Почетна / Култура / Патрик Модијано

Патрик Модијано

Пише Весна Тријић

Чињеница је да ће Нобелова награда заувек променити контекст у којем се разумева опус овог аутора. Код нас је он превођен још у доба Југославије, а „Стубови културе“ су, до 2010. године, објавили пет његових романа

И овогодишња додела Нобелове награде за књижевност изазвала је запрепашћене реакције; најгласније се чуо коментар да Патрик Модијано није писац довољно познат да би завредео признање; на енглески језик је, наиме, нерадо превођен, а његов вероватно најбољи роман, Улица мрачних дућана, у Сједињеним Државама није продат ни у две и по хиљаде примерака. Овај у суштини бизаран приговор прецизно је артикулисао осујећене амбиције популарне културе, која податке о тиражу претпоставља естетским квалитетима; то је један од разлога због којих би Модијанов успех требало да радује све који још увек верују да је књижевност уметност језика, а не део индустрије забаве.
Очекивана је била и појава параноичних читања која у Модијановим романима сада траже идеолошке мотиве за одлуку шведске Академије; сумња се да промовисање аутора јеврејског порекла, у чијим се романима руши мит о Француској као земљи антифашистичког отпора, док широм Западне Европе расте незадовољство према емигрантима, не може да буде случајно… То су, међутим, теорије завере; оно што је извесно јесте да Модијано живи повучено, без ширег друштвенополитичког ангажмана, а да су његови романи нежни, интимни и без изравне тенденциозности.
Чињеница је да ће Нобелова награда заувек променити контекст у којем се разумева опус овог аутора. Код нас је он превођен још у доба Југославије, а „Стубови културе“ су, до 2010. године, објавили пет његових романа, Дору Брудер, Те незнанке, Родослов, Малу принцезу и У кафеу изгубљене младости; неодољиво нас је подсећао на Киша. Али сада, пошто се о њему кристализовао мит као о скромном, неспретном генију без формалног образовања који се на вест о награди није радовао, већ збуњено упитао: „Зашто ја?“, о уметничком значају Модијановом више се не може говорити у истим размерама; то је моћ коју, ма како елитистичка и контроверзна била, има још само Нобелова награда.

[restrictedarea] Модијанова дела су изданци тзв. француског новог романа: беспрекорне су прозне структуре, контролисаног израза, али снажног афективног набоја, у детаљу понекад и патетичне; посвећене су ауторовим опсесивним темама, Паризу, окупацији, пролазности. Под разним маскама, у њима се редовно појављују ликови Модијанових родитеља, црноберзијанца и плесачице, па и он сам који кроз призму личних траума прелама читав прошли и садашњи свет. Због тога је у образложењу Академије назван Прустом нашег доба: одувек је писао исту књигу, условну аутобиографију у различитим кључевима, својеврсни роман-реку у којем је трагао за властитом суштином и изгубљеним временом.
Одсечени од прошлости, Модијанови јунаци делују бекетовски опустошено и испражњено; редукована мотивација и неадекватни покушаји побуне чине их дирљиво једноставнима и инфантилнима, што наглашава њихову рањивост и потребу за заштитником у свету пуном грабљиваца; сам писац им је, у ствари, једини пријатељ. Док следи њихове нејасне трагове, он исцртава мапу истовремено и старог и новог Париза, што урбани простор бесконачно умножава и продубљује, људско присуство у њему чинећи застрашујуће изолованим и усамљеним. Потреба да се сусретне са нејакима за којима кроз историју трага, да им зачује гласове и давно минуле одјеке корака снажна је али неиспуњива, трагична.
За Модијана у томе и јесте послање књижевности: док време комада човека, разарајући његово унутрашње јединство, књижевност га сабира, непоновљиво и узвишено га проналазећи у ономе што се чинило ништавним. Иако је преосетљив, писац призива пролазност да би непосредно искусио њену разорну моћ, да би и себе и свог читаоца суочио са празнином која остаје за животима претвореним у прах; без драматичних речи и гестова, без разметљивости, сва Модијанова снага је у тој великодушној и мученичкој осетљивости, у „ситницама“.
За данашњи свет, који је склонији „узбудљивом“ скандалу него „досадној“ истини, овакви квалитети су у „мртвом углу“, а можда и неразумљиви. Управо због тога је Модијано, до Нобелове награде, за већину био само један од невидљивих и непознатих писаца.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *