Почетна / Интервју / Константин Владимирович Никифоров: Страх од Велике Русије, зебња од Велике Србије

Константин Владимирович Никифоров: Страх од Велике Русије, зебња од Велике Србије

Није могуће написати историју Срба без руске архивске грађе и сачуваних вредних докумената. Управо су наши научни одбори одлучили да се одштампа вредна руско-српска публикација заснована на историјској грађи, између осталог и о односима лидера Совјетског Савеза и Југославије, Тита и Стаљина, Хрушчова, Брежњева − каже наш саговорник, директор Института за славистику РАН

Разговарала Биљана Живковић Фотографије Милан Тимотић

 

За проф. др Константина Владимировича Никифорова, угледног руског историчара, слависту, директора Института за славистику Руске академије наука, кажу да га као врсног стручњака и познаваоца историје словенских народа мало ко знањем превазилази. За Србију је везан како науком тако и чврстим пријатељствима. Истиче да је у Београду, где ове недеље борави као учесник управо одржаног Међународног научног скупа „Србија и Русија, 1814−1914−2014“, у организацији САНУ, стекао више пријатеља за две деценије сарадње неголи у Москви. Уважени слависта за „Печат“ говори о руско-српским односима кроз призму прошлости, али и данашњице. Говори, иначе, течним српским језиком.
„Веома је важно“, каже Никифоров, „за наше народе, науку, будуће нараштаје да заједно функционишемо и сарађујемо у свим битним сегментима научног живота. Радује ме чињеница да наше две националне академије и наши историјски институти много тога постижу у научноистраживачком смислу. За пример наводим овај веома битан научни скуп у Београду, као доказ наше повезаности и у свету науке. Наравно, академије су имале сарадњу и у време социјализма, што значи да можемо да се похвалимо вишедеценијским заједничким искуством. Традиција у професионалним контактима наших националних академија дуга је око 60 година. Стасава и трећа генерација историчара који делују на истом задатку. Наши научници се баве врло озбиљном истраживачком историјом и изучавањем грађе, архива, пре свега периода после турског доба, дакле 19. али и 20. века. Ми из Русије можемо − као држава, да се похвалимо изузетно богатом, драгоценом историјском и архивском грађом, која је у великој мери од помоћи нашим колегама у Србији. Знамо да су непријатељи Србима, можда и смишљено, уништавали писану, у документима и другој грађи чувану историју, архиве, библиотеке. Много тога што би било драгоцено за сваки народ. Колико је само штете нането бомбардовањем 1941. али и савезничким бомбардовањем 1944. У бомбардовању 6. априла 1941. велико здање старе Народне библиотеке скоро је сравњено са земљом. Најзначајнији споменик културе са 300.000 књига уништен је, укључујући српске средњовековне списе од непроцењиве вредности. Тада су уништени многи драгоцени архиви. Плашим са да тога нисте били поштеђени ни током НАТО агресије на Србију 1999. године. Да будем јасан, није могуће написати историју Срба без руске архивске грађе, сачуваних вредних докумената, списа. Наравно, било је времена када српско-руска сарадња није функционисала, посебно у оно, за нас Русе, несрећно време између два светска рата. Али, и после 1948. године. Управо су наши научни одбори решили да се одштампа руско-српска вредна публикација о том периоду, заснована на историјској грађи, о односима лидера Совјетског Савеза и Југославије, Тита и Стаљина, Хрушчова, Брежњева. Драгоцена грађа објављена је захваљујући сарадњи Архива Југославије у нашег Института за славистику.
[restrictedarea]
Вероватно је за шест деценија „рођено” много књига, објављено много докумената, архивске грађе, који су веома вредни за нас Србе. Шта бисте издвојили?

Много публикација је одшампано за поменутих шест деценија. И много времена би требало да се све наведе. Оно што је веома битно за историју српског народа јесте − у две веома обимне књиге − руска архивска грађа о Првом српском устанку. Публиковано је и неколико књига о односима Царске Русије са Србима са подручја БиХ. Знамо да је све што је код нас сачувано за српску историју од непроцењивог значаја. У току је обрада до сада необјављеног историјског материјала, припремамо нове академске публикације. Трудимо се да помогнемо, знамо да преживљавате зла времена, раскомадана је бивша Југославија, српски народ преживљава и даље године агоније, треба у таквим околностима, које ви боље знате од мене јер то осећате свакога дана, опстати. Да не говорим о Космету, где је веома тешко српском народу.

Ви историчари изгледа да уз прошлост луцидно сагледавате и будућност. Можда боље и од геостратега. По вашем мишљењу, када ће Космет бити враћен својој матици Србији?

Незахвално је давати неке прогнозе. Али једно је сигурно, историја тече, она се одвија, бескрајна је и околности се, срећом, мењају. Срби су после 1389. и Косовске битке, о којој се, колико чујем, овде све мање говори, успели пет векова касније да врате Косово и Метохију. Колико дуго је трајала та борба! Можда најдужа битка. Треба, дакле, бити веома стрпљив и не поклекнути.

Са зебњом посматрамо ратна збивања у Украјини и страдање два словенска народа, „под будним оком“ САД, Велике Британије, Немачке. Ми то одлично разумемо, знамо да постоје државе које као да ухвати „нервоза и хистерија“ ако нема крви и рата у свету. Како коментаришете сукоб и актуелне околности у Украјини?

Сценарио је веома сличан оном који сте ви преживљавали 90-их година, кризе, санкције, па инсценирани „злочини“ за које се касније установи да су били неистина усмерена против Срба. Погледајте случај обарања малезијског авиона. Муњевито је, без икаквих аргумената, Запад за тај злочин осудио Русију. То је требало да буде повод за увођење санкција. Свака криза, по америчком рецепту, креће од санкција. Пребацивање кривице на Русију за обарање авиона веома нас подсећа на „случај Маркале“ у Сарајеву, који је заправо био повод за ваздушне НАТО ударе на РС. Такође нас подсећа и на Рачак јануара 1999. „Случај Рачак“ је послужио као аргумент усмерен против СРЈ и као „легално покриће“ за почетак рата 1999. и НАТО агресију на вашу земљу. Ипак, Русија је огромна земља, јака и стабилна држава. Наравно, санкције не доносе добро, али Русија неће пуно осетити санкције, нити за њу може то бити критично. Имамо свега и можемо живети сами, Русија је самодовољна, то значи да може да опстане и сама. Али то није наш циљ, не желимо да будемо изоловани од света. Русија има преко 36 одсто сировина од укупног богатства у свету, и три одсто становништва. Дакле, ми смо пребогата земља.

Одакле у савременој историји та мржња Запада према Истоку, православљу, Русији?

Ми смо завршили Хладни рат 1991. године, а Запад то још није схватио. У њиховој свести тај рат још траје. У својим тежњама ка светској доминацији, они не бирају средства. Ширење НАТО на Исток свакако није због среће, мира и стабилности у свету. Њихови планови да антиракетне штитове инсталирају где год могу у земљама НАТО, на границама са Русијом, јасно говоре о њиховим намерама.
Очигледан је страх Запада од Велике Русије. И војно моћне. Плаше се те огромне, „опасне“ православне земље, која се простире на два континента. Иако смо ми Руси мирољубив народ. Али Запад тако не жели да мисли! По мојем суду, у питању је дубоки комплекс. Треба да се зна, све ратове које је тај Запад водио против човечанства, Наполеон, Хитлер − они су дошли до Русије, нисмо ми Руси ишли њих да освојимо и уништимо. Па смо се бранили и одбранили, и себе и скоро све око себе. Дођу у туђе, убијају, пљачкају, па оне народе који се бране и одбране − Русе − називају варварима. Када је наполеоновска француска солдатеска, дакле европска културна војска стигла у Москву, све је опљачкала и уништила цели Кремљ, сав златом украшен, претворила је у рушевине. Били су попут правих варвара. А Руси, кад су стигли у Париз, само су пили шампањац. Ко је ту варварин!? А ко цивилизован?

Стиче се утисак да председник РФ Владимир Путин са много стрпљења, тактике и мудрости чини све да се што пре успостави мир у Украјини. При томе је веома свестан америчке тежње да се Русија увуче у рат.

Русија је кроз историју веома скупо плаћала, као ниједна земља на свету, сваки рат, односно сваки пут када је била принуђена да сачува своју земљу и свој народ од туђе чизме. Код нас у Русији старе генерације и данас то кажу: Све може да буде, само рата да не буде. Ми знамо шта то значи. Русија је само у Другом светском рату изгубила 30 милиона људи. Нико у Русији не жели рат.
Што се тиче Крима, сасвим је логично и природно да се вратио својој матичној земљи, Русији. Свима је познато да је тадашњи председник СССР Никита Хрушчов године 1954. узео Крим од Русије, заједно са становништвом, попут неког феудалца, као да је Крим његово лично или феудално власништво, и припојио га Украјини. Фактички, био је поклоњен Украјини. Сада неки Украјинци тврде да је Крим исконска украјинска земља, што, наравно, није истина. Пандорина кутија је отворена неповратно са косовском кризом, „самопроглашењем“ независности и касније признањем од стране неких земаља те и такве државе. Каже се да Албанци имају право на самоопредељење. А зашто онда не би народ Крима могао да гласа где ће и са ким да живи, будући да је Крим био у саставу Русије? Зашто, рецимо, народ у Шкотској може мирно да гласа да ли ће бити у саставу Велике Британије, или народ у Каталонији, а становништво Крима не може? Односно зашто оспоравају њихов повратак матици, иако су Кримљани у марту ове године убедљивом већином од 95 одсто гласали за то? При томе, треба да се зна да су приликом Хрушчовљевог поклањања Крима Украјини били озбиљно нарушени руски закони. Крим се после 60 година вратио својој матичној земљи. Обичан човек то одлично разуме. Такође се надам да ће се наћи неко решење да се успостави мир у Украјини и да се народ врати нормалном животу. У Русији је више од милион избеглица из Украјине, на хиљаде унесрећених породица које су остале без својих домова, без својих ближњих. Али свет о украјинским избеглицама у Русији не говори – нико од западних земаља о њима не пише. Сећам се, када је било бомбардовање СРЈ и када су оне колоне косовских Албанаца пред НАТО бомбардовање и касније под НАТО бомбардовањем напуштале домове, онда су сви западни медији говорили и писали о томе да наводно српска војска протерује Албанце (под НАТО бомбама!) И сви медији су синхронизовано у то време на Западу писали о албанској хуманитарној катастрофи и о Србима као злочинцима. Сада чак међународне хуманитарне организације затварају очи, окрећу главу од избеглица из Украјине. Чак се и светски хуманитарци клањају политици двоструких аршина.

Недавно сте изјавили да ако се покрене питање унитаризације БиХ, онда Република Српска може да следи пример Крима.

Хајде да се запитамо, ако може самопроглашење косметских Албанаца, зашто то не би могла да уради Република Српска. Или, ако може Шкотска да бира да ли ће и са ким ићи даље, не видим зашто то не би могла да уради и РС. Дакле, испоставља се да ако је жеља и интерес Запада да се стварају неке нове државе или државице, а друге руше − онда је на путу остварења тих жеља − све дозвољено. А ако би то урадили Срби у Републици Српској, е онда то одједном постаје веома опасно.

Кажете да „процес прекрајања граница на подручју Балкана није завршен, јер се још нису решила национална питања народа који тамо живе“. На које народе сте мислили?

У првом реду, ту мислим на српски народ, који сада живи подељен, разбацан, унесрећен, расејан, растеран. И ван граница своје прадедовске земље. Ту мислим, да поновим, на Републику Српску и на српско Косметско питање. Односно, на просторе где су Срби вековима живели, а у недавним ратовима са своје земље су протерани. Али, ево, отвара се још један проблем − Македонија. Сасвим је могућ косметски сценарио и у Македонији, а у тежњи да се створи „Велика Албанија“.
Не видим зашто се Србија и РС не би на известан начин много чвршће везале у сваком погледу. Мада знам да РС гравитира према Србији, и то је природно. Народ спонтано тежи повезаности. Зашто је то Србима забрањено, а у исто време се припрема терен за друге народе или нове државе, ако је то у интересу Запада? Историја каже − народ тежи уједињењу и то је само питање времена и тока. И Италијани су се ујединили, и Немци… Стиче се утисак да неки попут мантре понављају Велика Србија и чине све да те Велике Србије не буде. Видите, постоји Велика Британија, па то никоме не смета, и Велика Русија, али постаје врло незгодно и опасно када се помене Србија у том контексту. Како може један релативно малобројан народ на Балкану да буде опасност по цели свет!? Иде се дотле да се и српски језик назива другим именима. Онако како се то коме свиди. Дакле, осим територија, Србима отимају и језик. Енглеским језиком се говори у Британији, САД, Канади, Аустралији… и никоме не пада на памет да тај језик зову америчким, аустралијским, канадским. Или немачки језик, који се такође говори у више држава.

У Србији је на делу противуставни прогон ћирилице. Како се борити против латинизације и американизације, у условима када ни сама држава не штити Устав у овом смислу?

Јасно ми је да је у одређеној мери заступљена латиница у Србији. Матерњи језик, писмо, оно што представља душу једног народа треба чувати као највеће вредности. Видите, ми у Русији можемо да пишемо латиницу, наравно у случајевима када се ради о комуникацији са странцима, ми такође користимо знање различитих језика, у зависности од струке, образовања. Али ми у Русији веома водимо рачуна о томе да се негује наш језик и писмо, чува и поштује историја и томе посвећујемо видну пажњу. Сећам се година комунистичког система у Србији, када је такође била угрожена ћирилица, можда чак у већем степену него данас. Мислим да је у Црној Гори много тежа ситуација, јер је тамо буквално ћирилично писмо, писмо предака − протерано. Мењати своје писмо туђим веома је опасно за националну самосвест и за опстанак. Срби морају да се врате својим коренима.

___________________________________________________________________________

Вековна повезаност
Међународни научни скуп „Србија и Русија 1814−1914−2014“ одржан је ове недеље (13. и 14. октобар 2014.) у САНУ. Скуп је приређен у оквиру вишегoдишње сарадње две националне академије, САНУ и Руске академије наука, а окупио је преко 30 руских и српских најугледнијих историчара, посебно оних који се баве периодом 19. и 20. века.
Како је на почетку скупа рекао амбасадор РФ Александар Чепурин, овај важан сусрет научника два православна словенска народа дешава се у време када као народи преживљавамо тешка времена.
„Српски и руски народ имају огромну, богату, величанствену историју, чиме треба да се поносимо. Наша историја је једно неисцрпно богатство, она чува наше народно, наше национално достојанство. Овај догађај је, у извесном смислу, претеча доласка Владимира Путина, који је не само лидер велике Русије, и не само човек и државник који је дао огроман допринос препороду Русије, он је и пријатељ који истински воли и поштује Србе“, нагласио је амбасадор Чепурин.
Током дводневног сусрета историчара, чули су се бројни подаци из области руско-српских односа, али и из прошлости српског и руског народа, међу њима и један број сада први пут јавно речених података.
Руски научници и академици, попут Константина Никифорова, Јелене Гускове, Михаила Белова, Јелене Кудрјавцеве, Максима Анисимова, Андреја Шемјакина и других, још једном су показали изузетно познавање српске прошлости. Са српске стране велики допринос дали су академици и историчари Михаило Војводић, Љубодраг Димић, Владимир Цветковић, Јелена Пеић, Александар Раковић, Јован Чавошки и други бројни учесници.
Била је то прилика да се из различитих углова сагледа наша прошлост, али и садашњост. У том смислу, занимљив је рад руског академика Константина Никифорова, директора Института за славистику РАН, са којим разговарамо у овом броју „Печата“. Он је анализирао узроке и последице недавних ратних збивања на простору бивше Југославије, после њеног растурања, али и све оно са чиме се суочио руски народ након растурања СССР.
Руски историчар Андреј Шемјакин говорио је о 130 година културне сарадње Србије и Русије, оживљавајући време 1884. када су у Русији гостовали први српски хорови, али и када су Београд походили Петроградско и Московско позориште.
Велику пажњу је изазвао и рад младог српског научника Александра Растовића „Британци о Русији на основу српских дипломатских извештаја из Лондона 1885. године“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *