Почетна / Документи / Одломци из Дневника – VIP И ВИП

Одломци из Дневника – VIP И ВИП

Милован Данојлић

Кад ме је, пролетос, предусретљива банкарска чиновница запитала  желим ли да ме стави на VIP-листу, зачудио сам се и збунио. Предлог ми је личио на шалу, а претходила му је мала провера: Јесам ли ја онај М. Д., писац чија је слава и до ње допрла? Она, додуше, није прочитала ниједну моју књигу, али је њена тетка, пензионисана професорка српског језика, моја обожаватељка, често ме помиње и цитира, а уз то, једна њена пријатељица је студирала са мном у истој групи, па је и с те стране обавештена о мојој важности, и сад би, пошто сам се појавио на њеном радном месту, могла да ме уврсти у списак почасних клијената.

Хвала, немојте, рекох, а образложење задржах за себе. Оно би, укратко, гласило овако. Није то за мене, нити сам ја за jet-set. Међу великом господом, чак и кад су ми џепови пуни пара, осећам се као уљез, да не речем шугаво псето. Што је окружење сјајније и богатије, моја нелагодност је већа, а невесела сећања на детињство у родном селу и на године гимназијског школовања у Београду бивају мучнија. Тамо је моја непомерљива основа, њој сам дубоко одан.

Уз то, не верујем да би ме понуђене привилегије поштеделе чекања у реду. Оно зна да потраје и по пола сата. Зато понесем новине и решавам укрштене речи. Једанпут, наиђох на дефиницију „Енглески генијалац из 17. века“. До решења (Исак Њутн) дођох захваљујући бочним речима. Састављач укрштенице очигледно сматра да Њутн спада у jet-set светске науке, у very important persons, мада ми није јасно зашто му је прилепио  квалификацију из ђачког жаргона. Генијалац је младић који обећава, а Њутн, Тесла и Ајнштајн су испунили своја обећања.

Избегох, дакле, могућност да се упишем у ред домаћих изабраника, али не и непријатно осећање да се моје крштено име откинуло од онога што јесам, од онога како себе осећам, од моје унутрашње истине, па и од мојих књига, које немају завидну прођу на тржишту. Постао сам, како то неко сличним поводом рече, славан са своје познатости и познат по својој слави, чудовишни нуспроизвод штампаних и електронских медија. Многи су за мене чули, а притом једва знају чиме се бавим. Тако изгледа успешност у епоси у којој спољашњост заклања суштину, где је слика наметљивија од предмета, и где слава, независно од оствареног, води свој беспослени и бесмислени живот. Догађа се, додуше, да сретнем и понеког истинског читаоца, чије сам поштовање стекао оним што је нашао у мојим књигама, али је таквих сразмерно мало. Те тихе, ненаметљиве људе упознајем случајно. Они се показују као равноправни саговорници; понекад су мудрији и образованији од мене, што није тешко бити.

[restrictedarea]

Тужно сведочење о атмосфери  која влада у високим друштвеним слојевима даје Валерија Тријервајлер, дугогодишња пријатељица садашњег француског Председника, у мемоарској књизи „Хвала за тај тренутак“. Као новинарка Paris-Match-а, ауторка је била задужена за праћење збивања на домаћој политичкој сцени, па је ступила у радну, а потом и у љубавну везу са социјалистичким кандидатом за највишу дужност у Републици. Пратећи га, напослетку је ушла и у председничку палату, да окуси мед и отров повлашћености. Муку јој је, у двадесет месеци боравка, задавао и двосмислен статус: иако невенчана, по владајућој инерцији добила је звање прве даме, што је распалило њену завист према Председниковој претходној пријатељици, политичарки од националног значаја. Фрустрирана због свог скромног порекла, а горда и частољубива, прогутала је многу горку пилулу, међу којима и квалификацију једног америчког листа да је прва дама у ствари first girl-friend (прва цура, прва драгана). На крају ће један париски таблоид открити да јој је и то, климаво првенство преотела извесна глумица, и превртљива провинцијалка, чија је мајка радила као касирка самопослуге у северном предграђу Анжеа, бива, по сопственим речима, најурена (répudiéе) из краљевског дворца, где је њен драги, од тренутка усељења, био окружен арогантним пајташима из високе државне школе, од малих ногу усмереним према највишим звањима.

Преварене и напуштене жене не бије глас непристрасних сведока и одмерених судија, али књига госпође Тријервајлер, и поред излива осветољубиве злобе, обилује неким речитим ситницама. Сусрет различитих друштвених положаја и животних искустава изоштрава вид. Оно на шта је припадник VIP-а навикао, на шта не обраћа пажњу, посматрачу из нижег друштвеног слоја најпре пада у очи; и обрнуто… Њен пријатељ није најбоље упознат са ценама основних животних намирница, а пошто је уобичајио да конзумира сасвим свеже месо, оно из самопослуге, под притиском упаковано у пластичне кесе, кад случајно до њега доспе, баца у канту за смеће. У говорној навици да најсиромашније сународнике, неспособне да плате скупе зубарске услуге, назива безубашима (sans dents), новинарка види знак презира недостојан водећег социјалисте земље, у чему се, можда, вара. Та се реч даде изговорити и са призвуком симпатија, па и нежности: тако ју је, у једној књизи веома наклоњеној Србима, употребио Петер Хандке поводом наше, раширене крезубости. У Србији је, још и више него у Француској, одлазак код дентисте финансијски ризичан корак.

Госпођи Тријервајлер је посебно тешко пала опаска вољеног пријатеља о изгледу њене породице. На свечаном кућном ручку, где се окупила најшира родбина, почасни гост јој је дошапнуо да фамилија Масоно не изгледа баш жо-жо (jolie-jolie).Овакву пецку могао је себи допустити следбеник париске „кавијарске левице“, познате по љубави према усољеној икри јесетре. Напоменимо да килограм ове кулинарске ђаконије код „Петросјана“ на Монпарнасу кошта, зависно од квалитета, између 2.000 и 12.000 (дванаест хиљада) евра.

Оштра, па и сурова према jet-set-у који ју је одбацио, ауторка се, овде-онде, и сама открива као несвесна жртва извесних малограђанских обичаја и конвенција. Њено девојачко презиме је Масоно. Ово, данашње, преузела је од другог по реду мужа, с којим је изродила три сина. Из пропалог брака је, поред деце, као посебно вредан трофеј изнела и мужевљево презиме, потврду женске части и легализованости. Тешко је данас, у Француској, наћи мужа па и после брачног бродолома ваља понешто од њега задржати…

… Поред овог, англосаксонског, латиничког VIP-а, постоји и наша, домаћа, ћириличка варијанта. Наш је ВИП скраћеница за Везе и Познанства; без те формуле се код нас не да обавити ниједан важнији посао. То је најраширенији, фолклорни образац подмићивања и корупције. Имати свог човека у Општини, у Социјалном, на ВМА, за злу не требало… Изум није наш, примењује се у свим хијерархијски успостављеним  друштвима. Ево како Сервантес, у причи „Славна судопера“ (превод Х. Алкалаја) карикира систем веза и везица у Шпанији 16. века:

„Узео је новац и утешио Томаса, рекавши му да он познаје у Толеду неке значајне особе које имају добре везе са судом, нарочито једну уважену калуђерицу, рођаку Корехидорову, која је држала Корехидора у малом прсту, а једна праља у манастиру ове калуђерице има ћерку која је велика пријатељица сестре једног калуђера, с којим је добар пријатељ исповедник поменуте калуђерице; ова праља пере рубље у хану… и могла би да замоли своју кћер и замолиће је, да говори са сестром калуђерицом да она говори с  братом, овај с исповедником, исповедник с калуђерицом, и ова ће бити добра и даће једно писамце – то је лака ствар – за Корехидора, у коме ће га нарочито замолити да испита Томасов случај, па ће без сумње бити наде за добар исход. Али то под условом да водоноша не умре и да буде довољно масти за подмазивање судија, јер ако нису намазани шкрипе више него воловска кола.“

Несрећни   Томас…тешко ће се извући.

Наведени одељак као да је преписан из неке бурлеске мог драгог пријатеља, покојног Александра Поповића. Замените реч калуђерица речју министарка, и текст постаје савремен и наш. Велики писци су савременици свих епоха и свих народа, а човек, и поред хиљадугодишњих настојања, не успева да промени своју тако несавршену и кварну природу…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *