Летонска слагалица

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Да ли ће изборна победа Нила Ушакова променити досадашњу праксу у Летонији да се политичке снаге које заступају рускојезично становништво налазе у потпуној изолацији и не могу да уђу у владу

На руским границама, на Прибалтику, управо на месту где је НАТО на свом септембарском Самиту у Велсу одлучио да „ојача одбрамбене капацитете“, почеле су да се дешавају занимљиве промене. Летонија, мала чланица ЕУ и НАТО са око два милиона становника, одржала је у суботу парламентарне изборе. И усред кризе и хистерије због наводне руске агресије на Украјину, летонски бирачи највеће поверење (преко 23 одсто) указали су партији „Саскања“ (сагласност, хармонија). На њеном челу је Рус Нил Ушаков, први у историји руски градоначелник престонице Риге и најпопуларнији политичар у земљи. Иза Ушакова, са непуна 22 процента, остала је сада владајућа странка „Јединство“, док је скоро 20 одсто припало Савезу зелених и сељака. Тако се дошло до чудне ситуације да су Летонци, у које НАТО полаже велике наде у борби против Русије, масовно гласали за странку коју у западним медијима називају проруском.

 

ГРЕХ ПОБЕДНИКА Сада се поставља основно питање: да ли ће победнику на изборима бити допуштено да формира владу и стане на њено чело или ће, ипак, превагнути већ виђена недемократска пракса плашења „повратком у мрачну прошлост“. Па ће, услед тога, владу направити од проверених НАТО играча. Ситуација у овој малој, али веома значајној држави за безбедност Русије сада се прилично компликује. Јер, у земљи где Руси званично чине скоро трећину становништва, а 40 одсто грађана код куће говори на руском језику – док се њена влада истовремено позиционира у средиште табора противника, односно непријатеља Русије – очигледно нема лаких и једноставних решења. Све дотле док се русофобија подстиче споља и проглашава за камен темељац „летонске државности“…

По проглашењу резултата, председник Летоније Андрис Берзињш дао је странкама рок од само недељу дана да се „договоре“ ко ће саставити владу, а после тога ће прогласити мандатара. Очигледно је да је председник далеко и од помисли да аутоматски повери мандат лидеру најјаче парламентарне странке. Објашњавајући разлоге такве журбе, Берзињш је истакао: „Јасно је да ми немамо времена, јер због председавања Летоније Европском унијом, од 1. јануара 2015, држава већ мора да почне са радом на међународном нивоу. У нашој ситуацији бескорисно је стварати нешто што не може да обезбеди 50 одсто гласова у парламенту.“ Са председником се очигледно не слаже победник избора, Ушаков. Он сматра да Берзињш треба мандат да повери њему, као лидеру најјаче парламентарне странке. Међутим, председник нема уставну обавезу да то учини, већ мандат за формирање владе предаје једној од партија, не обавезно победнику избора.

Ушаков је већ дуго под сумњом да је проруски оријентисан, што је прилично бизарна оптужба према човеку који је стопроцентни Рус. Њега су, још неколико месеци пре избора, означили у медијима као човека који ће „извести Летонију из НАТО“ ако победи на изборима и постане премијер. А то је ужасан грех, разуме се, у земљи чији је задатак да буде ударна песница Запада према Русији. Или, с обзиром на њену величину, бар прст те песнице. Победа Ушакова, без обзира на то да ли ће он постати премијер или не, уноси конфузију у НАТО планове. Зато не чуди што су западни медији известили да су летонски парламентарни избори „одржани у атмосфери претње од стране Русије“. Идући том логиком, могло би се доћи и до невероватног закључка да су се бирачи у Летонији, за демократску и слободну НАТО државу, ове претње уплашили и похрлили да гласају за Русе.

[restrictedarea]

Да ли је, ипак, могуће да Ушаков добије мандат и састави владу Летоније? Посланички мандати су подељени на следећи начин: „Сагласност“ 25, „Јединство“ 23, Савез зелених и сељака 21, Покрет „Вису Латвијаи“ 17, Покрет „Од срца Летонији“ 7 и Летонски регионални савез 7 посланика. Како се процењује, теоретски би Ушаков могао да покуша коалицију са Савезом зелених и сељака и „Од срца Летонији“, посебно имајући у виду да је последњи покрет и проистекао из „Сагласности“. Међутим, та влада имала би танку већину од три посланика и била би нестабилна, док остале партије не желе ни да преговарају са Ушаковим. У пракси, како истичу аналитичари у Москви, оне политичке снаге у Летонији које заступају рускојезично становништво (чак 40 одсто грађана земље) не могу да уђу у владу и према њима се примењује политичка изолација. Да ли и сада треба очекивати такав приступ, усред украјинске кризе, санкција према Русији, а посебно имајући у виду да ће Летонија ускоро председавати ЕУ? Одговор се, изгледа, сам по себи намеће. Треба, ипак, сагледати још неке важне аспекте „летонске слагалице“.

 

ЕВРОПСКИ АПАРТХЕЈД Игнорисање Ушакова и његове чисте и недвосмислене победе може имати дугорочне политичке последице. Ту ће додатно допринети два фактора. Прво, оријентисана на западне центре моћи, летонска привреда је практично колабирала током светске економске кризе, забележивши чудовишне стопе привредног пада од скоро 20 одсто. И тек што се мало опоравила, уследиле су европске санкције и руске контрасанкције које опет директно ударају по Летонији. И у овом случају, стопа пада извоза може износити око 20 процената. Са друге стране, управо је Летонија земља где су руска култура и језик веома заступљени и тамо постоји регион, Латгалија, где су забележене сепаратистичке тенденције и тежње за припајањем Русији, по моделу Крима или Донбаса.

Упркос свему томе, летонска власт већ 20 година спроводи политику дискриминације руске етничке заједнице и одбија све разговоре на тему аутономије или федерализације. Школе на руском језику претварају се у летонске, а у земљи још увек живи око 300 000 „неграђана“, махом руске националности, којима Рига ускраћује основна економска и политичка права. Руси то називају „европским апартхејдом“. Слична пракса присутна је и у суседној Естонији, а у обе земље одаје се почаст припадницима СС јединица, који су се борили на страни Немачке у Другом светском рату. Тако се, у свим набројаним елементима, могу повући јасне паралеле са Украјином. Летонија већ две деценије, од стицања независности, живи у својеврсној психози, где се сваки избори представљају као „судбоносни“ и као борба за независност против зле Русије, што је пропагандна матрица коју бесомучно користе проамеричке партије.

Међутим, није искључено да у датом тренутку свему томе може доћи крај. Ушаков, културни и цивилизовани, европски политичар, који у последњих пет година изврсно води престоницу, само ће још више добити на популарности ако му буде ускраћен мандат за формирање владе. Јер, док је централна власт претходних година смањивала социјална давања, резала и кресала, он је повећавао на локалном нивоу. То га је и произвело у најпопуларнијег политичара. Образован, млад (38 година) магистар економије са данског универзитета, полиглота, социјалдемократа који брине о народу, рођени Рижанин, а опет светски човек – његова политичка звезда је у успону. Пре или касније, Летонци ће се коначно заморити од национализма и ирационалне одбране од „руске претње“ и пожелеће добре и пријатељске односе са моћним суседом.

Тим пре што ће 40 одсто грађана ове земље, којима је руски језик матерњи, укључујући и натполовичну већину у три највећа летонска града, најтоплије поздравити такву политику. То ће бити шанса и за Нила Ушакова, коме ипак не иде на руку чињеница да се председник Летоније бира у парламенту. Коначно, политика Москве према овој држави, упркос свим „несташлуцима“ Риге, до сада је била више него толерантна. Што не значи да ће таква заувек и остати. У случају да се у Летонији појаве НАТО базе, Москва би њих прве ракетирала у случају оружаног сукоба. Такође, нема никаквих гаранција да ће Кремљ још дуго трпети дискриминацију сопствених грађана у Летонији, имајући у виду да многи од њих већ одавно поседују руско држављанство. Већ годинама постоји загонетка да ли је НАТО спреман да уђе у сукоб са Русијом у случају заоштравања ситуације у једној од земаља чланица, попут Летоније. Народни протест, бунт руског становништва или њихов захтев за федерализацијом не би ипак представљали директан доказ да иза тога стоји Москва.

 

Победа Ушакова јесте снажан сигнал да се нешто озбиљно мења на летонској политичкој и друштвеној сцени. За сада, делује као да власти у Риги, Бриселу и Вашингтону не желе да уваже ове поруке. Исто као што су игнорисали сличне процесе у Абхазији и Јужној Осетији, Доњецку и Луганску, на Криму. И многим обичним грађанима Летоније је већ преко главе да буду на првој „линији фронта“ према Русији. Неће бити велико изненађење ако они ускоро схвате да им је руски језик много ближи од енглеског. Ако не срцу, онда новчанику свакако. А Нил је ту да помогне.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *