Почетна / Друштво / Параде поноса

Параде поноса

Пише Никола Врзић

Ако су нас београдске улице 28. септембра подсетиле на окупацију Београда, хоће ли нам 16. октобар донети ослобођење? Ово време између две параде, Параде поноса и Војне параде, једне коју морамо и друге коју желимо, показује сву мучнину положаја у којем се распамећена Србија данас налази

Мали Немања има шест и по година и церебралну парализу. За лечење матичним ћелијама потребно му је 201.960 динара. Трогодишњи Ђорђе пати од Ларсеновог синдрома, свестан је, али на апаратима мора да буде 24 сата дневно. Да би издржао наредну годину, потребно му је 750.000 динара. Павле је пре три године рођен у Косовској Митровици. Има церебралну парализу. За трансплантацију матичних ћелија у Кијеву недостаје му још 756.359 динара. Василије има 11 година. Да не би ослепео, нужна је терапија која кошта 118.000 динара, које његови родитељи немају. Браћа Младен и Кристијан болују од тешког облика дистрофије мишића, због које је старији брат у колицима од своје седме године. Две хиљаде евра за биопсију мишића у Институту Рицоли у Болоњи пружиле би му наду. Десетогодишњој Анђели из Земуна је, за лечење болести СМА типа 2, потребно нешто више од милион динара. Никола болује од урођеног оштећења кичмене мождине; за наставак лечења потребно му је 1.994.830 динара. Јања је напунила седам година али није кренула у школу. Има тумор на хипофизи, не види и може да се креће само уз помоћ родитеља. После две операције појавио се рецидив тумора и потребна јој је још једна операција. 3.780.280 динара. Мала, петогодишња Емилија не може сама ни да седи, ни да хода, ни да прича, ни да једе. За лечење церебралне парализе потребно јој је још 1.098.505 динара. Новац за лечење неопходан је и осмогодишњој Анастасији, и шестогодишњем Михајлу, и трогодишњој Лани, и њеном вршњаку Драгану, и Урошу, и Илији… Новац сакупљају знани и незнани добротвори, новца нема довољно за све. Држава је за ЛГБТ Параду поноса у недељу 28. септембра потрошила барем милион евра. Тај милион био би и више него довољан за (из)лечење све ове дечице. Али је потрошен на ЛГБТ скуп који је чак и ЛГБТ заједница бојкотовала.

 

ПАРАДА ПРИТИСКА И УЦЕНЕ О томе већ и бројке довољно говоре. ЛГБТ активисти често истичу тврдњу да ове популације (лезбејке и геј и они неодлучни, бисексуални и трансродни) има око 10 процената у односу на читаву популацију. Уколико је ова тврдња тачна, у њој је садржан сав фијаско недељне манифестације; 10 одсто становништва двоипомилионског Београда је 250 хиљада људи, а на Паради поноса било је, укупно, хиљаду до хиљаду и двеста људи, како наводе и сами организатори. Укупно, зато што је међу њима било и страних амбасадора и домаћих политичара, и њихових свита, и радника тих амбасада којима је учешће на паради, како су известили медији, било радна обавеза, и новинара и фото-репортера и полиције у цивилу и гостију из иностранства, што ће рећи да је аутентичних ЛГБТ-оваца било, у најбољем случају, тек неколико стотина. У односу на 250 хиљада. „Парада није догађај који подржава већина ЛГБТ особа у Србији“, признала је, уосталом, својевремено и Мирјана Богдановић, извршна директорка Геј-стрејт алијансе, која је активно учествовала и у овогодишњој паради. „Нас се геј парада апсолутно не тиче, јер она одавно није наша. Она је киднапована!“, објаснио је преко свог блога и геј активиста Предраг Аздејковић, уз поруку: „Зато, драги моји, ето вам недеља па парадирајте… Ја ћу да блудничим са мојим драгим и да покушавамо да останемо у благословеном стању и да се као и сви собни педери борим против беле куге, како знам и умем!“

Но вратимо се теми. Ако дакле ЛГБТ парада није организована због ЛГБТ особа и њихових захтева – а поприлично је очигледно да није – због чега јесте организована? Александар Вучић, премијер Србије, устврдио је: „Ми нисмо ово урадили због ЕУ, већ због Устава, закона и поштовања права свих, наш посао је да законе и Устав спроводимо, ма колико не било лако и то долазило у колизију са нашим уверењима.“ Устав Србије, у писму организаторима недељне параде, споменуо је и ЕУ намесник у Србији Мајкл Девенпорт: „Желим да потврдим да ће Делегација ЕУ као и до сада наставити да нуди подршку остварењу начела да свако, укључујући и ЛБГТИ заједницу („И“: интерсексуални, тј. хермафродити; прим. аут.) има право на слободно окупљање на миран начин. То би право свакако требало да се остварује у складу са Уставом Србије.“ И британски амбасадор у Београду Денис Киф: „Влада Србије је омогућила свим грађанима да уживају права која им гарантују Устав и закони.“

И тим би се тврдњама – да је парада организована због Устава Србије и због људских права – можда и поверовало да на поштовање Устава Србије не позивају исти они који га на Косову и Метохији безобзирно газе, и да се на поштовање људских права не позивају они које гажење људских права – од масовног спаљивања у Одеси до масовних гробница Доњецка и Луганска, на пример – нимало не занима. При чему је борба за људска права или универзална, или је нема уопште. Селективна борба је отуда најобичније, лажљиво лицемерје.

[restrictedarea]

И можда би се, и поред овога, правдању Уставом Србије и људским правима ипак поверовало да на челу поворке у недељу нису били амбасадори ЕУ и САД у Србији, Мајкл Девенпорт и Мајкл Кирби. Зашто? Зато што је, што се ЕУ тиче, у извештају шефице ЕУ дипломатије Кетрин Ештон 22. априла 2013. године наведено: „Припреме за београдску Параду поноса 2013. отпочеле су. Та настојања требало би даље да се развију и да буду подржана видљивим преузимањем политичке обавезе како би се промовисала боља инклузија и заштита ЛГБТ популације и побољшала толеранција и разумевање у читавом српском друштву… (Европска) Комисија ће у потпуности употребити сва средства која има у свим фазама процеса приступања, а посебно (…) у вези са поглављима о правосуђу и основним правима и правди, слободи и безбедности.“ Док је потпредседник САД Џозеф Бајден 24. јуна ове године, на окупљању америчких и међународних заступника геј права у Вашингтону, рекао да је „председник Барак Обама наложио дипломатији САД да промовише права лезбејских, геј, бисексуалних и трансродних мушкараца и жена широм света“, додавши чак да је промоција ових права постала „приоритет“ америчким владиним агенцијама. Штавише, припретио је „државама које не унапреде заштиту ЛГБТ особа“ − „Постоји цена коју ћете платити зато што сте нехумани“.

Што ће рећи да, као што нема везе са жељама овдашње ЛГБТ заједнице, овонедељна ЛГБТ парада нема везе ни са поштовањем Устава Србије и бригом за људска права, већ представља испуњење налога/заповести/претње Европске уније и Сједињених Америчких Држава.

Баш као на насловној страни „Блица“, тог гласила евроатлантске жеље за окупацијом Србије, од понедељка 29. септембра: „Задатак извршен. Парада поноса прошла без инцидента.“ Или, као што јавља „Дојче веле“ под насловом „Прајд само због ЕУ?“: „На примедбу која се такође могла чути да је Прајд морао бити организован пре свега због Брисела и европских интеграција Србије, члан Организационог одбора Прајда Горан Милетић каже да су власти „у организацији Прајда и заштити његових учесника препознале неки свој интерес. Препознале су да држава може имати и те како користи уколико Прајд буде нормално прошао, тачније, управо онако како је прошао данас. Наравно да то на крају има неке везе са Европском унијом.“ А и већ цитирани Предраг Аздејковић, питајући се „чија је геј парада?“, одговара: „То је парада међународне заједнице која притиска Србију, невладиних активиста за људска права којом показују универзалне вредности, државе Србије којом шаље сигнале Европској унији…“

 

ОКУПАЦИЈА СИМБОЛИКЕ Другим речима, они који су Србији увели санкције, бомбардовали је, отели јој део земље, економски је начисто упропастили транзиционом економијом ММФ-овске деструкције, сада су је натерали и да одржи ЛГБТ Параду поноса. И зато не чуди што је Београд 28. септембра 2014. многе подсетио на Београд 12. априла 1941. године, када су немачке окупационе трупе ушле у наш град да га окупирају. Пусте београдске улице и тада и сада, цеви уперене против већине становништва, а не у његову заштиту, трупе иза тих цеви које су ономад, упркос тој већини становништва, пустим београдским улицама марширале у зеленим униформама Вермахта а данас – ето и једне разлике – одевене у дугине боје… Покоравање наше државе одиграло се и на нивоу симбола; овај наметнути марш одржан је, наиме, између здања Владе Србије и Скупштине Србије, тих симбола државне власти а власт је капитулирала пред ултиматумом који је добила од оних у чије се име у недељу марширало, и само је још фалило да се на тим зградама, уместо српских, завијоре заставе боја дуге америчке диктатуре. А све у сенци зграде преко пута Владе Србије, зграде Генералштаба разрушене америчким НАТО бомбама, да нас ћутке подсети коме то имамо да захвалимо на поносном недељном маршу… При чему су се, да употпуне овај мучни утисак и докажу нам да нас мучнина не вара, они који су пре неколико година и у истом овом походу поносно носили плакат „Смрт држави“, ове године истакли плакатима са фотографијама патријарха српског Иринеја уз поруку „Милион долара дајем да будеш мој“ и митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уз „Нађи неког за себе и љуби се сатима“ испод његове фотографије. И нико од присутних политичара – од функционера владајуће Српске напредне странке до опозиционе Демократске и Либерално -демократске партије – на то није реаговао, него је са одобравањем и осмехом учествовао у тој Паради поноса и понижења иза цеви уперених у сопствени народ, и стога не можемо а да се не упитамо да ли ћемо, једном када се ослободимо и свега овога а ослободићемо се кад-тад иначе нас неће бити, о њима говорити као о недићима 21. века?

Тек, због свега овога се противљење Паради поноса не сме схватити као израз хомофобије овог друштва, већ, исправније, као израз отпора евроатлантској окупацији Србије. Да су пак хомофобија и нетолеранција превасходни узроци противљења маршу тобожњег поноса, па ваљда би се угроженим, као што нису, сматрале и остале манифестације у протеклој Недељи поноса које нису имале овакву пропратну симболику; ваљда би константно угрожени били и геј клубови Београда, а нису него нормално раде иако свако зна (или лако може да сазна) где се они налазе.

Тако да је, ван икакве сумње, због свих побројаних разлога, одржана Парада поноса представљала лошу вест за ону Србију која још сања о својој слободи. Јер је значила њену (поновну) капитулацију. Добра се пак вест, у оквиру те лоше, састоји у чињеници да је парада протекла без нереда, пребијања и крви, који су обележили овај поход београдским улицама 2010. године, јер насиље и разбијање нико нормалан не може да пожели. И зато се некаквом ђаволском иронијом може сматрати то што је практично једина, фигуративно говорећи, разбијена глава протекле недеље 28. септембра била глава Андреја Вучића, млађег брата човека који је вероватно и најзаслужнији што је парада уопште одржана, и што је одржана (не)очекивано мирно и углавном без инцидената, дакле Александра Вучића.

С тим у вези: прекомерна употреба силе – испоставиће се убрзо – припадника нишког одреда Жандармерије је на објављеном ТВ снимку била и више него очигледна. Већ и само због тога – зато што су под њиховим пендрецима могла да се нађу леђа и било ког другог грађанина Србије, који нема онако утицајног брата – проблем не сме да се заврши само на извињењу и олаком објашњењу да су полицајци били нервозни зато што су радили оно што не желе. Ако је пак истина оно што тврде и Андреј и Александар Вучић, а нема доказа да истину не говоре, да су се Андреј Вучић (и брат Синише Малог који је такође истом приликом добио батине) и њихови пратиоци уредно легитимисали и упркос томе добили батине, проблем је много озбиљнији, поприма и политичку и безбедносну димензију, и тим пре га је потребно разјаснити до краја. Нека ранија искуства са чудним и незаконитим понашањем полиције које никад до краја није расветљено, као што је афера са прислушкивањем Вучића, председника Србије Томислава Николића и тадашњег председника Скупштине Србије Небојше Стефановића из 2012. године, нажалост, изазивају бригу да се ни сада неће отићи предалеко у разоткривању проблема и његових виновника. Истовремено, Александар Вучић јавности дугује и одговор на питање шта су припадници његовог обезбеђења (Војска Србије, „Кобре“) тражили у друштву његовог брата, осим ако тај одговор, уместо њега, већ није пружио министар одбране Братислав Гашић: „То је обезбеђење премијера, које је са Андрејем пошло до куће премијерових оца и мајке, не као обезбеђење, него као пратња због те ситуације која је прекјуче била таква каква јесте, просто да не дође до тога, а дошло је до тога.“

 

ЧЕКАЈУЋИ СЛОБОДУ У сваком случају, окупирани Београд сада чека ослобођење.

Већ је и најава доласка председника Русије Владимира Путина у Београд, у званичну посету усред западних санкција и покушаја међународног изоловања Русије, изазвала нервозу код његових и наших евроатлантских пријатеља. Видела се та нервоза сасвим отворено и у јавности, када је амерички амбасадор Мајкл Кирби, на питање „Новости“ „како САД гледају на најављене посете Путина у октобру и кинеског премијера у децембру?“, одговорио поприлично недипломатски: „Наш став о посетама кинеских и руских званичника се разликује. Кинези скоро нису никога напали, а Руси јесу. То треба имати на уму. Још није сигурно да ли ће Путин доћи, а ако се то деси – зашто долази? Због прославе годишњице ослобађања Београда? (…) Ако је већ позван Путин, да ли су позвани и остали који су учествовали у ослобађању Београда?“

У међувремену је тај притисак, да се одрекнемо Руса, постао још и кудикамо жешћи овог уторка, када је, на саслушању пред Европским парламентом, нови европски комесар за наш случај, Аустријанац Јоханес Хан који ће бити задужен за преговоре о проширењу ЕУ, рекао да ће Србија морати да „размотри одлуку“ да не подржи ЕУ санкције Русији јер је  и то услов за наставак преговора о чланству у ЕУ: „Српским властима је потребно време да размисле. Ако желе да се крећу ка европском чланству, онда сигнали из земље морају да буду прави. То је, дакле, на самој земљи да одлучи и од тога ће зависити колико брзо ће ићи преговори о чланству.“ И приде нам је, тек да зачини ову фантастичну понуду да Русима уведемо санкције зарад уласка у Европску унију, открио и да у Европску унију заправо сигурно нећемо ући у наредних пет година а да нам се ни после тог рока ништа не гарантује; и да ће Европска унија извршити додатни притисак на својих пет чланица које Косово не признају као независну државу како би се Косово „савитљивије и без тешких препрека“ приближило Унији („Он каже“, преноси „Дојче веле“, „да постоје индикације да би могли да се разматрају кораци у правцу ‚флексибилности њихових тврдих позиција‘“.) што ће за нас пак само значити додатни притисак да и формално признамо то независно Косово; и најавио је да ће се ангажовати на растурању Републике Српске јер ће, како је рекао, радити на напуштању „дејтонске логике“ зарад некакве „бриселске логике“ која може да значи само стварање унитарне Босне и Херцеговине какву српски народ засигурно не жели…

Елем, сред оваквих притисака и перспектива, Владимир Путин 16. октобра стиже у Београд. И биће примљен (наравно) на највишем нивоу и уз највише почасти, и биће му уручен Орден Републике Србије на великој огрлици, и, практично њему у част, баш тог дана биће организована Војна парада.

Како то њему у част? Реч је о Војној паради поводом 70 година од ослобођења Београда у Другом светском рату, којој ће присуствовати и председник Русије Владимир Путин. Ствар је, међутим, у томе што су партизанске и јединице Црвене армије, као што знамо, Београд ослободиле 20. октобра 1944. године. Борбе за ослобођење Београда започеле су пак 12. октобра, а уличне борбе у самом граду 14. октобра. 16. октобра 1944. године није се догодило ништа због чега би Војна парада била одржана баш на тај дан, 70 година касније. Осим што се баш тог дана председник Русије налази у посети Београду.

Овакав третман Владимира Путина и Русије, осим што заслужује сваку похвалу, изазива и извесну, опрезну наду да је власт у Србији, осим што је способна за капитулацију какву смо видели 28. септембра, парадоксално, способна и за ослободилачки отпор онима који нас на капитулацију приморавају. Ипак, пре него што нас ухвати еуфорија због постојања ове наде, треба имати у виду и да је, паралелно са пркосним припремама за долазак Путина у Београд, министар иностраних послова Србије Ивица Дачић пре неки дан, после састанка са замеником генералног секретара НАТО Александром Вершбоуом, најавио „скоро потписивање Индицидуалног акционог плана партнерства“ (ИПАП) који пак представља „највиши облик сарадње са НАТО“ а који не подразумева чланство у том пакту, а некако истовремено су и министри правде и полиције, Никола Селаковић и Небојша Стефановић, са америчким амбасадором Кирбијем потписали споразум који у Србију доводи агенте ФБИ-а. Таква политика блиског контакта и са Русима и са Американцима, на дуже стазе, наду у некакву одрживост има само под условом да у догледно време дође до попуштања напетости између Вашингтона и Брисела с једне, и Москве и остатка слободног света са друге стране. Међутим, шта ако се, уместо да попусти, та напетост напне још и више?

Што се пак народа тиче, 16. октобра 2014. имаће прилику да прослави ослобођење. И оно од пре 70 година и, симболички, ово које нам је поново, сада преко потребно. Празним београдским улицама, како 1941. тако и 2014, већ је показао шта мисли о својим окупаторима. 20. октобра 1944. показао је и шта мисли о ослободиоцима а исто ће, уверени смо, показати и 16. октобра 2014. Тиме ће, ваљда, и властима показати шта морају да учине ако већ не желе да владају туђим цевима упереним против сопственог народа.

А за помоћ оној јадној дечици и њиховим породицама, погледајте сајт будихуман.рс

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Da li je parada bila slobodna ako šačicu ljudi štiti ovoliki br.policajaca koji na kkraju uvek nadrljaju.




    0



    0
  2. Pred „onu“ Paradu,podviknuh zeni-vracaj sve zilete,flastere,tople kreme…i PUSTAJ BRADU,brkove…siske ispod miske,ako hoces,ZENSKA glavo,da imas EuroViziju…i da se osecas kao pobednik…a ja idem na depilaciju,dekosmatizaciju i dedlakanizaciju…imam da nemam dlake,ni tamo gde ih i najcelaviji uvek imaju…
    Ti nisi cist,rece zena,a ja odgovori-pa nisam.
    Pred „ovu“ Paradu,imam strah…da li ce bas Bjelogrlic biti jedini „reziser“,jer „ova“ Parada,ima doneti poene ruskoj vlasti na medjunarodnom planu,a domacoj vlasti,inace sa EuroVizijom,na domacem planu…i?
    Kada sve prodje i protutnje tenkovi,opet ce mo svako svome…Briselu.
    KAO DA ENGLEZI SVE REZIRAJU?I onu i ovu Paradu?
    Ali zaista,i ozbiljno.
    Englezi su nam onomad podmetnuli mladokomuniste i „otporase“ i parolu „bolje rat nego pakt“,kasnije su nas kao „saveznici“ bombardovali,temeljno…“bolje grob nego rob“,njihova parola…a evo sada ne daju cetnicima da budu antifasisti…A KO JE SPASAVAO SAVEZNICKE,AMERICKE PILOTE?
    A sta,komunisti su se gadili fasizma,posebno hrvatski,siptarski i slovenacki komunisti…bolje receno,antisrpstva???
    Dakle,cetnici su po njima profasisti,ili su isti kao ustase …po njima,samo da se Srbiji komunizam zapati sto dublje i dalje.
    I da joj se istorija zatruje…
    ANTIFAZAM NIJE STVAR KOMUNIZMA,VEC STVAR SRPSTVA.
    SRBI SU ANTIFASISTI,A NE KOMUNISTI…OSTAVIMO SE ENGLESKE REZIJE!




    0



    0
    • Da se razumemo,pored gore iznetog saljivog konteksta…nemam nista protiv sto je na gej paradi Adam poljubio Adama,a Eva poljubila Evu…ja sam Majk,i postujmo individualna prava…pa i moja.
      Drugo,od prve informacije da dolazi Putin…sada imamo informaciju da je pozvan i Obama…a treba odlikovati Putina,sa pravom…da je sam,u redu,ali ovako…KAKO?
      Zatim,izasla je vojna parada,sto je u redu…pa je izasla prica A GDE SA CETNICIMA,na paradu ili ne,ili,izbrisati ih iz srpske istorije ili ne???
      Ko bude nasao balans,da sva dobra ne pripisemo komunistima,a sva zla cetnicima,koji se poistovecuju sa dotadasnjom srpskom drzavnoscu,taj ce biti mnogo pametan.
      Ali,ko zeli da IZBRISE CETNIKE,ne samo toga dana,vec i iz cele srpske istorije,TIME I DA RESETUJE SVU ISTORIJU SRBIJE PRE OSLOBODJENJA…TAJ JE MNOGO GLUP…I OPASAN!




      0



      0
  3. Мени је највише криво што су носили и скрнавили симбол под којим смо одрасли као хипици! И, смешно је да се зове парада „ПОНОСА“. Када би знали за понос, не би били у тој брупи.




    0



    0
  4. Vucic, dvolican perfidni, je glumio da ga ne zanima parada, kao ima vaznija posla (otisao u neku firmu van Beograda -pobegao), i zapretio da po ustavu svi imaju ljudsko pravo (pa i homoseksualci) na slobodu okupljanja i izrazavanja, i da zbog toga niko nikog ne sme da bije – bice veome, veoma, veoma strogo kaznjen(!)? Bio sam ubedjen da ce se parada odrzati, ali tako efektno niko nije ocekivao. Naravni da su posle parade kockice sklopljene, sve je jasno:

    Vucic je sa blizim saradnicima i EU parlamentarcima (po njihovim instrukcijama, na celu sa Stefanom Fileom) napravio plan (najvisi nivo obezbedjenja, brojni strani ambasadori, politicari, brojna zandatrmerija, helikopteri…) da se parada mora odrzati: Vucic (nazivaju ga novim Titom) dobija nevedjenu popularnost i podrsku od EU; Pederi zadovoljni; Parada ponosa (!) ostaje i dalje jedna od metoda Nato-Sad-EU politike za ucenjivanje i uslovljavanje (raspsrcavanje) neposlusnih drzava; Zloupotreba homoseksualaca kao peta kolona, „sto vise pedera i neutralaca – to manje patriota“, itd.

    Paradu su omogucili Vucic i strani ambasadori. Pogledajte samo TV snimak kako
    se posle parade Stefan File cinicno smejao i likovao? Nastavak…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *