дуго припремана, годинама, ситуација у свету кроз искуство темељно анализирана и онда је преломљено. Русија се спрема или се већ спремила за још један „почетак историје“. Руски председник је посебно указао на политику Америке оцењујући да је та политика „продубила неравнотежу у свету“. Политика Вашингтона, који се, како је оценио Путин, понаша као „самопроглашени лидер“, доводи до деструкције широм света и не бира средства да наметне сопствени диктат свима. То, међутим, упозорио је, чини да се, „уместо решавања конфликата“, свет суочава са њиховом ескалацијом и да, „уместо суверених и стабилних држава“, расте хаос а, „уместо демократије – подршка сасвим сумњивом свету, од отворених неонациста до исламских радикала“. У таквим околностима, рекао је руски председник, свету је сада потребан „нови глобални консензус одговорних снага“. Другим речима, градња новог поретка у свету темељеног на реалним односима и уважавању договорених правила, која се обично зову међународно право и која штите међународне институције.

РУСИЈА ЈЕ СПРЕМНА ДА ПЛАТИ ЦЕНУ

Речи председника Путина, ма како некоме звучале као оштре и изненађујуће, нису никакво изненађење. То је линија политике коју је Путин први пут јавно изнео још 2007. године на Међународном безбедносном форуму у Минхену. То само значи да у сазревању политике Москве постоји континуитет грађен на чињеницама реалности и интересима Русије као једне од великих светских сила. Ко год иоле познаје политичку технологију Русије и има увид у оно шта се дешава у данашњем свету јасно му је да су биле потребне године темељног разматрања и широких консултација у дефинисању политике коју су представиле Путинове речи. Ту више нема назад, то је политичка основа за време које долази и за које се очигледно Русија припрема. Свакако да за такву нову политику постоји и цена, али Путинов говор сугерише да је Русија све добро размотрила и да је спремна да ту цену и плати како би заштитила своје интересе и коначно будућност руске државе.

На Западу, коме је, верује се, Путинов говор превасходно намењен, још нема јавних реакција изузев ретких новинских написа како је то био „до сада најантиамеричкији“ иступ руског председника и да су Американци који су били присутни у Сочију „пренеражени његовом оштрином“. У скорије време не би ни требало очекивати бурније реакције јер свака реакција онда отвара простор за дискусије које не одговарају владајућој политичкој елити Запада. Осликавајући стање у савременом свету, руски председник је пре свега указивао на Америку, што је сасвим и природно јер Америка је земља која диктира политику Запада, она је њен креатор и још увек постиже да већина западних земаља, упркос другачијим виђењима и свести да је то против њихових државних интереса, формално следи Вашингтон.

У овом тренутку готово је невероватно да ће Вашингтон било шта променити у својој политици и ширењу деструкције широм света. Са Америком нема договора, нема разговора и у вашингтонској елити реалност и чињенице одавно нису важни. То је, утисак је, једноставно пут са којег више нема повратка, а куда ће он на крају да одведе, то заиста нико не може поуздано да каже, може само да слути. Врло је, међутим, вероватно да ће Путинов говор бити само искоришћен за интензивирање досадашње политике производње непријатеља и инспирисање емоција јавности медијским кампањама како је Америка угрожена са свих страна.

Један од кључних проблема савремене политичке Америке је и то што се систем државне машинерије распао на неколико центара моћи. И сваки од тих центара гура неку своју политику, заступа различите појединачне интересе моћних структура америчке привреде и банкарства, па је скоро немогуће говорити о некаквој јединственој политици Вашингтона. Иако звучи невероватно, све се више стиче утисак да најмању моћ сада има сам председник Америке.

РУСИЈА ВИШЕ НЕЋЕ ЧЕКАТИ ЕВРОПУ

Али, као што нас историја учи, шта год да се деси и колико год то што ће се десити буде трајало и колико жртава буде однело, Америка ће увек бити Америка а Русија Русија. То су по дефиницији велике земље и светске силе. Зато је, у светлу слике коју је у Сочију исликао речима руски председник, најзанимљивије где је ту Европа, тачније Европска унија, и каква је њена судбина. Рационално и историјски гледано, Европи је у сваком погледу ближа Русија него Америка. И последњих година се та историјска дефинисаност интензивно реализовала кроз економску сарадњу и Русија је највећи пословни партнер ЕУ, посебно кључних земаља Немачке, Француске и Италије. То се, међутим, темељно коси са америчким интересима и Америка се, упркос ангажовању највећег дела својих капацитета у Азији, полако враћа активној улози у Европи што значи интензивирање политике прекида веза ЕУ са Русијом. Тренутно Америка успева у томе и ЕУ, упркос изузетно високој цени коју плаћа и појединачним противљењима, постепено кида своје успостављене везе са Русијом.

У једном часу је изгледало да ће се Европа супротставити и да би јој у томе Русија могла помоћи, на неки начин да Москва „спаси“ Европу, али то се показало као погрешна процена. ЕУ још нема снаге да искорачи и, по свему судећи, дуго је неће ни имати упркос чињеници да ће управо она бити највећа жртва заоштравања односа између Вашингтона и Москве.

У том „жртвовању“ ни ЕУ није потпуно невина. Веома је важно подсетити се чињенице да је европска интеграција, данашња ЕУ, и настала и развијала се на кризама. Европска тајновита елита, чији је то и пројекат, сваки пут је вешто користила заоштравања у свету како би изнудила корак даље у реализацији свог пројекта. Упркос занемаривој подршци првих година за идеју европске интеграције, иницијална Европска економска заједница је 1957. ипак формирана, а под изговором Суецке кризе и совјетске интервенција у Мађарској. Без тога, посебно Суецке кризе, европска интеграција вероватно не би ни била формирана.

Њено формирање није баш пратио приметан ентузијазам, али дошла је касније, почетком шездесетих, Берлинска криза, па после неколико година совјетска интервенција у Чехословачкој и потом следе нафтна криза седамдесетих, економска криза осамдесетих и на крају распад Југославије и њени грађански ратови, који су били амбијент стварања Европске уније и продубљивања интеграције. У овом времену ЕУ је у сопственој дубокој кризи, нејасно је да ли та интеграција уопште постоји или се лажно представља, па би заоштравање са Русијом могло бити изговор за унутрашње окупљање, заборављање проблема, и још дубљу интеграцију.

То постаје све очигледније, поготово у политици кључних земаља, носилаца пројекта интеграције – Немачке и Француске. У том делу је кривица Берлина и Париза упркос јавним саопштењима и, коначно, чињеницама да су те земље највећи губитници заоштравања у односима са Русијом. Очигледно је да је очување већ распаднуте ЕУ далеко важније за Немачку и Француску од односа са Русијом, и ту не би требало имати било каквих дилема.

По свему судећи, тога је свесна и званична Москва, и нема било каквих илузија. Русија ће сасвим сигурно прихватити сарадњу са европским земљама у ономе у чему оне, појединачно или заједнички, желе да сарађују, али Москва више неће чекати Европску унију. Русија, очигледно је не само на основу Путиновог говора у Москви, нема више намеру да губи време и она се окреће оном делу света – а то није мали део – који жели да сарађује уз уважавање обостраних интереса. То је та нова реалност света, коју ни Америка ни ЕУ више не могу да спрече и промене.

http://standard.rs/svet/30302-путин-на-валдају-или-русија-је-најзад-преломила

“Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

5 коментара

  1. Србија под хитно да се прикључи ЕАУ, да заједно са Русијом, и осталим
    слободним државама света, ради, ствара своје вредности и живи свој
    живот, а уједно буде поштована као таква а поштујући друге државе које уважавају те принципе.Доста је удварања лажљивом западу, са
    таквим варалицама, робовласницима, поробљивачима нама нема уједињења
    само ћемо доживети велике трагедије, као и досада. Уједињењем са западом најкраћи и најбржи је пут да постанемо народ у сећању,да нестанемо, постанемо Хазари.—–милан

  2. Ред је да се Русија пробуди, да се активира, да делује креативно , да шири свој утицај, да се не повлачи!

    Русија са толиким енергетским ресурсима, приходима , ваљало би да одвоји део средстава за разне Фондове који би финансирали неке пројекте у пријатељским земљама, и код нас.
    Овако све приходе узима олигархија и бирократија у Русији, то је проблем.

    Најављује се да ће ових дана да се оснује нов руски портал на србском језику и касније и радио програм, видећемо. А телецизија на србском?

    За то време већ за пар дана отвара се регионални канал Н1 у сарадњи са америчким ЦНН-ом. Имају и Јутуб канал, “н1 инфо”(n1 info) и емитоваће се и на србском језику. И већ на Јутубу новинар нове “н1 ” телевизије даје ЦНН-у извештај са утакмице са Албанијом, а на снимку карта Србије без Космета???
    Да ли ће власт дозволити да се емитује програм који делује антиуставно, који отима део територије Србије!?

  3. Где је ту Србија? У питању је власт ова и она прошла ЖУТИ-КАРТЕЛ и интелигецја која помаже и помагала идеје ЕУ нема алтернату. Код
    дела интелигенци и њеног понашања једнак АНГЧЛО-САКСОНСКОЈ политици одвајање Српског народа од руског иРусије.Војна парада показала је којој страни желе Срби и Србија да иду. Срошеви курсисти а то заначи Америка има пуно у Србији који не желе сарадњу са ИСТОРОДНИМ и верски исте цркве. Ми смо сведоци да актуелна влада једно говори са Русијом а жељу имају у ЕУ а сутра
    у Нато. Питање шта српски народ МОЖЕ а ШТА неможе учинити у овом
    пред ратним стањем, јер НАТО ИМПЕРИЈА ЖЕЛИ У РАТ у освајање Русије. Зато овај говор у Сочију обавезан и за нас Србе на који
    страну кренути.

  4. Slazem se sa komentarima i ima logike. To su velike sile, naravno Rusija najveca sila i bice najpravednija. Mi smo mala zemlja nemozemo se mi mesati niti ce nas iko slusati. Dok traje ovaj psiholoski rat mi moramo saradjivati sa obema stranama radi ekomoskog oporavka. Svaki kapitalista ako oseti sigurnost u Srbiji on ce doci,znajuci da nam je Rusija i njen Predsednik Putin sigurna zastita. Nesmemo sada zuriti! Nasa Vlada mora pazljivo raditit na ovom problemu koji moze nam doneti i korist(dok se nekom ne smrkne drugom se svane). Naravno usled nekog rata(nedaj boze)mi cemo biti uz Rusiju bez obzira na vlast jer je narod Srbije 90% uz Rusiju,mozda i vise. Moramo bar jedamput biti pametni u istoriji Srbije. Verujem da je nas Predsednik Vlade spreman i sposoban da odvede svoju zemlju u dobrom pravcu. Velike pohvale Presedniku Putinu i zelimo mu puno uspeha u oslobadjanju ovog sveta od ubica covecanstva i porobljavanja.

  5. Преломила? Формално. Али одлучила, свакако.
    Ако је досадашња историја, протеклих 14 петолетки, била америчка ова наредна је постамеричка. Радујем се да је коначно наступио крај фукујамине историје. Преломна одлука за Русију је формална а већ постаје фактичка. Путин, Лавров, Медведев. Није битан поредак. То је важно.
    Када ће се завршити черупање америчког орла?
    Када се одбаци безвредни долар. Само тада. Новац је кључ свега. Када њиме буду трговали само Арапи. А ево, вест сустиже вест да се то и одиграва. Отпадају пера са америчке белошијаве птичице. Прича се крај америчке причице. То се не може зауставити. Долару је дошао крај. Искључују га, неће га. Одмах, пребрзо, брзо, полако? Они који о томе воде рачуна знају знање. Нека га даве као змија жабу.
    Успех новог поретка зависи искључиво од тога колико ће бити у стању садашњи победници да раскидају капиталистичке, националистичке, шовинистичке, расне и верске окове, да задуго одреде међусобне границе и да се посвећују пуном запошљавању (Русија, Кина), смањивању класних разлика (Индија, Бразил) или превладавању заосталости (Јужна Африка).
    Када се процесу светске еманципације придруже све земље Јужне Америке (изузев Колумбије) па касније богата Јужна Азија и динамични Аустралија и Нови Зеланд процес се заокружује.
    Неоварварство садашње Либије, Катара, Емирата, Арабије и Турске истопиће се у новој коњуктури а Израел и Јужна Кореја ће трансформисати своје доктрине. Украјина и Северна Кореја такође.
    А шта ће бити са нама до тог пошљетка? Наравно да Kosoves није држава. Сепаратисти у Новом Пазару, понишављу, тимочком региону и Војводини неће имати јаке политичке менторе.
    Још је једна значајна околност. Суверен монархије Ватикан, римски папа постаје све чешће лево радикалан па се по неким својим ставовима исказује као марксиста. Верски затуцане масе католика доње хемисфере се све више еманципују, са њим или без њега, и то је процес.
    Али за коначан успех потребно је само једно. Не дирати Америку. Нека се она бори са собом.
    Дошло је Да буде што бити не може. Много воде је протекло Дунавом одкад сам се родио. Слутио сам, очекивао и надао се да долазе дани када непријатељима гледамо у леђа док одлазе. Русија зна шта ради. Кина.
    А шта ћемо са нашим домаћим непријатељчићима? Нa oдговорност! Потребан је нови Шериф. Шериф Аца, шериф Мика или Жика… Наплатити и вратити украдено. А три деценије које су нам украли, е то се не враћа. Нема шерифа за тај јад.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *