Пoсле 48. Битефа: Нове тенденције? Затурене!

Велики рат је био тематска окосница ове – некада у Београду најпопуларније позоришне манифестације, али на фестивалу нових позоришних тенденција виђено je мало новог, а и мало добрих остварења, што је, последично, само увећало значајну „излазност“ публике (са представа)

Пише Рашко В. Јовановић

Овогодишњи 48. Битеф, баш као и претходни, био је фестивал искључиво европских и надасве регионалних позоришта. У главном програму било је укупно четрнаест извођења (тринаест наслова) с тим што је приказано осам представа са подручја Западнога Балкана, прецизније речено – са негдашњег југословенског простора.
[restrictedarea]

ТЕРЕТ ЗА ОРГАНИЗАТОРЕ Уз насловe са ексјугословенског простора, виђено је било и пет остварења која су приказала позоришта из Европе. Ако смо прошлих година већ установили да се Битеф претворио у „Бетеф“ (Београдски европски театарски фестивал) то се сада само још једном потврдило и може се рећи да је фестивал постао првенствено регионални фестивал, те бисмо га сада скраћено могли мирне душе назвати „Бебтеф“ – Београдски европско-балкански театарски фестивал! Наравно, морамо се одмах упитати куд су се на овогодишњем фестивалу затуриле нове тенденције с обзиром да су сами организатори издвојили ни мање, ни више него четири извођења, односно три наслова као нове позоришне тенденције, и то: „Communitas на испиту“ (новосадско и београдско извођење) „Прошлост је сада“ Корине Мајер и Казерне Базел (овај наслов употребљен је за мото фестивала) и „Бојно поље сећања 1914−2014“ Ханс-Вернера Крезингера и Регине Дура (два извођења). Већ је са правом уочено како је стални поднаслов Битефа, „Нове позоришне тенденције“, изгледа постао терет организаторима, заправо селекторима фестивала. Може се поставити питање да ли је то стога што таквих тенденција нема у Европи и свету (у то не верујемо) или је зато што селектори не доспевају да виде поједина сценска остварења, посебно у ваневропским позориштима, нарочито у оним на удаљеним континентима. Ако се сетимо првих деценија Битефа, по неписаном правилу било је готово сваке године и представа театара из ваневропских земаља, којих већ десетак, ако не и више година нема на главном фестивалском програму. Некада су, не једном, најбоље представе долазиле на основу културних конвенција Југославије са многим земљама широм света и зато морамо поставити питање имамо ли данас таквих конвенција и ако их има, што се не примењују кад је Битеф у питању.

ПРЕДСТАВЕ ИЛИ „ИЗВО-ЂЕЊА” Но, вратимо се новим тенденцијама, које су нам презентоване на овогодишњем Битефу. Реч је о извођењима названим „Пред вама је перформанс“, која се различито дефинишу. Сматра се да реализатори извођења (намерно нисмо употребили реч представа) стварају нешто што је између предавања и извођења тежећи да изнађу креативне начине укључивања традиционалних метода уметничке комуникације у сопственом представљању публици. У суштини, овај поступак подразумева коришћење елемената ауторефлексије, дискусије, перформанса или акције. На примеру извођења „Communitas на испиту“ може се видети да је у питању хибридни јавни догађај између позоришне представе, кореографије, друштвене игре и хепенинга. Оно се заснива у позоришту и реафирмише његову улогу у симболизацији друштвеног. Али, тада сцена постаје место у јавном простору где присутни грађани расправљају о актуелним друштвеним питањима и промишљају о будућности кроз пројекције фикционалних ситуација. Иначе, само извођење заснива се на принципима друштвених игара и подразумева учешће публике и како сваки такав сусрет зависи од тога − публика је пресудан чинилац за успех извођења као јединственог и непоновљивог чина. Како је било на извођењу у Новом Саду, не знамо, док београдско нећемо процењивати управо због тога што би се свака валоризација морала односити на одзив публике. У представи „Прошлост је сада“, која би се могла означити као нека врста „предавања-перформанса“, користи се филм. Наиме, редитељка Корина Мајер приказује стварну личност на сцени, Шахина Дил-Ријаза из Бангладеша, иначе документаристу који снима филм о властитом животу. Притом, он се непрестано налази у дилеми јер не може да се изјасни има ли право да не учествује у разрешавању породичних проблема које посматра док их снима. Присутни гледаоци који све то посматрају могу да исказују своја мишљења и да се уплићу у читаву причу. Треба рећи да нећемо бити усамљени ако изложимо став да овој представи, коју су селектори, како нам изгледа, желели да пошто-пото доведу на Битеф, није било место у главном програму, већ у пратећем, названом „Битеф полифонија“.

БОЈНО ПОЉЕ СЕЋАЊА Као друга представа из серије „предавање-перформанс“ изведено је сценско остварење „Бојно поље сећања 1914−2014“, које је режирао Ханс Вернер Крезингер у сарадњи са драматургом Регином Дура, у продукцији редитеља који је, опет, делао у копродукцији са Центром за културну деконтаминацију и Сарајевским ратним театром, а по наруџбини Гете института у Београду, Истанбулу и Сарајеву. Постављени циљ био је сазнати и представити различности у памћењу Великога рата зависно од припадништва странама учесника, односно какве се слике о непријатељу стварају и које се личности идентификују, као и какву је то улогу имало у недавним ратним збивањима на просторима екс-Југославије. То су у опширним говорним тирадама саопштавали глумци: Бењамин Бајрамовић, Дамјан Кецојевић, Лајош Таламонти и Армин Визер. У стилу и маниру „предавања-перформанса“ четворица глумаца евоцирала су сећања на ратове у прошлим временима из аспекта Србије, Босне и Херцеговине, Турске, Немачке, Аустрије и др, те помињала многе личности, па чак и Нушићевог јунака Хаџи-Лоју, заправо Сарајлију Салиха Вилајевића, кога је 1879. аустроугарски окупатор осудио на смрт, а потом на пет година робије, с тим што му по издржаној казни није дозвољен повратак у Босну, па је отишао у Турску, где је и умро. Различита визура ратова неизбежна је и често сасвим супротна, што је и била основна занимљивост представе, у којој се много говорило на немачком и све се понављало на енглеском, али превода на наш језик није било а то је умањило перцепцију извођења те се и поводом ње морамо упитати да ли јој је било место на главном фестивалском програму. На „Бојно поље сећања 1914−2014“ тематски се надовезује „Фронт“. Ту представу, приказану последње фестивалске вечери, извео је ансамбл Талија театра из Хамбурга, у режији Лука Персевала а на основу текста приређеног према романима „На Западу ништа ново“ Ериха Марије Ремарка и „Огањ“ Анрија Барбија и још неколико других књижевних дела, као и документарним записима француских, фламанских, британских и немачких војника на Западном фронту у току Великог рата. Персевал приказује њихово страдање и погибију. Сви глумци на просценијуму, седећи на празним гајбицама пива, осветљени сваки посебном светиљком за читање, говоре текстове са приметним емоционалним ангажманом као на некој радио-драмској проби или снимању. Повремено, њихов говор прекидају детонације експлозија, да би се прича потом настављала. Ни монументална сценографија, ни различити светлосни и звучни ефекти нису могли разбити монотонију неминовно изазвану оваквим начином сценскога приказа, који је потрајао око два сата. У томе је и главни недостатак ове представе, иначе засноване на хуманистички интонираној антиратној поруци. Ако из историје веома добро знамо колико су у то време војници на Источном, Солунском фронту, нарочито српске, али и остале савезничке војне јединице жељно очекивале да почну борбене акције на Западном фронту, јер је то био услов да и оне могу кренути са својим акцијама, онда морамо рећи да нам је овај приказ био веома индикативан, особито као слика борбенога елана војника, који је био неупоредиво мањи неголи трупа на Солунском фронту. Зато је, вероватно, ова представа могла посебно заинтересовати историчаре.
Већ смо указали на знатан број представа на фестивалу у извођењу домаћих ансамбала. Једна од таквих свакако је „Гробница за Бориса Давидовича“, коју је према истоименом делу Данила Киша приредио и режирао Ивица Буљан, уз драматуршку сарадњу Маше Сеничић, а у продукцији „Хартефакта“ и Битеф театра из Београда, уз учешће неколико копродуцената из Београда, Загреба, Љубљане и Задра. Редитељ Ивица Буљан градио је ову представу првенствено као перформанс, што ће рећи да смо гледали извођење у којем глумци говоре у трећем лицу и као наратори сви заједно оживљавају лик револуционара Бориса Давидовича Новског, да би тек једном или двапут проговорили у првом лицу, ваљда да би назначили важност онога што саопштавају. Треба нагласити да је слојевит Кишов текст у представи дословно пласиран и да је изостао сваки покушај његовог драматуршког структурирања. Да би разбио монотонију казивања, Буљан је настојао и успео да на сцени оствари апсолутни физички израз, и то уз музицирање рок бенда, београдске групе „Репетитор“, што је ефектно подржавало глумце да телесно исказују своје ставове и прохтеве, почев од непосредних сексуалних односа до самобичевања и самоповређивања, па до потпуно нагог промицања по сцени и махања својим полним органом – све да би се доказало да окончање тоталне политичке репресије доноси и сексуално ослобођење. Готово да представа није ни досегла до значењског полазишта Кишовог текста. На друге (три) домаће представе приказане на Битефу – „Змајеубице“, „Мали ми је овај гроб“ и „Неопланта“ овом приликом се нећемо освртати јер су критичарски прикази о њима у „Печату“ већ објављени. У свом познатом маниру Оливер Фрљић је у сценском трактату „Александра Зец“ који је према властитом тексту режирао скоро документаристички прика-зао трагичну судбину девојчице Александре Зец што је са оцем и мајком убијена у Загребу 1991. године само зато што је припадала српској породици. Злочин је извршила група састављена од пет припадника резервнога састава Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске. Приметно је да аутор жели свој приказ да прошири и уопшти на страдање деце у ратним догађањима уопште, али је несумњиво да хоће и да укаже како су убице мале Александре Зец досад остале некажњене због „ефикасне“ хрватске политике у трагању за ратним злочинцима и њиховом кажњавању. Али видљива је промена начина на који Фрљић сценски третира читав овај догађај, будући да је редитељски поступак лишен уобичајене оштрине и грубости, на које смо већ навикли у његовим представама. Иако знамо да је био дуг и тежак пут да ова представа угледа светло дана, склони смо претпоставити да је зато изоставио да на сцени „саслуша“ и врховнога команданта и инспиратора почињених злочина у такозваном Домовинском рату, Фрању Туђмана, као што је саслушавао, прозивао и нападао негдашњег председника Војислава Коштуницу у свом трактату о убиству Зорана Ђинђића! Неспорно да је изграђена доследно и стилски различитим, али ефектним поступком, који се кретао од дословце фактографског и документарног, па до грубог и провокативног, све до необичног и достојанственога, нарочито у другом делу представе, када се смењују сцене са овога и онога света, а завршни призор досеже до неслућених истина о савременим али и вечитим појавама као што су предрасуде, мржња и ратови међу људима и уопште, зло које влада човечанством. Ваља истаћи прецизност сценскога израза коју је испољила екипа глумаца сачињена од Иване Рошчић, Јелене Лопатић, Тање Смоје, Игора Ковача, Николе Недића и Јурице Марчеца. Они су прецизно и убедљиво играли различите улоге интерпретирајући жртве и џелате. На крају, када се на цуговима спусте црнобеле фотографије ликвидиране породице Зец, читав овај театарски чин достиже до врхунаца античке трагедије.

НАЈЛЕПШЕ ВЕЧЕ Редитељ Јернеј Лоренци режирао је са ансамблом Словенског народног гледалишча из Љубљане комад познатога пољскога авангардисте Станислава Игнација Виткијевича „Полудела локомотива“. У тој драми ложач Војташек − Аљаж Јовановић, и машиновођа Тенгијер – Јанез Шкоф, покрећу локомотиву и возе је све брже и брже у неизвесност где је једино извесна катастрофа до које ће доћи када се локомотива у једном тренутку судари са возом бр. 50. Оба актера, машиновођа и ложач, заљубљени у исту женску особу – Јулију, коју тумачи Тина Врбњак, супарнички се такмиче за њену наклоност повећавајући брзину. Редитељ се веома инвентивно ослања при дочаравању повећања брзине на музику Бранка Рожмана коју оба актера свирају на клавирима. Музика је све бржег темпа и катастрофа се ближи, да би се све завршило тиме што ће се неочекивано појавити глумац који на рударској капи има број 50, те се може закључити да се катастрофални судар ипак није догодио. Све је уоквирено уводним и завршним призором као назнаком да је у питању једна духовита позоришна играрија. Ради се о једној спретној и инвентивној режији изграђеној на принципу представе у представи уз коришћење експресионистичких средстава, нарочито када је о одличној музици реч. Било је то најлепше вече на овогодишњем Битефу.
Битеф је прошао и можемо закључити да не само што је било мало нових тенденција него није било ни много добрих представа, без обзира што је коселектор Ања Суша на почетку фестивала истакла да ће „свако добити оно по шта је дошао“. Бојимо се да се то није остварило.

____________________________________________________________________________

РЕПЕРТОАР Приказана су четири домаћа комада: „Змајеубице“ Милене Марковић у режији Иве Милошевић и извођењу Југословенског драмског позоришта из Београда, „Мали ми је овај гроб“ Биљане Србљановић у режији Дина Мустафића и копродукцији Битеф театра из Београда, Камерног театра из Сарајева, Казалишта „Ulysses“ из Хрватске, „Тестамент филмса“ из Србије те Међународног театарског и филмског фестивала МЕСС из Босне и Херцеговине, „Неопланта“, представа коју је према истоименом роману Ласла Вегела приредио и режирао Јожеф Урбан у продукцији „Ујвидеки синхаза – Новосадског позоришта“, и „Communitas на испиту“ Ане Вујановић и Саше Асентића у продукцији „Пер арта“ из Новог Сада, „ТКХ − Теорије која хода“ из Београда и Српског народног позоришта из Новог Сада. Поред тога, гледали смо још и три представе из Хрватске: „Гробница за Бориса Давидовича“ у режији Ивице Буљана и продукцији „Хартефакта“ из Београда са више театара и установа културе из Хрватске, Словеније и Србије, „Александра Зец“ према тексту и режији Оливера Фрљића и у извођењу и продукцији ХКД театра и Међународног фестивала малих сцена у Ријеци и  „А где је револуција, стоко?“ према концепту и режији Борута Шепаровића, у извођењу и продукцији „Монтажстроја“ из Загреба.
[/restrictedarea]