Почетна / Друштво / Кога чињенице обавезују

Кога чињенице обавезују

Александар Никитовић

Ако прихватамо да нас чињенице обавезују, било би важно да погледамо шта је у кратком изборном року за председника ДСС изјављивала Санда Рашковић Ивић. Наравно, реч је о несумњивим и веродостојним изјавама које су објављиване у нашој штампи

Основно правило сваке расправе је да би чињенице требало да нас обавезују. Ако се чињенице не поштују онда и свака расправа губи смисао. После избора у ДСС Санда Рашковић Ивић саопштила је да „Коштуница није отишао због наводног напуштања идеје политичке неутралности“. Заправо, после критика да је напустила политику изворног ДСС, она у последњим изјавама тврди да је увек и искључиво заступала политику неутралности. Ако прихватамо да нас чињенице обавезују, било би важно да погледамо шта је у кратком изборном року за председника ДСС изјављивала Санда Рашковић Ивић. Наравно, реч је о несумњивим и веродостојним изјавама које су објављиване у нашој штампи. После тога је ред да црно на бело упоредимо њене ставове о „суверенизму“ и изјаву о напуштању Коштунице ДСС.

 

ПРЕОБРАЖАЈ ИДЕЈЕ Погледамо ли бројне медијске наступе Санде Рашковић Ивић уочићемо шта је њен главни циљ. У интервјуу водећим националним новинама она је без имало скривања саопштила своју намеру: „Сматрам да идеја неутралности коју смо промовисали и заступали, треба да еволуира у идеју суверенизма.“ Има ли нешто да није јасно у овој поруци? Заиста нема, све је речено. Она саопштава да је дошао тренутак да се промени политика неутралности и да како каже треба да еволуира у „суверенизам“ (пошто у српском језику не постоји израз суверенизам стављаћу га под наводнике).

После ове главне поруке да жели политичку неутралност да замени „суверенизмом“, ишле су бројне изјаве које разрађују ову идеју. Навешћемо оне најважније: „Као новину, предложићу суверенистички блок“, „Залагаћу се за брзо формирање националног суверенистичког блока“, „ДСС мора да направи пробој према парламенту, у којем би се чуо глас евроскептика и суверениста, односно свих оних који се залажу за слободну и суверену Србију“, „Ући у један суверенистички национални блок, направити пробој према парламенту, у којем би се чуо глас евроскептика, суверениста, оних који се залажу за слободну и суверену Србију“, „Да окупи све људе који су за слободну и суверену Србију”, „То су темељни идеолошки и политички принципи: да будемо суверенистичка странка десног центра“.

[restrictedarea]

 

Готово је немогуће не приметити ову праву бујицу изјава о „суверенизму“. Да ли можда неком није јасно шта је њихов смисао? Има ли било кога ко не зна шта значе речи: „Сматрам да идеја неутралности коју смо промовисали и заступали, треба да еволуира у идеју суверенизма“. Коме није јасно да се овде у изборној кампањи унутар ДСС радило о огољеној најави промене политичке неутралности као основног начела ДСС?

 

КАО ПО ЛОЈУ Све је, дакле, ишло као по лоју. Зацртан је „суверенизам“ као ново начело и припремљено је убијање политичке неутралности. Тиме је, што је најважније, испуњен захтев страног фактора да започне  нестајање политичке неутралности као једине, озбиљне и праве алтернативе српском безглавом евроатлантском путу. Да ништа не би препустили случају двојица најважнијих страних амбасадора су у изборној кампањи у ДСС изричито рекли да је неутралност неприхватљива за Србију. То је унапред плаћено, награђено и запечаћено учешћем ДСС у београдско власти, као наводно опозиционе странке и стожера суверенистичког блока.

Али, у Србији ништа није ни лако ни једноставно. Ову идилу је покварио Војислав Коштуница. Пошто је изабрана за председника ДСС Санда Рашковић Ивић је два пута у најлепшим бојама најавила састанак са Коштуницом. Уместо састанка уследила је изјава Коштунице да напушта ДСС јер је изневерен програм Странке. А да јесте изневерен чињенично је доказано у овом тексту. И тада, вероватно у страху од истине, Санда Рашковић Ивић јавно наступа заклињући се да она никада није ни помислила да мења програм и да заувек остаје верна политичкој неутралности.

Овај наступ, или боље рећи испад, пратио је и један крајње бизаран податак. Наиме, она је навела и како је Коштуница на 107. страни своје књиге: „Зашто Србија, а не Европска уније“ изједначио политичку неутралност и суверенитет. Гле чуда! Прво, на 107. страни Коштуница наводи речи страног амбасадора који саопштава да Србији у пакету са ЕУ припада и чланство у НАТО. Одговарајући му Коштуница каже да се Србија не може одрећи политичке неутралности, суверенитета и слободе. Никоме и никада, осим Санди Рашковић Ивић у наступу страха и обести, није пала на памет таква бесмислица да Коштуница изједначава политичку неутралност и „суверенизам“.

Неће проћи много времена а Санда Рашковић Ивић ће и по шести пут направити обрт и вратити се „суверенизму“. Додуше, вероватно више неће помињати хрватску туђицу суверенизам, него ће употребљавати српску реч. Кренула је од идеологије Драгољуба Мићуновића, па је била за демократско и национално ДСС, затим је ватрено бранила политичку неутралност, онда је прешла на опортунизам „суверенизма“, сада се кобајаги поново вратила политичкој неутралности и сутра ће завршити са ипак жељеним западним „суверенизмом“.

Зашто и ко онда може веровати Санди Рашковић Ивић? Путешествије о „суверенизму“ све говори о чврстини њених уверења. Учешће у београдској власти и истовремено прављење наводног националног блока је њена сага са тужним крајем. Јер, ако је не обавезује Коштуница, ако је не обавезују елементарне моралне норме, ипак би морала да научи да је обавезују макар голе чињенице.

[/restrictedarea]

 

 

7 коментара

  1. Moze li pametan covek da tvrdi da postoji politika neutralnosti bez suvereniteta. Ne verujem. Zasto?
    Realno gledano EU (Nemacka, SAD, Nato) doslovno i mnogo grublje primenjuje Breznjevljevu doktrinu „ogranicenog suvereniteta“ gde narod u 90% clanica suvereno moze da bira sta ce da pojede za dorucak, pod uslovom da ima novca za isti.
    Ako je to za g. Nikitovica dovoljno, za mnoge nije, nije ni za Sandu Raskovic Ivic.




    0



    0
    • Три пута сам прочитао коментар господина Vladimira и потпуно ми је нејасно шта је писац хтео да каже.
      Држава да би постојала и била међународно призната мора да буде суверена, то јест да има територију коју контролише и на њој спроводи своје законе у складу са државним уређењем. Све чланице Уједињених нација су суверене државе и не видим у чему је екслузивност идеје суверенитета, када је она општеприхваћен појам, садржан у свим међународним документима.
      Проблем идеје суверенитета, као некаквог програма ДСС, није настао сам од себе, него је од новопостављеног руководства ДСС, затражено од стране челника СНС да идеју неутралности препусте као будући изборни програм Српској напредној странци. У том грму лежи зец свих проблема и то је потпуно јасно.
      Једноставније речено, СНС у будућности услед пропасти своје политике еврофанатизма, тежи да све то прикрије и купи време код бирача, са некаквом хибридном и лажном причом о неутралности Србије.




      0



      0
      • Govorimo o Srbiji i njenom suverenitetu, ne vodimo filosofske rasprave:
        Srbija ne kontrolise svoju teritoriju, deo teritorije se nalazi pod fizickom okupacijom (a vi to zovite kako hocete), a ostatak je protektorat u kome se za mnoge stvari pitaju strani ambasadori, MMF, Svetska banka itd.
        Kako u takvoj poziciji biti neutralan, gospodine imenjace?
        Srbija treba prvo da vrati suverenitet da bi mogla da bude neutralna.
        Nadam se da sam sad bio za vas jasniji.




        0



        0
        • Имењаче, значи по вама, Србија треба да се самоугаси, то јест да прогласи да није суверена држава, и да се као таква повуче из Уједињених нација, да би се потом ДСС борио за њену сувереност. Свашта…
          То што Србија не контролише део своје територије и што је под сталном паском Западних сила као протекторат, то је проблем политичке елите која је води, а не саме државе.
          Подсећам Вас на пример Краљевине Србије из јануара 1916 године, када је Влада заједно са војском отишла у скоро трогодишње избеглиштво, прво на Крф, а потом у Солун. Нико тада није оспоравао легитимитет Краљевине Србије, и поред тога што није имала ни педаљ територије. То значи, да је сувереност питање политичке воље државне елите, која се подразумева по себи, док је неутралност питање политике једне државе и њеног односа према другим државама.




          0



          0
          • Ocigledno se razilazimo samo u jednoj stvari. Ja smatram da sve nase postoktobarske vlade, sem Kostunicine, direktno rade na podrivanju suvereniteta Srbije sklapajuci aranzmane sa teroristickim tvorevinama, sledeci diktat agresora na nasu zemlju, NATO-a i Evropske unije. To se desava, po pravilu, uvek na stetu Srbije. To se svesno radi, oni znaju da im je delovanje protivustavno i protivzakonito. Kupuju vreme ucenjujuci Ustavni sud, ili ono sto je ostalo od njega, da ne razmatra ustavnost njihovog delovanja.
            Ono sto je u njihovom radu deklarativno otpor komadanju i unistavanju Srbije samo su providni trikovi, „da se Vlasi ne dosete“.




            0



            0
      • Države su možda suverene ali im politike nisu. Vodjeneje politike u tim zemljama, pa i u Srbiji, je zavisna. Primer delovanje američkog ambasadora u Srbiji.




        0



        0
  2. Potpuno jalova polemika. Neutralnost je utopija, a suverenizam tek nesto malo opipljivije od utopije. I jedno i drugo mnogo je ispod pet odsto podrske biraca, dakle mizerija. Ako napustimo teren teorije i dodjemo na real-politiku, vazno je jedino to sto je Kostunica svojevremeno imao dovoljno snaznu podrsku da sprovodi svoju politiku „neutralnosti“, ali je pobegao s vlasti, a Raskovic je ipak samo pokusala da skuplja prosuto mleko.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *