Почетна / Друштво / Обриси Нове Европе

Обриси Нове Европе

Због чега је улога Србије у процесу новог европског договора много већа и значајнија од реалне снаге коју наша земља има

Пише Мирослав Паровић

Сагледавањем међусобних односа између европских држава од периода Другог светског рата наовамо може се уочити да је геоенергетика била мост за поновно успостављање односа између народа Европе. Од раних седамдесетих, када је први гас из (тада Совјетске) Русије потекао ка Западној Европи, постоји стално повећање обима сарадње и то на свим нивоима.
Такође, уочљиво је и да у практично свим енергетским пројектима који повезују ЕУ и Русију централно учешће имају компаније из Немачке, Француске и Русије, три земље које чине окосницу Европе (културну, идентитетску, безбедносну, економску и сваку другу). Стога не треба да чуди што је још у току Хладног рата (1984) управо у Француској била организована церемонија отварања гасовода „Сојуз“, или што немачке и француске компаније учествују у изградњи и „Северног“ и „Јужног тока“.
[restrictedarea]

ТЕЖЊЕ АМЕРИКЕ Колико је геоенергетика постала важна компонента геополитике на тлу Европе, сведочи и обраћање Владимира Путина на Давоском форуму (2009) где је изнео идеју о стварању јединственог енергетског простора, својеврсне енергетске уније између Русије и ЕУ. Према том предлогу, две стране би на тај начин прешле са чисто трговинских односа, у којима једна страна жели да скупље прода, а друга да јефтиније купи робу (нафту или гас) на сарадњу у свим областима енергетског бизниса, од истраживања до продаје крајњим потрошачима. Овакав предлог, у суштини, полази од чињенице о снажној енергетској међузависности ЕУ и Русије. Са једне стране, ЕУ је „гладна“ енергената и Русија је најлогичнији и најјефтинији избор, док је, са друге стране, Русија везана за ЕУ системом гасовода преко којих свој гас допрема до купаца и у овом тренутку нема изграђену алтернативу за пласман енергената (пре свега земног гаса) на нека друга тржишта.
О степену међусобне енергетске међузависности најбоље сведоче подаци о томе колико гаса из Русије транзитним гасоводима завршава у остатку Европе. У просеку, сваке године украјинским правцем протече 140 милијарди кубика, правцем преко Белорусије око 30 милијарди кубика, преко гасовода „Северни ток“ око 55 милијарди кубика и у правцу Турске, гасоводом „Плави ток“, око 16 милијарди кубика годишње. Ово говори да је Европа тренутно кључни купац руског гаса и ако се дода податак да извоз гаса Русији обезбеђује готово петину буџета, то онда јасно говори колико је Европа значајна за стабилност ове државе и обратно.
Иако је енергетска унија између Русије и ЕУ потпуно логична, са реализацијом те идеје се није превише одмакло, пре свега због притисака САД и атлантистичких снага на тлу Европе. Имајући у виду да САД простор Европе, а поготово западни део континента сматрају својом ексклузивном геополитичком зоном контроле и утицаја, логично је да од самог почетка постоји притисак званичног Вашингтона да се не дозволи дубљи продор руске енергетске инфраструктуре на тло Европе. Сваки овакав пројекат САД су доживљавале, а и данас доживљавају као претњу и угрожавање властитих интереса, упркос исказаној објективној потреби њихових европских савезника да енергетске дефиците и инсуфицијенције решавају повећањем увоза енергената и то највише из правца Русије.
Актуелна криза у Украјини и грађански рат који је у тој држави избио почетком 2014. године у највећој мери су узроковани чињеницом да кључни правац транзита руског гаса ка ЕУ иде управо преко територије Украјине. Настојање САД да Украјина уђе у евроатлантске интеграције исказује јасну намеру те земље да трупе НАТО доведе на границу Русије и да на тај начин стави под контролу енергетске токове од Русије ка ЕУ.

КУЛМИНАЦИЈА ПРИТИСКА Са друге стране, практично паралелно са кризом у Украјини покренут је и политички притисак против реализације пројекта „Јужни ток“. Још крајем 2013. године Европска комисија је почела да притиска државе потписнице споразума о „Јужном току“ затраживши да се већ потписани споразуми редефинишу и ускладе са законодавством ЕУ (Трећи енергетски пакет ЕУ). Кулминација притиска се десила у јуну 2014. када је ЕК покренула прекршајни поступак против Бугарске због њеног учешћа у пројекту „Јужни ток“. Ово је резултирало политичком кризом у Бугарској и привременим заустављањем активности везаних за „Јужни ток“.
Други процес, који је поново покренут са избијањем украјинске кризе, јесте и поновно актуелизовање приче о експлоатацији уљних шкриљаца на тлу Европе. Једна од спорних тачака у процесу преговора о потписивању споразума о слободној трговинској зони између ЕУ и САД јесте и тема производње гаса из шкриљаца јер се многе државе ЕУ због еколошких разлога противе експлоатацији уљних шкриљаца. Разлози за противљење нису само еколошки већ и економски јер је производња гаса из шкриљаца скупља него производња конвенционалним методама. Индикативно је и то што је у јеку грађанског рата на истоку Украјине (мај 2014) Роберт Хантер Бајден, син потпредседника САД Џозефа Бајдена, постављен за једног од директора највеће приватне гасне компаније у Украјини, Burisma Holdings, која поседује дозволу за изградњу погона за експлоатацију уљних шкриљаца на истоку Украјине. Због грађанског рата који се одвија у Украјини, утихнули су и сви протести еколошких покрета који су се противили експлоатацији уљних шкриљаца и слободно се може рећи да ће под патронатом САД врло брзо доћи до производње гаса из овог извора. На овај начин произведен гас би се постојећим гасоводним системом Украјине могао транспортовати до земаља ЕУ, чиме би Русија изгубила добар део тржишта а европске државе би биле принуђене да купују скупљи гас.

УЛОГА СРБА Оно што се тренутно јавља као највеће питање јесте да ли су водеће државе Старе Европе способне да крену у слабљење односа са САД и у радикалну реформу ЕУ. Период Хладног рата је показао да су Немачка и Француска (али и друге државе Европе, попут Италије и Аустрије) биле способне да се директно конфротирају са САД у вези са питањем руског гаса. Упркос снажном противљењу САД, гас из тадашњег СССР је већ 1973. потекао ка Западној Европи.
Чињеница је да европским народима одговара интеграција Европе од Атлантика до Урала и Евроазије на заједничком континенту. На ово је својевремено указивао велики француски и европски политичар Шарл де Гол, а у својој књизи Париз− Берлин − Москва француски геополитички аналитичар Анри де Гросувр (Henri de Grossouvre) даје савремену интерпретацију ове идеје и објашњава како ће стабилност и просперитет Европе бити могући само уз договор и чвршћи политички савез кључних европских држава што, по његовом мишљењу, значи стварање снажне осовине на релацији Париз – Берлин − Москва.
Улога Србије у процесу овог новог европског договора је много већа од реалне снаге коју наша земља има. Срби као народ и Србија (као и Република Српска) свој значај имају пре свега у симболичкој равни јер се никако не сме пренебрегнути чињеница да су се Срби једини активно успротивили атлантистичким снагама током деведесетих година прошлог века. Такође, Србија заузима веома важну позицију у оквиру пројекта „Јужни ток“, чијом ће реализацијом суштински постати централна држава Балкана. На крају, идеју уједињене Европе, у којој нације равноправно учествују у изградњи заједничког дома, у европске интелектуалне кругове је први лансирао управо један Србин и младобосанац, Димитрије Митриновић.

Аутор је председник „Треће Србије“
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *