Почетна / Регион / „Пета колона“ (за сада) поражена

„Пета колона“ (за сада) поражена

Покушај извођења „обојене револуције“, упркос средствима која су у ту сврху била утрошена, у Републици Српској није успео

Пише Стефан Каргановић

Кола светске „обојене револуције“ почела су да се котрљају низбрдо у Републици Српској. Симболизам није безначајан. Први изразити тријумф ове технологије масовне обмане догодио се у суседној Србији 2000. године. Уследило је неколико успешних примена у другим земљама, пропраћених усавршавањем начина рада. Из више разлога, успех операције „промене режима“ у Републици Српској, што је требало да кулминира ових дана, иностраним режисерима је био политички изузетно важан. Зато су у њу уложили знатна средства. Какав је биланс у овом тренутку?
[restrictedarea]

ЛЕЊИНОВ КОНЦЕПТ Пре него што пређемо на анализу учинка уложених напора, важно је нагласити да нам изборни процес у Републици Српској није интересантан као унутрашњoполитичко питање него као феномен и образац примене једне значајне савремене методологије вођења политичког рата. Не занима нас локална политичка конфигурација, него стратешки одраз глобалног феномена на локалном нивоу. Мада није сасвим лако ова два аспекта (локални/глобални) концептуално раздвојити, није ни немогуће. У оној мери у којој се политички процес одвија у чисто унутрашњим оквирима и без наметања агенде страног фактора, са нашег становишта може ићи својим током и без коментара. Аналитички је значајан само уколико одражава покушај извана да се локалне политичке снаге инструментализују и усмеравају у функцији туђе агенде.
Други важан caveat је то да се може прихватити као неспорна чињеница да у саставу опозиционог блока, који смо из практичних и нимало неоснованих разлога назвали политичком фасадом „обојене револуције“, постоји широк спектар побуда и мотива који се не би могли поједностављено свести на пежоративну синтагму издаје државних и националних интереса. Међутим, у политичком смислу кључно питање (остављајући по страни разноликост субјективних побуда) јесте чему нешто објективно служи. Лењинов концепт „корисне будале“ овде је очигледно применљив.
Стоји несумњива чињеница да је постојала не само теоретска већ и врло реална могућност да опозициони блок, из каквих год се елемената састојао, однесе победу коришћењем уобичајених средстава политичке борбе и старомодним начином стицања већине гласова. Нагомилани економски и друштвени проблеми у Републици Српској опозицији су у старту пружали знатне предности. Да је циљ опозиције (или оног језгра које је у координацији са страним фактором руководило њеним радом) био само да победи и на корист народа Републике Српске примени ефикаснија решења, било би довољно да се политички ангажује у оквирима система и да формулише и јавности представи своје боље предлоге. Да је тако поступила, без прибегавања егзотичним страним технологијама политичког деловања, опозиција би са високим степеном самопоуздања могла очекивати добар изборни резултат.
Међутим, то се очигледно није догодило. Под утицајем страних покровитеља, опозициони блок није пошао природним и, са становишта стабилног развоја Републике Српске, једино одговорним путем. Уместо тога, уз обилну финансијску и логистичку помоћ са стране, определио се за коришћење технологије ванинституционалног захвата власти, познатије под називом „обојена револуција“. По изборним резултатима, то се показало као лоша процена и за сада, крупна политичка грешка.
Пре свега, страни фактор који је склепао опозициони блок није очекивао (а локални експоненти још мање) да ће се на неколико месеци пред изборе на нестраначкој основи самоорганизовати једно мало, али активно, речито и информисано језгро грађана да широку јавност упозори на процес „обојене револуције“ која се у Републици Српској убрзано припрема. Упркос неједнакости у ресурсима и потпуној одсутности подршке са било које стране, грађани забринути за будућност Републике Српске успели су да своју поруку пренесу широким слојевима друштва. Припреме за извођење насилног, ванинституционалног преврата нашле су се под критичком лупом јавности. Сценарио и пароле превратника били су укорак праћени и најављивани пре него што су они повукли већину својих потеза. Од тренутка када је конспиративна игра јавно „проваљена“, она по дефиницији губи своју ударну снагу.
Важно је нагласити, такође, да недавни избори у Републици Српској нису били стандардна политичка утакмица и да легално преузимање власти, након редовно спроведених избора, не би задовољило ни аспирације опозиционих марионета нити – што је много важније – циљеве њихових иностраних покровитеља. Ко год победио, било је унапред предвидљиво да ће резултат бити тесан. Управо зато, у одсуству ограничавајућих моралних скрупула груба политичка логика диктира одређене ствари. На пример, уколико завршница изборног процеса не би била пропраћена кулминантним догађајима „обојене револуције“, инсценираним хаосом и рушењем институција (а ла кијевски Мајдан) губитничка страна (тј. донедавна „позиција“) остала би и даље присутна као значајан политички фактор. Нешто слично догодило се у Никарагви после изборног пораза сандиниста осамдесетих година прошлога века. Да скратимо причу, тада поражени Данијел Ортега данас је опет председник Никарагве. Његови претерано самоуверени противници, подржавани из истих центара моћи, несмотрено су оставили нетакнутом институционалну могућност накнадног губљења власти и поновне замене улога. Добили су својевремено победу, али нестабилну, краткотрајну и Пирову.

ШАРПОВ ПРИРУЧНИК То је управо разлог зашто је у овој изборној сезони у Републици Српској заинтересовани страни фактор, који јесте  склон грешкама али је у довољној мери и самокритичан, инсистирао на наоко парадоксалном покушају извођења „обојене револуције“ без очигледне потребе и под условима када су постојале све претпоставке за редовну и ненасилну изборну победу његових фаворита. Регуларно остварена победа није била привлачна управо зато што би оставила на месту све механизме помоћу којих би се положаји ускоро опет могли изменити на редован начин. На политичкој сцени, у пуном капацитету, остале би снаге способне да ту промену у датом тренутку изведу, да артикулишу огорчење преварених маса и да од превараната захтевају полагање рачуна. Зато је у Републици Српској једини рационалан начин освајања власти који иностраним режисерима одговара – насилан, уз коришћење технологије „обојене револуције“. Тиме се разара политички неутралан институционални оквир, а у вештачки изазваном хаосу организоване противничке снаге се грубом силом растурају. Средства за супротстављање наметнутом новом режиму неутралишу се, релативна стабилност је обезбеђена и нова екипа може несметано да обавља своје задатке, у корист оних који су је поставили.
На том кључном оперативном плану у Републици Српској 12. октобра пројекат „обојене револуције“ је доживео крах. Патетичне жалбе представника опозиције током изборне вечери да им се краду гласови, буквално преузете из приручника Џина Шарпа и емитоване у нади да ће стимулисати масовне протесте који би послужили као окидач за даље нереде, пале су на глуве уши. Како би се у Америци рекло „They threw a party, but no one showed up“ или заказали су журку, али нико није дошао.
Ова фаза опасности по Републику Српску јесте прошла, али остају озбиљни разлози за још интензивнију будност. Уследиће релативно тих послеизборни период од неколико месеци током којег ће се анализирати грешке, прегруписавати снаге и подешавати тактика. Грешака на супротној страни било је много, од кадровских до оперативних. До пролећа идуће године корективне мере ће неминовно бити предузете.
Република Српска тада мора бити спремна да адекватно реагује.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Na zalost nije jos iskorenjena–ali dace BOG da se I tog korova resimo




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *