Од Минхена до Сочија

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Промене светског поретка, а појаве таквих размера ми видимо данас, по правилу су праћене глобалним конфликтима, поручио је Владимир Путин на заседању Валдајског клуба

Полако, али сигурно, падају и последње маске у светској политици. Све оно о чему се донедавно тек стидљиво шапутало, сада постаје реалност – па и то да је цар, заправо, го. Требало је да се на сцени појави Владимир Путин и јавно каже САД-у да не може више по старом. Да државе, поготово оне озбиљне, нису више спремне да слепо слушају инструкције „Великог брата“ из Вашингтона, игноришући не само међународно право, већ и своје сопствене, најосновније интересе.

ВИШЕ НЕМА НАЗАД Седам година било је потребно, од 2007. до 2014. године, колико је протекло од првог Путиновог светски значајног говора – на конференцији о безбедности у Минхену – до заседања Валдајског клуба у Сочију прошлог петка како би се до краја искристалисала позиција руског лидера. Ако је својим, за Запад шокантним наступом у Минхену, означио почетак отпора Русије америчкој хегемонији, онда је говором у Сочију Путин упалио пламен борбе у читавом свету. Више нема назад.
Већ и сам назив 11. по реду валдајске конференције довољно убедљиво говори о њеном основном усмерењу: „Светски поредак: нова правила или игра без правила?“ (The World Order: New Rules or No Rules?). И ове године на Валдају окупило се више од 100 светских експерата, историчара и полити-
колога из 25 земаља, а 62 учесника била су из иностранства. Међу њима и више стручњака из САД-а, који нису могли да буду превише задовољни оним што су чули. На позив руског председника да му парирају контрааргументима, међутим, нису адекватно одговорили. Показало се да је практично њихова једина замерка Путинове критике Америке – то што истовремено није критиковао и саму Русију. Но, западни медији и политичари нештедимице то чине већ дуже време. Понекад основано, али много чешће из зле намере и пакости, па је разумљиво што се Путин није добровољно посипао пепелом по њиховој жељи.
Од самог старта готово трочасовног обраћања, током којег је одговарао и на експертска питања, Путин је дао до знања да ће да говори отворено и директно, како би објаснио „шта се заправо данас догађа у свету, зашто он постаје све мање безбедан и предвидљив, зашто посвуда расту ризици“. „Не би требало да заборавимо, анализирајући данашње стање, лекције из историје. Као прво, промене светског поретка а појаве таквих размера ми видимо данас, по правилу су праћене ако не глобалним ратом и глобалним конфликтима онда низом интензивних сукоба локалног карактера“, описао је Путин актуелни тренутак и оценио да „нема сигурности да је постојећи систем глобалне и регионалне безбедности способан да нас сачува од потреса‘. Овај систем је озбиљно ослабљен, раздробљен и деформисан“, поручио је председник Русије.

ПОГОРШАЊЕ ДЕБАЛАНСА „Тај механизам кочница и равнотежа који се претходних деценија с муком стварао није требало ломити, а не стварајући нешто уместо тога. Иначе заиста не остаје других инструмената осим грубе силе. Међутим, Сједињене Државе, прогласивши себе победницима у хладном рату, самоуверено су помислиле да за тим нема потребе. И уместо стварања нове равнотеже снага, која је неопходан услов поретка и стабилности, напротив, учињени су кораци који су довели до наглог погоршања дебаланса. Такозвани победници у хладном рату решили су да до краја притисну, прекроје цео свет искључиво по својој мери, у складу са својим интересима. Ако је постојећи систем међународних односа, међународног права, систем кочница и противтежа, сметао постизању овог циља, њега су истог часа прогласили ништавним, застарелим и предвиђеним за моментално рушење“, изложио је Путин одмах саму суштину проблема данашњих светских односа, притом назвавши Американце „скоројевићима“ који су се изненада докопали светске хегемоније и направили пустош око себе.
У најкраћем, ово је Путинов опис стања у данашњем свету. Узурпација моћи на глобалном нивоу, злоупотреба положаја са циљем трајне елиминације свих постојећих и потенцијалних конкурената, а све ради стицања сопствене користи. „Мере према непокорнима су добро познате. Насилне акције, економска и пропагандна делатност, мешање у унутрашње ствари, позивање на неку ‚натправну‘ легитимност, када би требало оправдати противправно решење појединих сукоба, елиминација непожељних режима. Хајде да се запитамо, колико је свима нама комфорно, безбедно и пријатно да живимо у таквом свету, колико је он праведан и рационалан. Једнострани диктат и наметање сопствених шаблона доносе потпуно супротан резултат: уместо решавања конфликата имамо ескалацију, уместо суверених и стабилних држава – растући простор хаоса, уместо демократије – подршку веома сумњивој публици, од отворених неонациста до исламских радикала“, подвукао је Путин.

[restrictedarea]

ВИШЕ ОД ШАМАРА Председник Русије је поставио и дијагнозу: „По својој суштини, једнополарни свет је апологија, апологетика диктатуре над људима и над земљама“. Ове речи представљају више од шамара, оне су директан ударац право по носу Вашингтону. Такве оцене сведоче да је Путин сада потпуно спреман за коначни обрачун. Иза његове одлучности назире се читава коалиција земаља, чији би лидери – тајно или јавно – потписали ову изјаву. Како би подвукао снагу својих речи, Путин је без околишања упозорио Американце: „Овакви кораци неизбежно ће рађати отпор, повратну реакцију и донеће управо супротан ефекат“. А за оне којима и даље није било јасно, посебно је нагласио да поверење према Американцима опада у целом свету: „Већ сада све већи број држава предузима покушаје да се извуче од доларске зависности, да створи алтернативне финансијске и обрачунске системе, резервне валуте. По мом мишљењу, наши амерички пријатељи просто ломе, секу грану на којој седе“.
Међутим, Путин је, у складу са својом репутацијом стрпљивог и рационалног политичара, оставио Вашингтону и часну одступницу, пут којим је и даље могуће изаћи из садашњег лавиринта међународних односа, без примене радикалних сценарија: „Русија неће заузимати никакве позе, нити бити увређена због некога или било кога за нешто молити. Русија је самодовољна земља. Али, свет се кардинално променио. Наше колеге су својевремено покушавале да управљају овим процесима, да користе регионалне конфликте, конструишу ‚обојене револуције‘ у свом интересу, али џин је пуштен из боце. Шта с њим да раде, изгледа да не разумеју ни сами аутори теорије контролисаног хаоса. У њиховим редовима је расуло и тетурање. У таквој ситуацији у свету, време је да се почне са договарањем о принципијелним стварима. То је необично важно и неопходно, то је много боље него разилазити се по супротним угловима, тим пре што се ми сви суочавамо са заједничким проблемима, налазимо се у истом чамцу. Логичан пут је кооперација држава и потрага за колективним одговорима на изазове који се множе и заједничко управљање ризицима“.

ОПАСАН СЦЕНАРИО Према Путиновој оцени, минималан услов је да САД почне да уважава легитимне интересе Русије и других земаља и да се одрекне праксе наметања сопствених модела другима. Уколико се Американци оглуше, свет ће склизнути још дубље у хаос и сукобе.
„Шта нас чека ако одлучимо да не живимо по правилима, макар она била строга и непријатна, већ потпуно без правила? А управо такав сценарио је потпуно реалан, имајући у виду узаврелу ситуацију у свету. Низ прогноза, посматрајући садашње тенденције, већ је могуће направити и оне нису оптимистичне. Ако не створимо разуман систем узајамних обавеза и договора, не изградимо механизам решавања кризних ситуација, симптоми светске анархије само ће расти. Већ данас нагло је порасла вероватноћа читавог низа оштрих сукоба са учешћем великих држава. Украјина је само један од примера таквих сукоба, који утичу на глобални распоред снага и мислим да је далеко од тога да је последњи. У супротном, све наде у миран, стабилан развој, биће само опасне илузије, а данашњи потреси – увод у крах светског поретка!“, упозорио је шеф Кремља.
Путин је истовремено и позвао на „изградњу стабилнијег система светског поретка“, али упозорио да „Русија не претендује на глобално лидерство, некакву изузетност и посебно место под сунцем“. „Није нама неопходно да се некуда петљамо, да некоме командујемо, али немојте ни код нас да се петљате и глумите господаре судбине целог света! Ако постоји и ако је могуће лидерство Русије у нечему, онда је то у одбрани норми међународног права“, објаснио је председник Русије.

 

АЛТЕРНАТИВНИ ПОЛ Ако је у Минхену 2007. Путин означио почетак суверенизације Русије, односно скидање западних окова наметнутих после распада Совјетског Савеза, онда је у Сочију 2014. демонстрирао остварење својих најава од пре седам година. Најбоља илустрација је то што су руске девизне резерве и после скоро деценије америчке „изолације“ остале неокрњене, иако Москва из године у годину повећава свој буџет – не само за социјална, већ и за огромна војна давања. Па ће опет 2014. завршити са буџетским суфицитом од 20 милијарди евра, док су статистички показатељи индустријске и пољопривредне производње ове године дуплирани у односу на претходну! То све, наравно, не значи да западне санкције неће оставити трага, али убедљиво сведочи да Русија поседује резерву издржљивости и отпора према свим врстама спољног притиска.
Са друге стране, као стена која се помаља из мора после осеке, сада се потпуно јасно види алтернативни глобални геополитички пол, а предводе га Русија и Кина – независно од тога да ли се он манифестује кроз формат БРИКС-а или Шангајске организације за сарадњу. Или, што је најближе истини, кроз оба истовремено. Путинов валдајски говор је заправо опомена Западу који се већ насукао на ову стену – да не покушава на силу и даље да плови јер ће потопити цео брод. Како је објаснио, потребна је стрпљива реконструкција и крпљење рупа насталих бахатим и пијаним управљањем кроз буре и олује. Капетан мора да призна грешку, а не да жртвује морнаре и баца их у ледену воду, што је била Путинова алузија када је рекао да не може да разуме Европљане који пристају да буду изоловани од Русије како би куповали америчке енергенте по много вишим ценама. „Не знам каква би то колонија Европа требало да буде, да би пристала на тако нешто“?
Времена за разум остаје све мање. Путин је био недвосмислен када је рекао да Русија више неће одступити ни један једини корак. Сваки наредни насртај удариће у тврдо, што се јасно видело протеклих месеци у Украјини. Зато би његове речи требало најпре тумачити као упозорење Западу да не ставља на коцку судбину целог света. Ни овог пута Путин није могао да избегне, а да не цитира Бизмарка: „Када се Бизмарк појавио на међународној европској арени, за њега су рекли: он је опасан човек, он говори оно што мисли. И ја се увек трудим да говорим то што мислим“. Над овом реченицом требало би многи да се замисле.
Један новинар из источне Европе поставио је ових дана провокативно, али прилично наивно питање: „Како зауставити руског медведа“? Вероватно је мислио да би га требало изоловати, изгладнети, и томе слично. Међутим, одговор је врло прост – великог медведа можеш зауставити само пушком. Ако имаш добру пушку и храброст да зађеш на његов терен и кренеш у лов на руског „мишку“, онда напред. Али, никада немој на њега ићи са праћком или старом пасуљаром јер тада нећеш бити ловац већ плен. Све остало су празне ловачке приче оних који су до сада ловили углавном мишеве. Но, ни меда више није сам – уз њега су већ и тигар, и змај, и јагуар и лав. Чека се још само вук.

Референдум на Криму расписао легитимни парламент

Део свог излагања Владимир Путин је посветио и питању Крима, правећи поређење са косовским прецедентом. Западни медији су пожурили да известе да је „Путин фактички признао Косово“, међутим он је истакао две суштинске разлике између ових случајева. Прво, на Косову није одржан референдум. И друго, референдум на Криму је расписао легитимни парламент, изабран по законима државе којој је припадао. Једина паралела коју је повукао јесте чињеница да су обе покрајине донеле Резолуцију о независности без дозволе централне државне власти, што је, како је нагласио, легализовано одлуком Међународног суда правде у Хагу, од јула 2010. године.

***

„Што се тиче нашег понашања на Криму много пута сам говорио, али ако има потребе пред овим аудиторијумом да поновим, могу то да учиним. То је члан 1, тачка 2, Повеље УН – право нација на самоопредељење. Све је прописано, и то не просто као право нација на самоопредељење, а као циљ УН. Погледајте пажљиво тај члан, погледајте шта тамо пише.
Не разумем зашто људи који живе на Криму немају на то право, исто као и људи који живе, рецимо, на Косову. И овде смо то сада чули. Зашто се у једном случају бело сматра белим, а у другом се то исто бело проглашава црним? Глупост, и ми се с тиме никада нећемо сложити. То је прво.
Друго, и то је изузетно важна ствар, а о томе нико не говори и желим на то да обратим пажњу. Шта се десило на Криму? Пре свега, у Кијеву се догодио антидржавни преврат. Ма шта ко говорио, али по мом мишљењу то је очигледна ствар – оружано преузимање власти.
Људи у многим регионима земље су се обрадовали, не разумевајући ка чему то води, а у неким регионима су се уплашили да на власт долазе људи екстремних погледа, националисти, десничарских уверења, укључујући и неонацистичке. Уплашили су се за своју будућност, за своје породице, и почели су на одговарајући начин на то да реагују. На Криму су људи спровели референдум.
Знате ли на шта желим да скренем пажњу? Желео бих да ипак на то фиксирате своју пажњу. Да ми у Русији нисмо само просто изјавили да је тамо одржан референдум. Одлуку о одржавању референдума донео је апсолутно легитимни представнички орган власти Крима – парламент Крима, изабран, узгред буди речено, по украјинском закону пре неколико година, пре свих ових тешких догађаја. Управо овај легитимни орган прогласио је одржавање референдума, а после је на основу овог референдума, као и на Косову усвојио декларацију о независности, и обратио се Руској Федерацији са молбом да га прими у састав Руске државе.
Ви знате, ма шта ко говорио и ма како се трудили да нешто ишчепркају, то је веома тешко учинити, имајући у виду како је била формулисана одлука Суда УН, који је јасно изјавио да пристанак врховне власти ове или оне државе – примењено на косовски прецедент – у случају решавања питања самоопредељења није потребан.
Знате, забавља ме у овом случају, све време то ме подсећа на то шта су тим поводом говорили у древности. Сећате ли се чувене фразе: ‚Што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу.’ Ми не можемо да се сложимо са таквим формулацијама. Можда волу и није дозвољено, али желим да вам кажем да медвед ни од кога неће тражити дозволу. Уопште, код нас га сматрају газдом тајге и он не планира, то сигурно знам, да се сели у друге климатске зоне. Али тајгу своју никоме неће дати. Мислим да то мора да буде јасно.“

Крокодил плаче над Украјином

Пише Владимир Димитријевић

Ако неко до сада није био сигуран да ли је Русија на правом путу, сад може да одахне: јесте, и то тврди један од најпознатијих глобалистичких злотвора, „велики мештар свију хуља“ Џорџ Сорош, у свом чланку „Пробуди се, Европо“ објављеном у „Њујорк ривју ов букс“ 23. октобра 2014. Он, наравно, не хвали Русију, него вришти против Русије; али, управо је то доказ за нашу тезу – што Сорошу смета, то је права ствар. Између осталог, он пише: „Русија је упутила изазов самом постојању Европе. Ни европски лидери, ни сами Европљани нису сасвим свесни какав је то изазов и како се с њим суочити. То углавном приписујем чињеници да су и ЕУ као целина и еврозона посебно, залутали после финансијске кризе 2008.“ Милијардер је запањен: „Шокира то што је Русија Владимира Путина показала своју надмоћ на Европом у читавом низу аспеката: она се показала гипкијом и стално спремном да приређује изненађења. ЕУ и САД – због разних разлога – решили су да избегавају било какав непосредни војни сукоб с Русијом. Русија користи њихову неспремност да се умешају.“

ЗАГОНЕТНИ ПУТИН Сороша брине то што Путин, иако се држи договора о примирју потписаног с Порошенком, ипак себи оставља одрешене руке да „обнови нападе у пуном обиму“. Обама и Европљани само формално подржавају Порошенка, али одбијају да модерним средствима снабдевају украјинску армију. Украјини, због западног оклевања, прети озбиљна финансијска криза. После избора, сматра Сорош, Путин ће Порошенку понудити да на чело владе постави некога „проруски“ оријентисаног. Порошенко то не може да прихвати, због „евромајадановаца“. Руски председник ће онда чекати зиму и њене последице по власт у Кијеву; држаће велике делове Новорусије, као и Крим, и вребаће час када ће се Украјина сломити под теретом околности. Сорош се плаши и да ће Обама, тражећи руску помоћ у борби против исламиста на Блиском истоку, пристати да му да одрешене руке у земљама – суседима Руске Федерације.
Чланкописац ламентира: „То би била трагична грешка са далекосежним геополитичким последицама. Слом Украјине био би ужасан губитак за НАТО, ЕУ и САД. Победничка Русија стекла би много већи утицај у ЕУ и постала би отворена претња балтичким државама у којима живи бројна руска национална мањина. Уместо да подржи Украјину, НАТО ће морати да се брани на сопственој територији.“
Сорошу је жао што у САД-у и ЕУ преовладава мишљење да Путин није Хитлер, и да би му требало чинити „разумне уступке“: „Постоје лажне наде, које су засноване на лажном закључку, а нису поткрепљене било каквим доказима. Путин је не једном прибегавао сили и кадар је да то опет учини, ако му се не пружи снажан отпор.“ Запад није схватио да су „евромајдановци“, упркос раширеног мишљења да је реч о људима слабих моралних квалитета, у ствари „најбољи људи те земље“, који су устали против Јануковича из „етичких разлога“ (са све снајперистима у позадини): „Омладина, чији су представници завршили школе у иностранству и који, по повратку у земљу, нису хтели да раде у органима власти, ни да се баве бизнисом због одбојне атмосфере.“ Милијардер и пропагатор „отвореног друштва“ је, упркос чињеницама, устврдио чак да су „екстремисти националистичког и антисемитског правца само мањина оних који су протестовали против власти Јануковича“. Он је у свом чланку истакао и да његов Фонд на Украјини успешно ради још од 1990, и да нигде није имао толико успеха у стварању „грађанског друштва“.

ВОЈНА ОПЦИЈА Европска унија мора да зна да је, ако је потребно и војна, одбрана Украјине приоритет: „Нова Украјина има политичку вољу да заштити Европу од руске агресије и да почне радикалне структурне реформе. Да би сачувала и ојачала ту вољу, Украјини је потребна адекватна подршка са стране оних који су јој одани.“ Зато ММФ Украјини мора да да бар 20 милијарди долара кредита. Шта нам ово говори?
Путин, за сада, игра савршену партију покера са Империјом. Али, могуле Империје, попут Сороша, управо то и плаши. Љуља се тле под ногама. Што је играч бољи, то је ближи тренутак да „пацери“ поразбијају сијалице, преврну сто и почну тучу у мраку. Требало би веровати да Владимир Владимирович, мајстор толиких борилачких вештина, и за тучу има право решење.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *