Меркелова није знала да барата виљушком и ножем

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Обрачун без милости: снажан потрес на берлинској политичкој сцени изазвала књига с интригантним изјавама бившег канцелара Хелмута Кола о некадашњим најближим сарадницима и пријатељима, од његове штићенице (и „девојчице“) коју је лансирао у политичку орбиту, Ангеле Меркел, до (несуђеног) „принца наследника“, Волфганга Шојблеа, садашњег министра финансија, бившег шефа државе Рихарда фон Вајцзекера и некад толико из Колових уста хваљеног Михаила Горбачова

Бивши канцелар Хелмут Кол је опет, из дубоког затишја, физичке беспомоћности и немуштости (везан је за инвалидска колица после пада низ степенице породичне куће, тешко артикулише речи) постао ударна вест у немачким медијима.

Не по ономе што је сам хтео – на Сајму књига у Франкфурту представљен је у среду нови том Колових мемоара, у његовом присуству („Од пада Берлинског зида до поновног уједињења“) – већ обелодањивањем једне друге, веома интригантне књиге двојице немачких новинара, Херберта Швана и Тилмана Јенса, која је изазвала снажан потрес на берлинској политичкој сцени – и пре него што је стигла у књижаре.

За ову „узбуну“ и велику аферу постарао се, као и толико пута раније, „Шпигл“: најутицајнији немачки политички магазин је у последњем броју (6. октобар) објавио делове Колових изјава, за које је он, очигледно, веровао да неће угледати светлост дана пре него што (неопозиво) склопи очи, садржане у овој књизи. Изјава у којима се „канцелар ујединитељ“ немилосрдно, до увредљивости, обрачунава са својим некадашњим најближим сарадницима и пријатељима. Почев од његове некадашње штићенице, Ангеле Меркел („Колова девојчица“) коју је, још сасвим непознату, увео у свој кабинет (иако „појма није имала ни о чему“) и лансирао у политичку орбиту (док још „није знала да се служи виљушком и ножем“ на званичним вечерама) до (бившег) шефа државе Рихарда фон Вајцзекера и несуђеног „принца наследника“, садашњег министра финансија Волфганга Шојблеа.

 

Историја једне књиге И сама књига о којој је реч има драматичну (пред)историју. Лењ (и невичан)  „писању“, за разлику од својих претходника Вилија Бранта и ( у томе још активног, иако је увелико превалио деведесету) Хелмута Шмита, „вечити канцелар“ се, после дефинитивног пада с власти (након пуних шеснаест година) одлучио да своје политичко и животно завештање будућим генерацијама пренесе уз помоћ новинара. Избор је пао на Херберта Швана, који је стекао Колово поверење после телевизијске сторије о његовој првој жени, Ханелоре Кол.

Посао је организован у Коловој породичној кући у Огерсхајму. У свођењу „животног и политичког биланса“, које је, примећује „Шпигл“ за њега очигледно представљало и „својеврсну терапију“ (дешавало се то у време кад је, због афере с мутним и нелегалним финансирањем његове странке, Хришћанске демократске уније − ЦДУ пао у политичку немилост) Кол је, подстицан питањима и интервенцијама новинара, причао у микрофон („никад отвореније“) из дана у дан (105 сусрета) од марта 2001. до октобра 2002. године. Снимљено је на касетама више од шест стотина сати материјала, неспорно драгоценог за све који би да се баве новијом и не само немачком историјом.

Колова намера је била да сам „поплоча“ сопствени улазак у историју, уверен да је (по многима, не без разлога) као „канцелар ујединитељ“ и „велики Европљанин“ (без којег не би било монетарне уније и евра) „у равни“ са Отом фон Бизмарком, Конрадом Аденауером и Вилијем Брантом.

Све је текло глатко док се у посао није умешала Колова друга жена (она прва, Ханелоре, извршила је самоубиство у јулу 2001) својеглава и амбициозна Мајке Рихтер.

Шван је трпео једно време („стиснутих зуба“) њену ароганцију. Не дуго. До краха је дошло кад је Шван покушао да објави, као пратећу, уз филм о Колу, књигу користећи неке делове тонских записа. Нова супруга је на своју руку преформулисала пасаже Колових изјава изабраних за књигу. Шван више није издржао. Обратио се писмом бившем канцелару тражећи да интервенише. Очигледно узалуд. Неочекивано, кратко време после тога, новинару је стигао „отпоздрав“: саопштено му је, преко адвоката, да Колу његове услуге више нису потребне…

[restrictedarea]

Херберт Шван је, међутим, био у поседу „драгоценог блага“, мноштва снимљених аудио-касета, чега се, изгледа, у Коловој кући одмах нису сетили. Тек кад је новинар наговестио да ће, користећи снимљени материјал, написати (још једну) биографију Хелмута Кола, дошло је до узбуне. Да би се то спречило, поднета је тужба и суд у Келну је у децембру прошле године пресудио у корист – Кола.

Шван се с тим није помирио и процес ће ићи даље, до Врховног суда. Био је, међутим, принуђен да судском извршитељу преда касете. Учинио је то у марту ове године. Пре тога је направио копије, на основу којих је, упркос судском процесу, и настала књига која је усковитлала политичке страсти у Берлину. Њу је пре неки дан издавач почео да шаље књижарама, уз објашњење да (још) не постоји никаква забрана која би га у томе евентуално спречавала.

 

Незахвалност, подлост, издаја На основу онога што је, прелиставајући странице књиге пре њеног формалног изласка, објавио „Шпигл“, могу се, уз директне оптужбе упућене некадашњим сарадницима и пријатељима за „незахвалност, подлост и издају“, уочити радикални заокрети и разлике у начину на који је Кол некада (јавно) третирао неке (важне) догађаје и личности у званичним изјавама док је још био на власти (па и у мемоарима) у односу на оно што произлази из досад непознатог тонски снимљеног материјала.

Споменућемо само неке примере. „Канцелар ујединитељ“ је својевремено на сав глас хвалио учинак „револуционара“ с лајпцишких и берлинских улица, масовних грађанских протеста који су довели до пада Берлинског зида, Хонекеровог режима и нестанка Источне Немачке (НДР).

У микрофон је, међутим, оценио да су пресудну улогу у том преврату имали слабост, криза и коначно, пропаст Совјетског Савеза, а не неки „светао дух“ који се надносио над лајпцишке тргове (из Лајпцига су кренуле прве масовне демонстрације) како „сањари“ готово „слабоумни Тирзе“.

Реч је о једном од тих источнонемачких „револуционара“, потом о председнику Бундестага у поново уједињеној земљи, социјалдемократи Волфгангу Тирзеу. Њега је Кол одавно „узео на зуб“ због Тирзеовог снажног, за Кола иритантног ангажовања у афери с партијским донацијама.

Тирзе је, иначе, једини за сада (док овај текст иде у штампу) који је оштро реаговао на тек публиковане Колове изјаве о себи. Остали помно читају и – ћуте. Никад му, рекао је, неће заборавити и опростити што га је, док је Тирзе још био председник Бундестага, упоредио са – Херманом Герингом. Кол је, наиме, тада у ужем кругу посланика рекао како је Тирзе, после Геринга, најгори председник парламента у немачкој историји.

Кол је својевремено Михаила Горбачова засипао, издашно и несустало, јавним похвалама за његов допринос немачком уједињењу. У тонском материјалу садржан је пак одрешит суд о Горбачову: остаће само, рекао је, чињеница да је, макар и невољно, „срушио комунизам без капи проливене крви…“ И ништа више.

 

Велико злопамтило Из онога што је објавио „Шпигл“ поводом (провокативне) књиге двојице немачких новинара може се закључити да је Кол тешко подносио увреде својих противника, укључујући и медије, а још теже и болније „издаје“ пријатеља. И да је био – велико злопамтило.

Чини се да га је најтеже погодио покушај партијског „пуча“ на страначком конгресу (септембар 1989) када је група „завереника“ у потаји покушала да га свргне и „устоличи“ Лотара Шпета, потпредседника странке и шефа покрајинске владе у Баден Виртембергу.

Шпета је у последњи час, каже Кол, „издала храброст“. Одустао је од кандидатуре и Кол је поново изабран за шефа партије, са до тада, истина, „најмршавијим“ резултатом. Добио је (свега) 79 одсто гласова делегата. То му је, међутим, отворило пут ка „круни“ и омогућило да постане „канцелар ујединитељ“.

После Бремена, констатује „Шпигл“, Кол је (одсечно) делио људе на пријатеље и непријатеље. Међу издајницима и непријатељима нашле су се, уз Шпета, веома утицајне главе, као што су, између осталог, незаменљиви (шеснаест година) Колов министар рада Норберт Блим, генерални секретар партије Хајнер Гајслер и председница Бундестага Рита Зисмут.

Кол је, такође, био уверен да је иза пучиста стајао председник Републике Рихард фон Вајцзекер. У тонским записима му пребацује дволичност, незахвалност и надменост. „Било ми је јасно“, саопштио је Швану у микрофон, „да је Рихард себе сматрао за најпаметнијег, најбољег и најморалнијег“. И да никад није остављао ни знак сумње да је „најзначајнија личност данашњице“. А да је желео да буде канцелар, „само по себи се разуме“.

Кол је и пре Бремена испољавао суревњивост и анимозитет према Вајцзекеру и његовој великој популарности. Томе су добрим делом допринели и медији, који су супротстављали „интелектуалца и племића“ Вајцзекера „провинцијалцу“ Колу. Најпре и највише утицајни недељници „Цајт“ и „Шпигл“. У „Цајту“ се бламирао, одговарајући на питање шта чита и које писце. „Шпигл“ је 1976. објавио (чувену) Колову карикатуру на насловници с главом у облику крушке. Тај надимак („Крушка“) пратиће га потом све време. Кол је гневно реаговао. Прекинуо је сваки контакт са „Шпиглом“ и где год је могао, „опањкавао“ је овај недељник и његовог власника Рудолфа Аугштајна. У тонским записима „Шпигл“ је критички и јетко споменут 250 пута.

Кол је „почастио“ још једног потоњег, малерозног шефа државе (веома кратко се задржао „на трону“) тада још „само“ председника покрајинске владе у Доњој Саксонији Томаса Вулфа. Третирао га је осветнички, после афере с партијским финансијама, као „великог издајника“ и − „људску нулу“.

 

Болан раскид с „принцом наследником“ У тонским записима и мемоарима Кол каже да му је најболнији био раскид са Волфгангом Шојблеом. Био је то, очигледно, веома компликован однос, који би, скренуо је пажњу новинару Швану, требало „суптилније третирати и формулисати“. Имао је респект према начину на који је Шојбле наставио после атентата у октобру 1990, од кад је остао везан за инвалидска колица.

Кол је, иначе, пре тога Шојблеа уверавао да ће бити његов наследник. Био је, наводно, решен да на половини мандата, после избора 1994. године, „принцу наследнику“ препусти кормило.

Није то учинио. Новинару Швану је издиктирао као разлог постојање јаког отпора у врху странке према Шојблеу. Уверавали су, наводно, Кола како ће странка с Шојблеом као кандидатом за канцелара сигурно изгубити изборе 1998. Кол је одлучио да се поново кандидује и – изгубио.

Шојбле је остао уверен да Кол никад није имао стварну намеру да му уступи место. Кад су социјалдемократе истакле кандидатуру Герхарда Шредера за канцелара, Шојбле се одважио да Кола директно изазове. „Хелмуте“, рекао је, „ми с тобом губимо изборе.“ Очекивао је да ће уследити одговор, у облику питања: С ким онда, с тобом? Преварио се. Кол је хладно и одсечно пресекао: „Ја у то не верујем, ми нећемо изгубити. Доста о томе…“

До коначног раскида дошло је годину дана после изгубљених избора, кад је избила афера с партијиним финансијама. Шојбле је посетио Кола у његовом (сада) посланичком бироу. Хтео је да га наговори да открије име анонимног дародавца два милиона марака или да врати посланички мандат. Кол је пркосно одбио и једно и друго. (Име човека око којег се вртела афера није открио ни новинару Швану, та тајна ће, зарекао се, „отићи с њим у гроб“). Планула је жестока свађа. Шојбле је љутито напустио Колову канцеларију заклињући се да у њу више никад крочити неће. Кол је ту сцену описао као „најтеже искуство у животу“.

 

Специфична тема „Шпигл“ примећује да је Ангела Меркел за Кола била „специјална тема“. У „Дневницима“ објављеним 2000. године није је директно напао иако је управо Меркелова, текстом у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“, прва упозорила да би партија, због велике афере у чијем се средишту нашао, морала да се одлучно дистанцира од Кола. Свео је критику на њену „незахвалност“. У тонском материјалу није се, међутим, више уздржавао. Дао је одушка свом гневу, подсећајући на време кад Меркелова „појма није имала“ и кад још није за столом ваљано умела да барата виљушком и ножем, па је морао да је подучава и опомиње.

Та „Колова девојчица“, која је ушла у његов кабинет на препоруку последњег премијера Немачке Демократске Републике, Лотара де Мезијера (канцелару је био потребан „неко с истока“) сада ведри и облачи не само Немачком него и Европом. Чини то деспотски изричито, натурајући беспоговорно другима „рецепт“ ригорозне штедње, који упропашћава читаве економије. Због ње је замало у Паризу пала Оландова влада, премијер Италије Матео Ренци узвикнуо је у очајању пре неки дан: „Баста!“ Не може више да подноси Меркелову…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *