Почетна / Друштво / Перспективе опозиције

Перспективе опозиције

Да ли Србија данас првенствено тражи политичке опције које превазилазе поделе на „десне“ и „леве“, на „патриоте“ и „европејце“, опције које су прагматичне и нису идеолошки једностране

Пише Бранко Радун

Kод нас се поодавно одомаћила подела странака на проевропске и патриотске, но то све мање пије воду. Напредњаци са социјалистима су преузели проевропску политику, а при томе не желе да се одрекну патриотског и државотворног бекграунда. Са друге стране, проевропски ДС, предвођен аутономашком узданицом Пајтићем, промовише идеју „српске Србије“ која би требало да буде испред европске Србије. Тако се некада оштра подела на „патриоте“ и „европејце“ замутила.
[restrictedarea]

РЕЦИКЛИРАНА ЈАЛОВОСТ Често се каже да Вучић и СНС немају опозицију. То је тачно, али се мало ко пита због чега је тако. Осим промишљених или срећних политичких потеза који су Вучића довели ту где јесте, његовој сувереној политичкој позицији је допринела и сама опозиција својим поделама, трвењима и недостатком идеја и активизма. Заиста, како су на изборима могле боље проћи политичке опције које нису мењале своје платформе и реторику иако се Србија мењала? Политичке кампање, које су биле бледе сенке претходних (и код „патриота“ и код „европејаца“) нису никог убедиле ни у шта. Пример те рециклиране јаловости је слоган ДС „Демократија на старој адреси“. Као гласови мртве прошлости.
Да ли то значи да неће бити значајније опозиције у наредних неколико година? Највероватније се неће појавити нико ко би могао парирати Вучићу и СНС, али би се могле десити значајне промене односа снага на политичкој сцени. ДС, предвођен Пајтићем, најављује окупљање „новог ДОС“, где би могли да уђу и они који су некако преживели народњачки цунами (Пајтић, Тадић, Чанак) али и они који то нису успели (Чеда Јовановић и Динкић). Но, морамо признати да је тешко замислити све ове људе на једном месту, а камоли на једној листи. Замислимо и да се окупе – шта би то ново понудили Србији они који су годинама били на политичкој сцени а ове године или нису успели да пређу цензус, или су то на једвите јаде успели? Ту још не видимо ни лидера ни идеју који би ујединили и покренули овај „грађанистички“ део политичког сектора. Не треба заборавити да се код нас дешавају и такве „чудне појаве“, наравно кад је у интересу моћних странаца да се ослаби или пацификује актуелни лидер.

БЕЗ СВЕТЛА НА КРАЈУ… На другом делу политичког спектра – патриотске или „патриотске“ опозиције − имамо слично, али још горе стање. Ниједна од опозиционих странака које себе виде као патриотске није успела да пређе цензус. Све три странке (ДСС, СРС и „Двери“) иако различити случајеви, тешко су преживеле непрелазак цензуса па се налазе у стању хибернације у ишчекивању лидера којег све три у овом моменту немају. Организације им се осипају, људи их напуштају, а не види се светло на крају тунела.
Странка са највећим рејтингом, до 2014. парламентарна, Демократска странка Србије, изабрала je за свог председника Санду Рашковић Ивић, која је победила пасивног Алигрудића. Сам финиш је прошао у оштрој полемици између „српске Марин ле Пен“ са једне, и „сивих еминенција ДСС“, Јочића и Никитовића, са друге стране, у којој су јој ова двојица с правом спочитавали став „да је Хрватска имала право да успостави јурисдикцију над Крајином“, што је она изрекла у интервјуу „Слободној Далмацији“ прошле године. Поред тога, они јој замерају и напуштање принципа неутралности Србије, који је замењен нејасном концепцијом суверености. По Никитовићу, „са овим одговором у хрватским медијима Санда Рашковић Ивић је несумњиво добила зелено светло страних центара моћи да преузме ДСС“. Занимљиво је и индикативно како је Санди Рашковић одједном дат велик медијски простор, преко дневних новина до РТС и Б92. На крају је и бивши председник ДСС Војислав Коштуница напустио странку јер је она напустила принцип неутралности, за који се он годинама уназад залагао и због којега је био присиљен да се повуче са власти 2008.
Но, и мимо тога је странка у непрекидном осипању после неуспеха на изборима 2014. Војислав Коштуница је дао оставку на место председника, Ненад Поповић и Синиша Ковачевић, као и бројни функционери и утицајни чланови напустили су је. Због чега онда толика халабука у медијима око победе „жене са деснице“ у ДСС, чији рејтинг је тек неколико процената? Па, очигледно је да је ДСС бренд који би се могао рециклирати и употребити као одскочна даска за нову политику окупљања евроскептичне опозиције „патриотске оријентације“.

МОДЕРНО И КОНЗЕРВАТИВНО Са друге стране, Ненад Поповић, који је био потпредседник ДСС и Скупштине Србије, прави нову странку – Српску народну партију − где окупља успешније кадрове ДСС (председници општина и посланици). Он наступа као неко ко ће наставити основне векторе политике ДСС − нарочито у односу према држави и блискости Русији – али на један модернији и пословнији начин. Он, као бизнисмен који послује и у Русији и на Западу, има амбицију да се на политичкој сцени профилише као представник модерне конзервативне политике „народњачке оријентације“. Поповић ће настојати да се представи као „наследник Коштунице“, што му уз Санду Рашковић Ивић, због чије победе у ДСС је Коштуница напустио странку, неће бити претерано тешко. Као послован човек прагматик, сигурно неће бити склон ригидном претеривању, што је често кочило ДСС. Он, међутим, у Санди Рашковић Ивић добија агресивно промовисаног ривала на патриотски и проруски оријентисаном делу политичке сцене, којег очигледно, одједном и без најаве, „готиве“ готово сви медији и аналитичари.
Оно што је данас јасно, и као резултати избора 2014. и као поука „Украјине“ − није толико битно шта неко жели или какви су му идеолошки циљеви, већ шта може реализовати од конкретних националних интереса у одређеном времену и простору. То значи да ако – као политичка снага − нисте затворени за различите опције и у реалном току времена грабите прилике које настојите реализовати, онда имате шансе. Такође и ако имате начелно „патриотске“ ставове а немате ресурсе или политичку вољу да их искористите на опште добро, слаба вајда од тога. До сада је такође била велика мана „патриотског блока“ што се није бавио економским и социјалним питањима, која нису долазила на ред од „великих историјских тема“. Данас Србија тражи политичке опције које превазилазе поделе на „десне“ и „леве“, на „патриоте“ и „европејце“, које су прагматичне и нису идеолошки једностране. То је први схватио и применио Вучић и зато је ту где јесте. Други га, очигледно, у томе тек следе.

______________________________________________________________________________

ДСС напустили прваци
Гужва – на изласку

„Недавна Скупштина ДСС показала је да Странка, из прагматичних и тобоже тактичких разлога, жели да се окрене идеји ‚суверенизма‘, која у политици има различита и неодређена значења. Она не може бити замена за политичку неутралност, јасно и одсечно српско становиште и став да Србија, сарађујући са свима, нипошто не треба да буде члан ЕУ. Како ово сматрам суштинским изневеравањем Програма, донео сам одлуку да напустим ДСС“, изјавио је, између осталог, Војислав Коштуница, оснивач и дугогодишњи лидер Демократске странке Србије. Дан након што је Коштуница напустио Странку, из редова ДСС иступили су и бројни други функционери и угледни чланови Странке, међу којима и Драган Јочић, Александар Никитовић, Слободан Самарџић и Петар Петковић. Преносимо њихове писане изјаве о разлозима за овакву одлуку.

Војислав Коштуница
Нарушена начела странке
Прошло је више од пола године од када сам поднео оставку на место председника ДСС и повукао се из политичког живота. Одржана је пре који дан и Скупштина ДСС. Све ово време нисам давао изјаве медијима и једино сам одговорио на писмо Извршног одбора Странке које је било мени упућено. Тада сам подсетио на неколико руководећих начела Странке.
Кроз све притиске, искушења и у најтежим околностима, грађени су демократски и национални идентитет Странке и њена државотворна политика. Најјачи израз и симбол те политике данас је идеја политичке неутралности. То је идеја чију вредност потврђују све учесталија упозорења и претње из ЕУ и водећих западних амбасада у Београду да Србија не може да буде неутрална, већ да мора наставити да доказује своју припадност и безрезервну лојалност тзв. евроатлантској заједници, и то на своју штету.
Недавна Скупштина ДСС показала је да Странка, из прагматичних и тобоже тактичких разлога, жели да се окрене идеји „суверенизма“, која у политици има различита и неодређена значења. Она не може бити замена за политичку неутралност, јасно и одсечно српско становиште и став да Србија, сарађујући са свима, нипошто не треба да буде члан ЕУ. Како ово сматрам суштинским изневеравањем Програма, донео сам одлуку да напустим ДСС. Желим на крају да се захвалим свим пријатељима који су се борили за идеје на којима је настала и деловала Демократска странка Србије.

Слободан Самарџић
Коренит преокрет
Изборна скупштина ДСС од 12. октобра направила је коренит преокрет у програмском и персоналном погледу.
Током унутарстраначке кампање, као и у програмском говору новоизабране председнице Странке Санде Рашковић Ивић, промовисана је нова идеја „суверенизма“, која треба да замени досадашњу носећу идеју о политичкој и војној неутралности. Ово је огромна разлика и велико померање у темељном опредељењу Странке. У Србији су данас све странке за суверену Србију, а, доскоро, само једна за политичку и војну неутралност. Променом програмске позиције, сада се ни та једна не разликује од осталих.
Осим тога, гласање за чланове Главног одбора показало је да, уз неколико изузетака, нису изабране присталице платформе Милоша Алигрудића, међу којима је највећи број оснивача и страначких угледника. Они су подржали Програм у потпуној сагласности са досадашњом политиком ДСС, коју је утемељио и водио Војислав Коштуница. Показало се да је било могуће извести гласање које прецизно елиминише другу страну, али и да идеја политичке и војне неутралности Србије може, у најбољу руку, остати само као параван за другачију политику Странке.
Ово су разлози који ме наводе да иступим из ДСС. У Странку сам ушао из политичкопрограмских разлога и из истих разлога је напуштам. Не могу да видим себе у Странци тог имена како плута низ струју која Србију води у пропаст.

Александар Никитовић
Дубоко узнемирење
Демократску странку Србије дубоко је узнемирила вест да је Војислав Коштуница напустио странку. Сви у земљи знамо да је он човек кога, пре свега, краси разборитост и да никада није доносио нагле одлуке. Нажалост, у изборној кампањи за новог председника ДСС Санда Рашковић Ивић је отворено заговарала промену основног начела ДСС, а то је политичка неутралност. Намера је да уместо политичке неутралности сада руководеће начело буде суверенизам. Како је ДСС сва саздана од начела, рушити политичку неутралност заправо значи рушити ДСС.
Узгред, сама реч „суверенизам“ не постоји у српском језику, већ се јавља у коментарима Туђмановог Устава. Каква срамота за ДСС.
Заменити политичку неутралност суверенизмом је поражавајуће и недостојно за ДСС. Због тога напуштам ДСС и остајем потпуно веран идеји политичке неутралности.

Драган Јочић
Напуштен Програм
Од 1992. године сам био потпуно и без остатка веран државотворној идеји ДСС. Волео сам своју Странку и никада ни за педаљ нисам одступио од њеног програма. Доживео сам велике победе и поразе ДСС, увек остајући свим срцем за своју Странку. Нисам мислио да је могуће да ће ДСС изневерити себе. Али, са новим руководством показало се да је и то могуће. Због бесмисленог суверенизма изневерен је и продан ДСС. Западне силе аплаудирају како је уништен ДСС. Биће, ипак, да су се преварили. Србија је велика тајна. Жива је идеја политичке неутралности коју је створио Војислав Коштуница. Остајем заувек веран свом пријатељу Војиславу Коштуници и великој идеји политичке неутралности. Напуштам ДСС јер је овај ДСС напустио свој Програм и свога утемељивача.

Петaр Петковић
Народ зна шта је неутралност
На XII изборној скупштини Демократска странка Србије је добила новог председника Странке, Санду Рашковић Ивић. Нажалост, кадровске промене у ДСС, које су биле потпуно природне, довеле су до потпуно неприродних програмских промена у Странци.
Жила куцавица Програма Демократске странке Србије јесте политичка и војна неутралност, за коју се свом снагом залагао њен утемељивач Војислав Коштуница.
Како у кампањи пре избора тако и у својим наступима одмах након избора, Санда Рашковић Ивић је промену Програма Странке поставила као главни задатак у наредном периоду, залажући се да „идеја неутралности коју смо промовисали и заступали треба да еволуира у идеју суверенизма“. („Вечерње новости“, 10. септембар 2014.)
Увођење суверенизма као главног начела будуће политике ДСС представља директно и отворено супротстављање досадашњим начелима политичке и војне неутралности. Са идејом суверенизма ДСС губи идентитет који је грађен пуне 22 године. Под изговором да суверенизмом ДСС треба да се приближи Русији скривена је опасност која заправо Србију удаљава од Русије, а приближава је Европској унији. Као што Устав представља брану отимању Косова, тако и политичка неутралност представља брану уласка Србије у ЕУ.
Није тачно када Рашковић Ивић каже да народ не разуме шта значи политичка неутралност. Народ добро зна да је у питању идеја која је природан наставак војне неутралности. Као што народ зна да војна неутралност значи да Србија никада неће ући у НАТО, исто тако народ зна да политичка неутралност значи сарадњу са свима, али без чланства у иједном политичком савезу, посебно не у ЕУ. Биће да је не само народу већ и добром делу најугледнијих чланова ДСС „нејасна“ идеја суверенизма, која очигледно може да се по потреби широко тумачи и примењује.
Друга промена на којој инсистира Санда Рашковић Ивић јесте тзв. демократизација Странке. Изборна комбинаторика коју је Рашковић Ивић одобрила довела је до тога да је око четрдесетак првака ДСС буквално избрисано на Изборној скупштини, будући да ниједан није прошао за члана Главног одбора. Врло демократски.
Из тих разлога, подносим оставку на место портпарола ДСС, што повлачи и моју одлуку да напустим Демократску странку Србије.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *