Почетна / Други пишу / Процес Р. Караџићу: завршна фаза

Процес Р. Караџићу: завршна фаза

Александар МЕЗЈАЈЕВ

Прошле недеље у МТБЈ главни догађај свакао је представљало завршно рочиште у предмету бившег председника Републике Српске Радована Караџића. Рочиште је трајало 4 дана, међутим, оно још није завршено – ове недеље ће проћи завршни круг када ће и тужилаштво и одбрана поново добити реч и одговорити на аргументе који су се чули у првом кругу. На тај начин ће анализа ових расправа бити предмет нашег разматрања и следеће недеље.

Истовремено, треба истаћи да је неколико дана уочи завршног рочишта Радован Караџић приложио писмени документ на 900 страна, у коме је садржан детаљан преглед свих доказа који су против њега изношени током процеса. Тај документ завређује посебну пажњу.

Као прво, треба истаћи први део докумената који се тичу «удруженог злочиначког подухвата» – УЗП (joint criminal enterprise), који су били примењени према Радовану Караџићу како би се засновала његова одговорност. Проблематичност примене ове теорије огледа се у следећем. Као прво, Статут МТБЈ (ЧЛАН 7.) предвиђа да се одговорност може утврдити само и искључиво на следећи начин: личну одговорност сносе само она лица која су планирала, подстрекивала, наређивала, извршавала или на други начин саучествовала или подстицала планирање, припрему или извршење злочина указаних у Статуту МТБЈ (озбиљно кршење Женевске конвенције, кршење закона и обичаја рата, геноцид и ратни злочини). Као друго, ни о каквој теорији УЗП у Статуту МТБЈ нема никаквог помена. На којој правној основи су засновали ту теорију и увели је у «право» Трибунала – до данас нико није објаснио. Као треће, теорија УЗП је у директној супротности са Чланом 7. Статута  МТБЈ, јер практично омогућава да се свако лице прогласи кривим, па и оно које не само да није лично починило никакав злочин, него чак није ни знало да су ти злочини почињени. Радован Караџић је у свом излагању подробно анализирао конструкцију Тужилаштва под називом УЗП која је примењена у његовом предмету и продемонстрирао је да ни један елеменат Тужилаштва није био доказан. Све то показује да Тужилаштво не само да није могло да докаже учешће Караџића у злочинима на основу његовог учешћа у УЗП, него чак ни да га није могло оптужити ни по одредбама Статута (то јест, без измишљања нове одредбе у виду УЗП)!

Као друго, Радован Караџић је изложио анализи сваку тачку оптужнице са тачке гледишта доказа које је изложило Тужилаштво. Он је показао да Тужилаштво није успело доказати ни једну од тих тачака. Тако, на пример, није доказано да су убиство у Бијељини починиле српске власти, да су логору у Батковићима лица била подвргавана малтретирању, да су џамије у Бијељини биле срушене од стране снага Војске Републике Српске… У овом делу највише пажње привлачи поглавље «Сребреница». У односу на ову тачку одбрана Р. Караџића је проанализирала предочене доказе и показало како Тужилаштво није могло доказати његову кривицу. Радован Караџић је показао да одлука о заузимању Сребренице није сама по себи представљала злочиначки чин, да у Сребреници није почињен злочин насилног пресељења становништва (није било доказа да је постојао такав план, нити да је Војска РС било кога приморавала да напусти Сребреницу; предлог о премештању становништва није потекао од Војске РС него од представника УН). Што се тиче главног сведока који је «доказао» кривицу Р. Караџића у догађајима у Сребреници (Момира Николића), њему је посвећена цела глава. Радован Караџић је доказао да је Момир Николић лагао када је причао о свом разговору са Косорићем и Поповићем у хотелу Фонтана. Иако је у читавом низу процеса, па тако и у предметима Благојевића и Јокића, као и на процесу самог Караџића, било доказано да је Момир Николић више пута лагао, Хашки трибунал је свечано изјавио да «уколико је сведок лагао по једном питању, то не значи да је лагао и по другим». И због тога откривена лаж сведока по одређеним питањима није спречила суд да његова друга сведочења призна као истинита. И шта све неће смислити «најправедније» судије на свету како би спасили своје «најправедније» сведоке!

Радован Караџић је скренуо пажњу да је исказ једног сведока оповргнут исказима тројице сведока (Поповића, Косорића и Уштипимца). Видећемо да ће у финалној пресуди судије ипак поверовати управо Николићу! А то да ће они поверовати управо Николићу – нема никакве сумње. Као прво, њему (Николићу) су поверовале судије Претресног већа у предмету «Тужилаштво против Поповића и других». Како су они покушали да то објасне? Па једноставно су сами слагали, изјавивши да Николић наводно није имао разлога да лаже. Ој, ој судије, ој, ој, Фемидини синови! Па да ли је могуће? Па зар они хоће да ми поверујемо у ту њихову нимало свету «простоту»? Међутим, не каже случајно народна мудрост да је простота – гора од варварства. Свима је познато да је сам Трибунал предложио Момиру Николићу споразум о трговини: у замену за признање кривице Николић ће добити смањење казне. Међутим, у том признању постоји један трик: то признање мора бити потписано у оном облику који је саставило Тужилаштво! А Тужилаштву је потребно да инкриминише руководство Срба из БиХ. И куда год да се окренеш, појављује се прича о разговору између Поповића и Косорића који је он чуо… (1)

Последњи одељак који се тиче кажњавања је помало необичан. Без обзира што читав садржај докумената говори о томе да Р. Караџић не сматра себе кривим ни по једној тачки оптужнице, а Тужилаштво није успело да докаже те оптужбе, Караџић ипак истиче тезу о смањењу казне. Тако Р. Караџић, обраћајући се Претресном већу, подсећа да су по аналогним оптужбама били оптужени М. Крајишник и Б. Плавшић који су добили 20, односно 11 година затвора, па да те размере казне морају бити узете у обзир и према њему, Караџићу. Рећи ћу директно, овакав завршетак блиставо спроведене анализе процеса (тачније – неуспеха процеса за Тужилаштво) очигледно је противуречан.

Судски процес «Тужилаштво против Радована Караџића» трајао је 5 година (од октобра 2009 до октобра 2014). Само стенограми са процеса износе око 50 хиљада страница. Количина страница документованих «доказа» броји се у милионима. И премда знатан број докумената има редактиран карактер (тајни делови), документ који је предочио радован Караџић представља први покушај целокупне представе практичних доказа и правних аргумената у овом мега процесу и заслужује најпажљивије изучавање од стране светске јавности. Између осталог и ради тога да судије не покушају да игноришу ове чињенице и не одговоре на ове аргументе, што представља омиљену тактику «најправеднијег» суда на свету.

(1) На жалост, један од аргумената Радована Караџића о томе зашто је Момир Николић имао разлога да лаже, је редактиран и није доступан за обичног читаоца. Очигледно је ова тајновитост повезана са прикривањем дела самог Николића, и не од Р. Караџића, него од стране Тужилаштва. Надамо се да ћемо кад-тад ипак сазнати свеу истину  и о деловању Николића и његовој трговини са Тужилаштвом МТБЈ, и сву истину о прљавој кухињи самог Тужилаштва Хашког трибунала.

„Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

2 коментара

  1. Činjenica,da su.sve optužnice za haško-tužilaštvo potekle iz Beograda,da su glavni akteri Bruno i Vekarić,govori sama po sebi,uzaludna su sva druga pitanja.Da su,žuti evropejci,sramnim postupcima,zauvek osramotili Srbiju.Da su,neki srbi,srebroljubci,sve će učiniti za malo para.Naopak je čovek,naopak svet,nikada kao danas.Stalno tražim uzrok našoj izopačenosti(naravno,ne svih)Tako i taj nesrećni M.Nikolić,lažući za taj gnusni,nepravedni sud,misli,da je porastao iznad gospodina Karađića,a tako je sitan i bedan.R.Karađić je gospodin,psiholog,predsednik,čovek,pre svega iznad svega,uz to -pesnik,mnogi ga ne mogu dosegnuti.Žalosno,da u zla vremena isplivaju protuve,pokušavajući vući po blatu časna imena.Slušala sam i Plavšićku,koja takođe nema morala,odnoseći se prema g.Karađiću i generalu Mladiću,nečovečno,neljudski,nesavesno.Mene čudi,pitam se,kako ti ljudi mirno spavaju,čime umiruju savest ili su rođeni bez savesti,predodređeni za monstrume.Nije samo ubica monstrum,još više su to oni,koji bezočno lažu.Molim se,da Karađić,Mladić i Šešelj nadžive taj nepravedni fašistički sud,koji to nije ni u kom obliku.Demonska režija,sprega ubica i maloumnika,po kome su samo i jedino srbi krivi.A,što je još gore nas većinu ne dotiču sudbine tih ljudi.Ćuti narod,ćuti Srbija.Gde je ono,“Ljubi bližnjeg svoga,kao samog sebe“,no mi ni sebe ne ljubimo,trčeći za posrnulom Evropom ogrezlom u bludnoj prljavštini.Živeli haški zatvorenici!Živela Srbija i Rusija.




    0



    0
  2. Činjenica,da su.sve optužnice za haško-tužilaštvo potekle iz Beograda,da su glavni akteri Bruno i Vukčević,govori sama po sebi,uzaludna su sva druga pitanja.Da su,žuti evropejci,sramnim postupcima,zauvek osramotili Srbiju.Da su,neki srbi,srebroljubci,sve će učiniti za malo para.Naopak je čovek,naopak svet,nikada kao danas.Stalno tražim uzrok našoj izopačenosti(naravno,ne svih)Tako i taj nesrećni M.Nikolić,lažući za taj gnusni,nepravedni sud,misli,da je porastao iznad gospodina Karađića,a tako je sitan i bedan.R.Karađić je gospodin,psiholog,predsednik,čovek,pre svega iznad svega,uz to -pesnik,mnogi ga ne mogu dosegnuti.Žalosno,da u zla vremena isplivaju protuve,pokušavajući vući po blatu časna imena.Slušala sam i Plavšićku,koja takođe nema morala,odnoseći se prema g.Karađiću i generalu Mladiću,nečovečno,neljudski,nesavesno.Mene čudi,pitam se,kako ti ljudi mirno spavaju,čime umiruju savest ili su rođeni bez savesti,predodređeni za monstrume.Nije samo ubica monstrum,još više su to oni,koji bezočno lažu.Molim se,da Karađić,Mladić i Šešelj nadžive taj nepravedni fašistički sud,koji to nije ni u kom obliku.Demonska režija,sprega ubica i maloumnika,po kome su samo i jedino srbi krivi.A,što je još gore nas većinu ne dotiču sudbine tih ljudi.Ćuti narod,ćuti Srbija.Gde je ono,“Ljubi bližnjeg svoga,kao samog sebe“,no mi ni sebe ne ljubimo,trčeći za posrnulom Evropom ogrezlom u bludnoj prljavštini.Živeli haški zatvorenici!Živela Srbija i Rusija,živeo Pečat i njegovi vrsni saradnici.Hvala.Luna.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *