Почетна / Друштво / Обликовање јавности из иностранства

Обликовање јавности из иностранства

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Oзбиљне светске државе строго забрањују било коме из иностранства да управља њиховим медијима као и да утиче на њих и законски ограничавају могућност страног власништва над најважнијим медијима. У Србији, са друге стране, ем је законодавство врло либерално у поређењу и са најлибералнијим светским државама, ем се ни такав закон не поштује

Главна звезда „независног“ информативног медијског неба, како у време владавине Слободана Милошевића тако и у постпетооктобарској Србији, РТВ Б92, увек је имала јасну мисију и кроз њену уређивачку политику се одувек могло видети шта је то што неки мисле да Србији треба. У првом периоду, то је несумњиво била борба против једног режима (Милошевићевог) и за одређене вредности (либералну идеју о томе како треба да изгледају људска права и демократија). Данас више нема потребе ни за једним, нити за другим јер је омражени режим срушен а наведене вредности пропагирају сви медији „главног тока“, па и улога и смисао Б92, као и НАТО савеза после пада Берлинског зида, могу да буду промењени. Већ започетим преобликовањем из информативне у забавну телевизију, које би, како наводе неки медији, требало да буде крунисано променом имена из Б92 у ОТВ у јануару наредне године, спроводи се трансформација ове медијске куће, потпуно у складу са вишегодишњим „пацификовањем“ српског народа и његовим претварањем у аморфну масу у којој је убијен „политички човек“, а он, према немачком политичком теоретичару Карлу Шмиту, представља „суштину идентитета“.
Како је Б92 практично увек била у страном власништву (прво незванично, кроз обилно финансирање из иностранства, а потом и формално, продајом скоро 85 одсто фирме грчком бизнисмену Стефаносу Пападопулосу у новембру 2010.) може се доћи до закључка да је некадашњи интерес „међународне заједнице“ да се Срби подстакну на борбу (за демократију, своја права, против корумпираних режима) преведен у интерес да се Срби пацификују и да им се пажња са политичког преусмери на забавно.

Медијски суверенитет Постоји прича по којој је Вашингтон педесетих година прошлог века Титу понудио да САД у потпуности и бесплатно изграде ауто-пут дуж југословенске Јадранске обале, али под условом да све бензинске станице на траси буду под контролом америчких компанија. Свестан да би овим изгубио контролу над саобраћајем у једном делу своје државе, Тито је ову великодушну понуду глатко одбио. Југославија је тада била озбиљна држава у светским размерама и није се одрицала нити од једног дела своје суверености нити контроле над било којим друштвеним сегментом. Колико је за државу важна контрола над копненим саобраћајем, подједнако је важна и контрола над информативним саобраћајем и овога се ниједна озбиљна и истински суверена држава не одриче олако.

[restrictedarea] Најбољи доказ за ову тврдњу налази се у законодавствима држава које су очувале своју озбиљност и оних које су после деценије хаоса успеле да је поврате. Амерички закон дозвољава странцима контролу над максимално 25 одсто америчких телевизијских и радио-станица, док је у Јапану максимални износ постављен на 20 одсто. И Русија је проценила да је за наставак њеног усправљања и враћања суверенитета неопходно вратити и контролу над медијима у домаћи оквир, па је управо усвојила закон који предвиђа смањење дозвољеног учешћа страног капитала у домаћим медијима са досадашњих 50 на 20 одсто. Како су навеле присталице закона, који је председник Владимир Путин потписао 15. октобра и који ће ступити на снагу од 1. јануара идуће године, овакав корак био је неопходан, јер „онај ко влада информацијама влада светом“. „Очито је да када странци уђу на тржиште масовних медија било које државе, имају приступ уму грађана и обликовању јавног мњења. Ми ту морамо повући јасну линију – који су разлози иза оваквих куповина? Да ли они само желе да послују, или желе да наметну своју политику и промене ситуацију унутар државе?“, упитали су посланици Руске думе који су предложили ове измене закона.
Чак и државе које су се делимично одрекле свог суверенитета и пренеле га на наднационалну инстанцу, попут Француске у оквиру Европске уније, гледају да контрола над медијима остане суверена колико је то и сама држава. Тако француски закон предвиђа да странци, односно недржављани Уније, не могу имати више од 20 одсто власништва у медијима.

Изврдавање закона Међутим, од државе која странцима распродаје своје стратешки важне сегменте, попут телекомуникација, електропривреде или земљишта, не може се очекивати ни да сачува контролу над медијским простором. Закон о радиодифузији у Србији предвиђа да „дозволу за емитовање може да добије само ‚домаће физичко или правно лице‘“, а да „домаћа компанија у којој су оснивачи страна правна или физичка лица из земаља у којима је немогуће или унутрашњим правним прописима није дозвољено утврдити порекло капитала не може учествовати у конкурсу за доделу дозволе за емитовање програма“, те да је „дозвољено максимално 49 одсто учешћа страног капитала у укупном капиталу компаније која учествује на конкурсу за доделу дозволе за емитовање програма“.
Из примера Б92 јасно је да чак ни ове, минималне законске одредбе нису биле поштоване. Како је наведено на званичној интернет страници Радиодифузне агенције, највећи власник у Б92 је компанија „Астонко д.о.о.“, са 84,55 одсто деоница, чије је седиште у Београду, али је у стопостотном власништву кипарске фирме „Астонко холдингс лимитид“, где 33 одсто акција има шведска компанија „Ист капитал“, док је власник остатка горепоменути Стефанос Пападопулос. Остатак акција распоређен је између „Б92 траста“ из Београда (10,74 одсто) „Лејк бејд холдинга“ са Кипра чији је, такође, стопроцентни власник Пападопулос (0,63 одсто) „РДП Б92 а.д.“ (1,31 одсто) и малих акционара (2,33 одсто).

Закон је заобиђен и у случају Телевизије „Прва“. Деонице ове телевизије подељене су у сразмери 51/49 одсто између фирми „Нова бродкастинг д.о.о.“ из Београда и „Варанер лтд“ са Кипра. Крајњи власник сто одсто акција „Нова бродкастинга“ је, међутим, „Антена груп БВ“ из Амстердама, док су све акције „Варанера“ у власништву грчке компаније „Антена груп СА“.
Слична је ситуација и у радијској сфери. Власништво над радио-станицом „Хит ФМ“ распоређено је између компаније „Дијаграм некретнине д.о.о.“ из Хрватске која располаже са 49 одсто акција и чији је власник Драго Томица Мајхер, београдске компаније „Авенија плус д.о.о.“ (49 одсто) чији је власник Далибор Лазовић и адвоката Милоша Пејовића који је власник два одсто акција. Радио „Индекс“, који је некада био у државном власништву и чији је оснивач Радио „Београд“, а чији је некадашњи уредник Ненад Цекић био председник Савета РРА, данас је у власништву компанија „Медија тон д.о.о.“ из Београда (50 одсто) и „СWF инвестмент лимитид“ са Кипра (49 одсто) и адвоката Ивана Коена (један одсто). Да је и у овом случају закон заобиђен, јасно је када се погледа да је стопостотни власник „Медија тона“ београдска фирма „Фим радио систем д.о.о.“ у којој су равноправни партнери са по 50 одсто акција словеначки држављани Франце Хенигман и Марко Јаклич. По 45 одсто акција у фирми „СWF инвестмент лимитид“ распоређено је између, такође Словенаца, Леа Облака и Матјажа Крца, док преосталих десет одсто припада немачкој фирми „BCI груп Gmbx.”.
Колико су власнички односи у српским медијима замршени и нејасни, указује и истраживање „Прикривена контрола – угрожавање медија у Србији“, које је представљено 1. априла ове године а заједнички су га спровели Светско удружење новина и новинских издавача (Wan-iFra) Центар за међународну медијску помоћ (CIMA) и Балканска истраживачка мрежа (БИРН). У овом истраживању наводи се да „нису познати прави власници великог броја медија, чак ни оних са националним обухватом публике и значајним утицајем на јавно мњење“, те да је „медијско законодавство непотпуно, контрадикторно и застарело“ и да су „слободна конкуренција и спречавање монопола најмање регулисани аспекти система“.
Слични су и налази Савета за борбу против корупције, који је утврдио да у периоду од 2008. до 2010. године 18 од 30 великих медија није имало довољно транспарентно власништво. Покојна председница Савета владе Србије за борбу против корупције Верица Бараћ, коју су за живота игнорисали и они који су је на ту важну функцију поставили, а данас је кују у звезде и они на чије је прекршаје указивала, и сама је још новембра 2011. указала да „када се крене у потрагу за тим оф-шор компанијама, које се налазе на егзотичним локацијама, уђе се у лавиринт из којега нема излаза“ и додала да се „у најбољем случају може сазнати само име адвокатске канцеларије која заступа правог власника“. Скоро три године после њене смрти видимо да је прикривање иза адвоката потребно само у случајевима „Хит ФМ“ и Радио „Индекса“, док су у много важнијим примерима Б92 и „Прве“ чак и овакве адвокатске услуге могле бити изостављене.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *