Почетна / Свет / Нови Шарл де Гол на гробљу слонова

Нови Шарл де Гол на гробљу слонова

Пише Марина Муштовић

У тунелу у којем се Француска тренутно налази многи ипак назиру трачак светлости и верују да је управо непослушни министар Монбур прави човек за ова тмурна времена

После „реформисања“ Грчке, Шпаније, Португалије и Италије, у европској агенди дошао је ред и на „потпуно дисциплиновање“ Француске − некада светске економске силе, а данас земље са економијом на коленима, двоцифреном незапосленошћу, осиромашеним грађанима и драстичним порастом самоубистава. Према најновијим статистикама, Француска је са 27 самоубистава дневно у самом европском врху, док је можда још алармантнији податак да 700 Француза свакога дана покуша да себи одузме живот. „Као министар економије осећам обавезу да кажем истину: људи овако више не могу и моле нас да станемо накрај овим суровим и неправедним мерама штедње, које погађају оне најслабије, а нас и целу еврозону закопавају све дубље у рецесију. Морамо да скупимо интелектуалну и политичку храброст и да признамо да политика стезања каиша, повећавања пореза и резања јавне потрошње коју намеће Немачка само уништава нашу економију и води нас право у тоталну беду и банкрот. Без привредног раста политика редукције дефицита доводи само до увећавања тог истог дефицита и то је својеврсни финансијски апсурд у којем ја као министар економије не желим да учествујем! Стога сам одлучио да замолим премијера Мануела Валса да прихвати моју оставку.“ Ово је део из чувеног говора који је Арно Монбур крајем августа одржао пред члановима социјалистичке партије, а „Валсов брод који тоне“ после њега напустила су још три министра.

РЕВОЛУЦИЈА ДА, РЕФОРМЕ НЕ Ситуација се додатно закомпликовала када је за новог министра економије именован Емануел Макрон, донедавно високи функционер Ротшилд банке. Овај избор би за Брисел свакако био ваљана гаранција да ће и својеглава Француска коначно успети да се „дисциплинује и усклади са европским стандардима“ да међу француским социјалистима није дошло до правог цунамија: посланици, чланство и бирачко тело данас су толико подељени да се претпоставља да ће „отпадници“, предвођени харизматичним Монбуром, ускоро формирати  лево крило странке  − оно које жели да остане доследно својим левичарским уверењима, али можда још и више свом бунтовном и специфичном галском духу који не подноси неправду. А поготово не пристаје на оно што је Орвел својевремено врло пластично описао као могућу визију наше будућности: „Замислите само чизму која заувек стоји на вашем лицу.“

И док земљу потресају штрајкови и протести револтираних грађана, посебно после најновијег скандала када је у јавност процурила вест да председник осиромашене Французе поспрдно назива „безубим јадницима“, Оланд и његов премијер Валс и даље снисходљиво обилазе немачку канцеларку Ангелу Меркел и уверавају је да је само питање дана када ће и њихова земља спровести неопходне реформе на којима упорно, по диктату Немачке, инсистира Брисел. Међутим, како ствари стоје, све су то само лепе жеље и празна обећања најнепопуларнијег председника у историји Француске Републике (тренутно може да се похвали са једва 13 одсто подршке грађана) и његовог премијера, који у парламенту више не може да рачуна ни на гласове своје социјалистичке посланичке групе. Све су бројнији захтеви да се парламент распусти и да се у земљи распишу ванредни председнички и парламентарни избори, тако да је судбина „неопходних реформи које само што нису усвојене“, односно још драстичнијих резова у радном, пензионом, здравственом и образовном систему заиста веома неизвесна. Јер, када у Француској дође до неке велике неправде, људи, уместо да се затварају у куће и ћуте, излазе на улице и боре се за своја права и достојанство. Можда речи једног париског таксисте најбоље осликавају овај специфични француски менталитет: „Ми спроводимо револуције, а не реформе! А поготово волимо да пркосимо када Немци крену да нам диктирају шта треба да радимо и како да живимо.“

[restrictedarea]

ИГРА НА СВЕ ИЛИ НИШТА У тунелу у којем се Француска тренутно налази многи ипак назиру трачак светлости и верују да је управо непослушни министар Монбур прави човек за ова тмурна времена: поседује харизму и визију, али пре свега храброст и одлучност; дакле, све оно што је потребно да се понижена Француска, која је сада на коленима, најзад усправи и да својим грађанима врати оптимизам и достојанство. На питање бројних новинара да ли његова оставка значи и дефинитивно повлачење из политике, он се насмејао и кратко одговорио, цитирајући Стендаловог Жилијена Сорела: „Сада почиње игра на све или ништа“, и тако наговестио да су његове политичке амбиције искључиво усмерене на освајање Јелисејске палате. „Њујорк тајмс“ је Монбура недавно назвао „Шарлом де Голом француске левице и младим лавом на гробљу слонова“, с обзиром на то да, попут легендарног Де Гола, поседује невероватну способност да проналази адекватна решења за наизглед нерешиве проблеме, као и огромну храброст, енергију и упорност да истраје у ономе што науми. Када се свему томе дода да иза себе има и масе поклоника, разочараних и левицом и десницом, јасно је да његове амбиције за председничку фотељу нису без основа.

Поготово што је остао доследан визији „нове Француске“ коју је представио  још 2011. када се као анонимни политичар из Бургундије појавио на изборима за социјалистичког кандидата за председника Француске. Тада је шокирао париски политички крем са необичним изборним слоганом: „Гласајте за антиглобализацију.  Наша Република је старија и јача од глобализације. Живела наша производња у Француској, а не 20.000 км далеко од нас!“ Свој конкретни и храбри политички програм изнео је у бестселеру „Моје идеје, моји снови“, нагласивши да без снова, идеја и храбрости нема ни изласка из ове тешке и деструктивне кризе која је само логични резултат дугогодишње погрешне политике Европске комисије, Централне европске банке и влада земаља чланица ЕУ − оне само извршавају бриселске домаће задатке и немају више никакву аутономију у одлучивању.  Нагласио је да се залаже за јаку државу и прецизирао шта она под хитно мора да уради: да доведе у ред пословање банака, уведе мере против социјалног дампинга (пресељавања производње зарад већег профита у земље са мањим трошковима пословања) да се бори против дивље и деструктивне глобализације, да се залаже за повратак протекционизма за домаћу индустрију и за развој кооперативног капитализма по угледу на теорију Валдена Бела (филипински економиста, добитник алтернативне Нобелове награде за економију 2003, чија је теорија слична некадашњем југословенском самоуправном социјализму, п. а.) и на крају, да се залаже за екологију и за развој нових технологија.

 

MADE IN FRANCE Француски медији прогласили су га за „мистера храбрости и оптимизма“, с обзиром да је више пута нагласио да за њега не постоје нерешиви проблеми. На јавним скуповима упорно је понављао да „можемо да наставимо да очајавамо и кукамо над својом злом судбином, али да можемо и да се потрудимо да нам буде боље“. Француска јавност била је изненађена када је овај „аутсајдер из провинције“ успео да се позиционира на треће место и да претекне чак и „социјалистичку примадону“ Сеголен Роајал. У главном председничком дуелу позвао је своје гласаче да подрже  Франсоа Оланда, који је пак после победе наивно поверовао да је нуђење престижне министарске фотеље са свим привилегијама најбољи начин да се реши „темпирне бомбе“ у редовима својих социјалиста. Била је то кардинална грешка јер је Монбур тек тада кренуо у акцију и као министар економије почео да спроводи у дело своје „снове и идеје“.

Прво је затражио да се зауздају незајажљиви апетити банака и финансијских института тако што ће држава увести драконске и строге мере контроле њиховог сумњивог пословања и стати на пут финансијским шпекулацијама, а поготово мутним пословима коцкања са новцем француских пореских обвезника. Затим је предложио увођење пореза од 0,1 одсто на све велике финансијске трансакције како би се на тај начин у државну благајну слило око 250 милијарди евра које држава потом може да употреби за оживљавање индустријске производње и самим тим за отварање нових радних места. Отпочео је медијску кампању „Made in France“ не устручавајући се да позира у француском националном симболу: бретонској морнарској мајици, и да у њој у медијима промовише производе који се 100 одсто производе у Француској. Организовао је и посебна продајна одељења по великим трговачким ланцима за производе „Made in France“, као и јавно истраживање из којег је произашло да би преко 70 одсто Француза пристало да потроши и нешто више новца под условом да купи квалитетан производ направљен у Француској и да на тај начин да свој скромни допринос оживљавању домаће производње.

Монбур је можда једини европски политичар који се оштро супротставио бриселској бирократији и у више јавних наступа, алудирајући управо на Брисел, често парафразирао Жана Жореса позивајући народ да се пробуди из депримирајућег мртвила: „Морамо да превладамо сопствене грешке, а не да допустимо  да нас оне сатру. Морамо да тежимо свом идеалу, да улажемо у себе и у велике циљеве, да трагамо за истином, да разумемо стварност и да се никада не покоримо закону победоносне лажи која напредује и од нас очекује само безумно тапшање.“ Том приликом је изјавио да  управо оваква Европска унија представља слику и прилику пропасти  европске идеје, с обзиром да се одавно претворила у унију хладнокрвних бирократа и смерну послугу белосветских експлоататора и мешетара. Осим тога, ЕУ је одавно постала и персонификација глобализације те је стога и главни кривац за уништавање европске радничке класе. Допустила је и немилосрдну утакмицу тржишта и капитала и тако створила ситуацију у којој данас имамо радника на бацање – на милијарде Кинеза и Индијаца, Корејаца, Вијетнамаца и Африканаца спремних да раде и по 15 сати, у нељудским условима и то за 30 део плате европског радника. Истовремено, европска радничка класа је уништена и њихове плате више не покривају ни пуко преживљавање.

Монбур се жестоко сукобио и са првим човеком Европске комисије, Мануелом Барозом, и европским комесаром за монетарна питања и конкуренцију Хоакимом Алмунијом. Првог је оптужио да је директно одговоран за настанак опасних профашистичких покрета у Европи, с обзиром да Брисел диктира такву политику да  свака нова влада бива у старту уцењена тако да ништа не промени набоље, већ нажалост, само нагоре. Европи је данас потребна нека врста електрошока како би најзад изашла из ове кафкијанске ситуације, а ЕУ, уместо да глуми жандара који са недодирљиве висине батином прети народу, требало би да се подсети племенитих идеала твораца „европског сна“ и да се окрене изградњи једне хуманије будућности за европске грађане. Европском комесару за монетарна питања Хоакиму Алмунију Монбур је у више наврата упутио званичне протесте због ограничења која Брисел поставља државама чланицама, а тичу се помоћи државе оним предузећима која су запала у „дужничко ропство банкарских мафија“.

 

АСТЕРИКС ПРОТИВ ВАЛКИРЕ У време жестоких сукоба Арноа Монбура са бриселском бирократијом, водећи светски женски часописи су га прогласили за „најшармантнијег и најзгоднијег политичара на свету“. У анкети магазина „Ел“ понео је и ласкаву титулу „мушкарца године, са којим би свака жена пожелела да доживи љубавну авнатуру“, оставивши тако иза себе једног Џорџа Клунија и Тома Круза. Политички противници тада су кренули са серијом саркастичних коментара, назвавши Монбура „талентованим глумцем и нарцисоидним лепотаном“, и поручили му да, тако леп и шармантан,  само треба још да пусти бркове и да на филмском платну овековечи свог идола и борца против неправде – Астерикса. И да је боље да озбиљне државне послове препусти озбиљним људима. „Астерикс“ се  само насмејао и поручио да нема времена за бескорисне полемике са исфрустрираним људима.

Када је у једној ТВ емисији споменуо да политика мадам Меркел све више подсећа на политику првог канцелара Немачке Конфедерације Ота фон Бизмарка, Арно Монбур је поново изазвао жестоке полемике, тако да су га политички противници, али и многе „политички коректне“ партијске колеге, оптужиле да својим неодговорним изјавама призива давно заборављене духове прошлости и упозорили га да престане да се игра шибицама и да потпаљује давно угаслу ватру француско-немачког ривалства. Одговарајући тада на бројне оптужбе да је француски националиста и опасни германофоб, Монбур је поносно изјавио: „Не видим  ништа лоше у томе да неко воли и поштује своју земљу и свој народ јер то не значи да аутоматски мрзи и не поштује друге. Али, ако не волите и не поштујете себе, како уопште можете да волите и поштујете неког другог?!“

Он, међутим, одлучно одбија оптужбе да је германофоб и опасни популиста и понавља да чврсто стоји иза своје теорије да Немачка већ 20-ак година поново покушава да оствари оно што јој неколико пута у историји није успело. По њему, Фон Бизмарк је покушао да доминира над Европом, поготово над Француском, а данас, у невероватно сличној ситуацији, канцеларка Меркел покушава да своје унутрашње проблеме реши тако што ће свима наметати економски и финансијски ред и закон немачких десничара. Стара немачка тежња за експанзијом и територијалном доминацијом сада је пренесена на терен економске доминације. Осим тога,  Монбур је навео и фрапантни детаљ да  је портрет  Ота фон Бизмарка још пре 15-ак година красио кабинет Клауса Кинкела, министра спољних послова Хелмута Кола и лидера ФДП,  притом нагласивши да Французи не треба да затварају очи пред чињеницом да Немачка полако реализује оно што је Јошка Фишер својевремно означио као „немачку нежну хегемонију“. Он је уједно упозорио француску јавност да је куцнуо час да се немачким пријатељима једном засвагда објасни због чега Фон Бизмарк не може више никада да се врати у Европу, као и да Берлин треба да престане да инсистира на све већим одрицањима и све већој штедњи која само доприноси да се код осталих Европљана пробуди опасни реваншизам, а он с временом може да запали Европу и доведе до општег политичког, економског и друштвеног хаоса.

Такође, Монбур оштро критикује своје европске колеге замерајући им на пасивности и монолитној тишини. Уместо да реагују, политичари ћуте и извршавају наредбе које диктира Немачка. Гробна тишина и слепа послушност владају и на европској левици и по Монбуру, та тишина је још гора јер разоткрива сву хипокризују левичарске касте, којој су пуна уста лепих речи за људе доведене до ивице беде, али све у свему, они не само што ништа не предузимају да се том народу помогне већ их својом политиком још више гурају у амбис. Управо левица треба да изађе на улице и да буде бесна због свега онога што се дешава. Али, како резигнирано констатује Арно Монбур: „Левица је  заборавила на грађане, напустила их и оставила да сами носе терет ове, за наше друштво, разарајуће кризе. Питам се због чега један политичар више нема душу и савест?!“

Речи Светог Августина да нас „страх да не изгубимо оно мало што имамо спречава да добијемо оно што стварно желимо и заслужујемо“, које су и својеврстан животни мото „новог Шарла де Гола“, за неког могу да буду инспиративне и то не само у домену политике.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *