Почетна / Свет / Потемкиново село на Потомаку

Потемкиново село на Потомаку

Пише Драган Филиповић

Ниједна држава не може постићи одговарајући ниво културе, цивилизације и напретка… док год је Индијанцима дозвољено да остану… „Мартин ван Бурен, осми председник САД, 1837.“

Када је крајем 18. века град Вашингтон на реци Потомак насељен у источном делу новоформираних Сједињених Америчких Држава, његови оснивачи су Републику чија је он престоница замишљали као јарки светионик који одражава слободно друштво где су сви једнаки, и које ће привлачити потлачене и измучене народе у Нови свет. Уместо тога, Вашингтон се развио у Потемкиново село у којем се монолитска политичка структура и тотална контрола друштва продају као демократија и слобода, и ако би требало свима да буде јасно да демократска нација не може бити основана на геноциду десетине милиона Индијанаца и изграђена на леђима милиона афричких робова, која је последњих стотинак година у перманентном ратном стању и чији народ у Конгресу заступају две политичке странке које се не разликују у својој одбрани сировог и суровог капитализма. И сам Хитлер је у својој књизи „Мајн Кампф“ изразио дивљење бирократији у Вашингтону која је успешно решила „проблем“ домородаца и тако отворила нужна пространства за експанзију белих колонијалиста према Западу, налик на Лебенсраум који је Хитлер век касније захтевао за Немце у земљама источне Европе.

УМОР НАРОДА Предстојећи избори 4. новембра за Конгрес су prima facie доказ потпуне одсутности демократије у Вашингтону. Према сондажама тек 13 одсто Американаца има поверење у њихове посланике у Вашингтону и само трећина планира да изађе на изборе, а разлог за ту апатију је једноставан. Прошлог месеца је председник Обама својеручно наредио напад на Сирију, што представља осму америчку војну агресију на једну земљу у последњих петнаест година. У слободном друштву би то била главна тема расправе међу политичким странкама, а бирачима би био пружен избор између кандидата који подржавају рат и поборника мира.  Конгрес је, по савезном уставу, једино тело које може да прогласи рат и дозволи финансирање војних дејства, али је последњих година абдицирало то право у корист председника и егзекутиве, апарат који се de facto понаша као диктатура, ван контроле законодавних и судских институција.

Амерички народ, уморан од огромних финансијских и људских трошкова бескрајних ратова, тако нема коме да се окрене да би изашао из зачараног круга и неизбежне силазне путање коју ти конфликти проузрокују – све већа беда и погоршање животних услова и огроман јаз између богатих и сиромашних. Социјална и економска неједнакост је достигла ниво невиђен од пре Велике депресије тридесетих година, показују подаци Америчког бироа за цензус. Уместо економског опоравка и веће равноправности које је Обама обећао на изборима пре шест година, субвенције Вол Стриту у износу од преко две хиљаде милијарди долара су исплаћене из Федералних резерви док су истовремено социјални програми срезани и народу наложено да затегне каиш због кризе. Најбогатијих 0,5 одсто становника данас контролише 35 одсто богатства земље, док у сиромаштву живи 48 милиона Американаца, од чега 17 милиона деце.

То не узбуђује превише њихове посланике у Вашингтону пошто је већина постигла статус мултимилионера – имовина најбогатијег, Дарела Исе ис Калифорније се процењује на 600 милиона долара – који тешко могу имати емпатије за муке просечног Американаца који годишње зарађује 28.000 долара у земљи где су пореске обавезе све веће да би се заситила војнобезбедносна машинерија, а услуге државе све слабије.

[restrictedarea]

ВРЛИ КОНГРЕСМЕНИ Уместо бављења егзистенцијалним питањима за њихове бираче, конгресмени се међусобно блате и баве се периферним проблемима, али су највише преокупирани својим финансијама. Од када је Врховни суд САД 2010. донео одлуку да у очима закона корпорације имају право на говор као и физичка лица и да без ограничења могу да финансирају политички дискурс, изборне кампање су нагло поскупеле. Пре две године је за изборе од стране свих кандидата за политичке кампање потрошено укупно 6,3 милијарди долара, од чега 3,7 милијарде у тркама за Конгрес и 2,6 милијарде за председничке изборе који се одржавају сваке четврте године. Да је новац, а не политички став, меродаван фактор за победу у америчким изборима говори и чињеница да у 91 одсто случаја, кандидат који прикупи највише новца за своју кампању буде и изабран.

Према истраживањима антикоруптивне организације „CREW-Citizens for Responsibility and Ethics in Washington“ (Грађани за Одговорност и Етику у Вашингтону), 297 конгресмена су у прошлој фискалној години успели да набаце уговоре вредне 3,8 милијарде долара организацијама и фирмама са којима су они повезани, директно или непосредно преко чланова породице.

Да би тај неуравнотежен систем опстао уведен је систем репресије и потпуног надзора који, као што су сведочили Џулијан Асанж, Едвард Сноуден и многи други, има низак праг толеранције према било каквом виду отпора постојећем режиму. Такозвани Патриотски указ је антидемократски закон изгласан непосредно после напада 11. септембра 2001. који се састоји од 2.200 страница, али Конгресу није била пружена могућност да га пред гласање прочита, а још мање расправља о драконским мерама предвиђеним тим актом. Тај закон угрожава мноштво уставно загарантованих грађанских права која су у највећој мери одузета и претворена у привилегије које држава сада може одузети по жељи: право на слободу говора, мирно сакупљане у јавности, приватности личних и пословних података и комуникација, као и неповредивост куће и имовине.

Недавни случај када је полиција убила ненаоружаног црног тинејџера у граду Фергусон, Мисурију који

је проузроковао велике нереде, није више изузетак у Америци већ одраз растуће домаће репресије. Само у  септембру, полицајци су широм земље убили 77 особе, а они ретко одговарају за своја дела пошто уживају скоро потпуни имунитет. Разлог за то је жеља да се створи јаз између полиције и народа да би, у случају очекиваних већих нереда, заступници реда и мира заузели страну политичке елите. Локални полицајци сада редовно добијају антитерористичку обуку и војну опрему укључујући тенкове и оклопна возила.

НОВЕ  ДОЗЕ – ПСИХОЗЕ Још од Римског доба је познато да се несигурна популација лакше контролише и да свака диктатура мора скренути пажњу од сопствених недела, па су се редовно фабриковали спољашњи непријатељи и кризе. У случају Америке ту улогу је раније имао комунизам, док је данас државни непријатељ исламски тероризам, а за додатну дозу психозе у народу се старају вештачки проузроковане панике око епидемија и болести као што су разни грипови и вируси СИДЕ и Еболе.

Ова манипулација јавног мњења је могућа захваљујући томе што само шест компанија управљају над већином штампаних и електронских медија у земљи: „Тајм Ворнер“, „Волт Дизни“, „Вијаком“, „Њуз Корп.“, „ЦБС“, и „НБЦ Универзал“. Ти конгломерати  су уско повезани са војноиндустријским структурама и Вол Стритом, у чијем је интересу да се одржи илузија да се у земљи не дешава ништа ванредно.

Слика Америке као добротворца који шири толеранцију, мир и демократију у свету је деценијама успешно пропагирана захваљујући Холивуду и координисаној медијској кампањи за време хладног рата када је, у поређењу са совјетском диктатуром, сваки мало отворенији политички систем деловао идилично. Међутим, после бројних нелегалних ратова и глобалне економске кризе коју је Америка проузроковала, та илузија се распада и царево одело свима постаје видљиво. Данас је очигледно да Лебенсраум за Вашингтон није лимитиран на амерички континент већ се одавно проширио на цео свет. После пуча у Украјини и рата у Сирији следи Иран, а Вашингтонов највиши циљ је идентичан са оним који су својевремено имали нацисти – опколити Русију и запосести њене ресурсе.

„Ниједан режим који кани да истреби други народ неће отворено декларисати ту намеру, пошто је тај циљ постављен у самој операцији система екстерминације. Напротив, дејство постављеног система за убијање је довољан доказ тог циља, а тиме што је селидба особа у условима заразних болести и смрти организована од стране једне владе, када су ти злочини скривани од надзора остатка света, може се слободно тврдити да је режим намеравао да уништи тај народ и да је крив пред светом за злочине против човечанства“, рекао је Роберт Џексон, главни амерички тужилац на Нирнбершком процесу, 1946. и тиме несвесно оптужио и сопствену земљу за геноцид.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *