Почетна / Колумне / Ко су „великани бошњачког народа“?

Ко су „великани бошњачког народа“?

Пише Дарко Танасковић

План промена назива „образовно-одгојних установа“, које настоји да спроведе Бошњачко национално веће (требало би да обухвате једанаест основних школа у Рашкој области/Санџаку) потврђује да се именима идеолошки манипулише, неретко с неспутаном реваншистичком острашћеношћу у односу на оне који су у некој ранијој историјској фази били у прилици да одлучују о именима

Погрешно именовати ствари значи доприносити несрећи света, записао је једном приликом Албер Ками. А шта тек рећи за именовање школа, у којима деца стичу основне појмове о свету, себи у свету и својим односима с другима! Именовању образовних институција би, стога, ваљало приступати крајње одговорно, промишљено и обазриво, што у нас није бaш увек случај. Исто важи и за имена места, улица, тргова… У данашње време дубински поремећеног система вредности и посвемашње идеологизације свих области живота, уз губљење осећања за историјски континуитет, али и савремену стварност, симболички потенцијал имена и назива јавних институција и топонима, који се (пре)често и олако мењају, срачунато се подвргава диктату тренутних политичких интереса и тенденција, неретко с неспутаном реваншистичком острашћеношћу у односу на оне који су у претходној или некој ранијој историјској фази били у прилици да одлучују о именима. И не само о именима, наравно…

 

ЛОГИКА ИСТОРИЈЕ Нема средине ни политичке снаге на простору бивше Југославије имуне на искушење прекомерног демонстрирања моћи и потврђивања националног и/или идеолошког идентитета кроз грозничаву кампању мењања „непоћудних“ јавних имена и назива. А одавно је схваћено да је у владању речима, а то значи и именима, велика моћ. Ко влада дискурсом о једном времену, влада тим временом, писао је Фуко. Речено не значи да јавна имена и називе уопште не треба мењати. Напротив, у логици је историјског процеса и развоја сваког друштва да се и на том плану одражавају промене до којих протоком времена и смењивањем догађаја стално долази. Непрепоручљиво је само да се недомишљеним захватима стихијских преименовања ремети слегнута мудрост прошлости, вређа садашњост и загађује будућност.

У последње време најактуалнији је пројекат промена назива „образовно-одгојних установа“, који настоји спровести Бошњачко национално веће, а требало би да обухвати једанаест основних школа у Рашкој области/Санџаку. У својим саопштењима за јавност и другим службеним документима, БНВ уз важеће називе ових школа „од посебног значаја за образовање припадника бошњачке националне заједнице у Републици Србији“ систематски у загради наводи и предложено ново име, иако прописани поступак за измену назива није спроведен. Нико грађанима који живе на одређеној територији, а то значи ни припадницима бошњачке националне заједнице, не може оспорити право да утичу на то која ће имена носити образовне и друге јавне институције у њиховој општини или месту, па и да, поштујући утврђену процедуру за такве иницијативе, траже промену назива који им из неких разлога нису по вољи. Нико се, такође, не би смео игнорантски и потцењивачки, паушално негативно односити према оваквим захтевима, а таквих склоности има. Припадници већинског, српског народа морали би се према њима постављати с дужном пажњом, а не одмахивати руком и ишчуђавати се, с призвуком омаловажавања. Управо зато би и сваки конкретан предлог, без обзира на претпостављену или стварну мотивацију читаве ове несвакидашње акције, требало озбиљно и аргументовано анализирати, узимајући у обзир и стање историјске свести (дела) бошњачког националног корпуса, али и неке општије околности и утврђена културно-цивилизацијска мерила својствена нашем времену и простору, где није баш све могуће до апсурда релативизовати. Веома је тешко, у свему, а поготово у вишенационалним и мултиконфесионалним срединама с хипотеком сложених, па и конфликтних међуодноса, чак и у најближој, незавршеној прошлости, пронаћи равнотежу између општег и посебног, али је конструктивно изналажење и поштовање те мере залог институционалне стабилности и друштвеног склада. Дијалог о таквим осетљивим питањима нипошто не би смео тећи као разговор глувих.

[restrictedarea]

ПРИЛОГ РАСПРАВИ Да размотримо, стога, као прилог расправи, а никако као некакво неумесно доцирање, предлоге БНВ о преименовању неких санџачких основних школа. Предложене личности, чија би имена школе требало да понесу, могу се поделити у три групе: (1)  историјске, политичке и верске прваке (2) књижевне и културне делатнике из прошлости и (3) истакнуте савременике. Укупно посматрано, чини се да су најпримеренији и најоправданији предлози који се односе на личности из друге групе, при чему имамо у виду њихову улогу у историјским збивањима и релативни значај за културну традицију Бошњака, а не и питање да ли је уопште умесно да буду замењене и да баш ови замене личности чија имена школе сада носе. Код вредновања предложених личности неопходно је ослободити се одбојног рефлекса који се рађа из незнања о којем је реч, док су, истовремено, заслужници из српског народа које би они требало да замене свима, наравно, укључујући и просечно образоване Бошњаке, неупоредиво познатији и ближи. Ко је сад па тај Ахмед Али Гурби у поређењу с Јованом Јовановићем Змајем или Муса Ћазим Ћатић у односу на Десанку Максимовић? Оваква, а priori дисквалификаторска формулација и тон питања спонтано се намећу и узимајући све околности у обзир, нису изненађујући, али их треба свесно отклонити. Мора се прихватити да незнање и културоцентризам нису најбољи савезници у објективизовању проблематике међукултурних релација. Ако се културним вредностима у овом смислу приђе растерећено и отворено, чини се да би замењивање назива Основне школе „Селаковац“, који је она добила по једном новопазарском насељу,  именом чувеног муслиманског гуслара Авда Међедовића (1875−1953) кога су амерички фолклористи тридесетих година прошлог века назвали „Балканским Хомером“, певача најдужег бошњачког епа „Женидба Смаилагић Меха“ (12.310 стихова!) а за кога је Ћамил Сијарић рекао да је „жива ријека народне пјесме“, било више него оправдано. Неспоран културни значај има и средњовековни песник Мухамед Хеваи Ускуфи (XVI в.) представник тзв. „алхамијадо“ књижевности, стваране на домаћем словенском језику, а писане арапским писмом. Пошто је Хеваи и састављач „Потур шахидије“, занимљивог стихованог „босанско-турског речника“, предлагачи су вероватно сматрали да би његовим именом било примерено заменити име аутора „Српскога рјечника“ Вука Караџића, чије име носи једна новопазарска основна школа. С обзиром на то да и Бошњаци, упркос томе што у новије време инсистирају да је њихов језик „босански“, тим језиком лако говоре и пишу захваљујући Вуковој реформи, питање је има ли стварних културолошких разлога да се Ускуфију додели баш Вукова школа. Није ли, уосталом, Вук, свестан тога да је оријентално наслеђе интегрални део нашег културног идентитета, у свој „Рјечник“ унео многобројне турцизме, као речи српског народног језика?  Носио је и фес, али га ни то, изгледа, не спасава, иако се ова традиционална муслиманска капа недавно, у походу на Хаџет, наметљиво вратила на новопазарске улице. Можда баш зато… Своју школу би заслужено могао добити и тешањски песник, преводилац и боем Муса Ћазим Ћатић (1878−1915) близак кругу „матошеваца“ у Загребу, особењак неспорног лирског дара и специфичног мистичког сензибилитета, за кога је Тин Ујевић написао: „Ако је имао хонорара, добитка, он је сио и без много жаљења попио. Велика небрига. Не знам да ли је у алкохолу као Перзијанци тражио мистику. Али била је у њему мистика великог бола.“ Друго је питање треба ли његовим именом заменити име Десанке Максимовић, како је предложено. У вези с османским дервишем и песником Ахмедом Алијем Гурбијем (1698/9−1771/72) рођеним у Новом Пазару, а животом понајдуже везаним за Једрене, где је имао спахилук, намеће се једно претходно, старо методолошко питање. Које критеријуме применити на вредновање песничких и прозних творевина писаца родом са Балкана, који су се литерарно оствари(ва)ли у контексту османске књижевности на оријенталним језицима? Ево шта је о томе својевремено написао уважени оријенталиста, академик Недим Филиповић у предговору монографије Мухамеда Хуковића, Ахмеда Касумовића и Исмета Смаиловића о Мехмеду Хеваију Ускуфију (Тузла, 1990): „Ма колико су могли бити талентовани, такви писци су, са гледишта нашег духа и духовног наслијеђа, својим стварањем остајали по страни нашег изворног цивилизацијског круга и туђи и неприступачни нашем народном генију. Тиме не желимо рећи да њих треба одбацити у оцјени и вредновању укупног културног фонда не само босанских Муслимана него и заједничких тековина народа Босне и Херцеговине. Али та оцјена и то вредновање морају бити изведени посредовањем универзалних вриједности производа књижевности, без обзира на језик којим су писани  и без обзира на културну регију и цивилизацијску сферу којој припадају, али не по логици и параметрима закономјерности нашег стваралачког развитка.“ „Посредовањем универзалних вредности производа књижевности“ песничка заоставштина Ахмеда Гурбија не би се могла оценити као основ довољне носивости да „смени“ Јована Јовановића Змаја, песника, поред осталог, и једног раскошног „Источног бисера“, по свему ближег савременим Бошњацима од недоступних стихова ученог дервиша из Једрена. Чињеница да је неко рођен у Новом Пазару или, уопште, у Санџаку не би требало да буде једини и пресудан аргумент у процењивању његовог значаја за бошњачку културу.

 

КОМЕ СМЕТА… С групом историјских и верских првака ступа се на комплексније и клизавије тле. Школи „Стефан Немања“ би, према постојећем предлогу, требало променити име у „Кулин бан“. Коме може сметати оснивач династије Немањића који је владао знатно пре појаве ислама и муслимана у нашим крајевима? Али, он није преживео ни у Подгорици. Можда је одговор у ономе што је у књизи „Феноменологија српске геноцидне свијести“ написао још један од „санџачких великана“ Расим Муминовић: „Континуитет митског усмјеравања могуће је пратити од почетка српске државности, што је уједно и почетак српске повијесне стрампутице на коју је прешла узимањем Душанових побједа за велике успјехе које су утицале да Срби непромишљено истрче на Косово 1389. године и претрпе пораз.“ Предлагачи су истрчали на терен. Ни крив ни дужан, Бан Кулин је још једном (зло)употребљен ради доказивања босанско-муслиманско-бошњачког „старинства“ и континуитета, али то је већ део једне друге, а заправо увек исте приче. Школа „Алекса Шантић“ требало би да добије име османлијског Кадије Глухавичког из XIV века, познатог једино по преписци с Дубровчанима из 1396, кад је тражио да дубровачки трговци само њему плаћају царину за робу коју превозе ка Стамболу, што су они учтиво одбили. Њему бу место требало да уступи песник „Емине“, преточене у једну од најлепших и међу Бошњацима силно омиљених севдалинки, као и родољубивих стихова „Остајте овдје“,  братски упућених муслиманима који су се после Берлинског конгреса масовно исељавали у Турску! Да Шантић не би требало да буде споран, на свој начин сведочи и његов лик на новчаници од 10 конвертибилних марака. Али, оне се штампају у Сарајеву, а ми смо у Новом Пазару… Легендарни сарајевски илегалац и бранитељ града, Владимир Перић Валтер, остаће без сумње најпопуларнији у Кини, али би пријепољска основна школа која се дичи његовим именом требало да се прозове по честитом Мурату Ефендији Шећерагићу, већнику ЗАВНОС-а и наибуреису у послератној Југославији. И један и други заслужују поштовање потомака, а на њима је да демократски одлуче коме ће дати предност, ако је баш нужно да се конкурентски сучеле у називу једне основне школе. Слично као и у случају Основне школе „Селаковац“, чини се сасвим прихватљиво да и школа која носи назив по новопазарском насељу „Јошаница“ добије име по гласовитом Пљевљаку Мехмеду Вехбију Шемсикадићу (1827−1887) одлучном и успешном борцу против аустријске окупације Босне после Берлинског конгреса. Он јесте ратовао под султановим барјаком (народна песма каже: „На ноге, друже, паши оружје; На ноге браћо, султан нас зове“) али је, заједно с локалним хришћанским одредима, храбро бранио завичај, што заслужује благонаклоно сећање. Мојковчанина Алексу Ђиласа Бећа (1906–1941) учитеља, организатора устанка у Црној Гори и народног хероја, иначе брата много познатијег Милована, требало би да „смени“ Ферхад-бег Драга (1873−1944) чиме се већ безочно улази у пределе тенденциозне идеологизације и историјских фалсификата. Овај међуратни лидер партије „Џемијет“, који је на том месту заменио свог старијег и познатијег брата Неџипа (1851−1921) у свим озбиљним историјским радовима сматра се Албанцем, из племена Кељменди, а не Бошњаком, како га се настоји представити. Тако цењени, нажалост рано преминули оријенталиста Хасан Калеши (1922−1976) који се добро разумевао у све о чему је писао, у „Биографском лексикону за историју Југоисточне Европе“ (Минхен, 1974) за Ферхад-бега Драгу каже да је био „најпопуларнији албански политичар у Југославији између два светска рата“ и да се залагао за „увођење албанског језика у школе“. Мухедин Фијуљанин, у књизи „Санџачки Бошњаци“ (Тутин, 2010) убраја Драгу међу „знамените личности из бошњачке хисторије“, при чему му овај доскорашњи државни секретар у Министарству просвете додаје тутинско презиме „Пепић“ (занимљиво: Џуџевић постаје Џуџо, а Драга Пепић – како затреба, „ић“ може, али и не мора да смета). Аутори који пишу о Драги ово мимикријско презиме углавном не помињу. Фијуљанин истиче да се Драга залагао за „вјерско-просвјетну аутономију и матерњи (‚национални језик јужних муслимана‘) у школама“, пропуштајући да прецизира да је то био албански, а свакако не „босански“ језик. И сад би једна основна школа у Рашкој области/Санџаку, а у земљи Србији, требало да понесе његово име!?

 

СКАНДАЛОЗНА ПРОВОКАЦИЈА Ако је „кандидовање“ Ферхад-бега Драге, као и стално промовисање још једног изразито антисрпског албанофила и сарадника окупатора, Аћиф-ефендије Бљуте Хаџиахметовића (1887−1945) већ постало отужна рутина, предлогом да сјеничка Основна школа „12 децембар“ (дан ослобођења Сјенице у Другом светском рату) понесе име савременог сарајевског професора филозофије Расима Муминовића (1935−2012) иначе рођеног Сјеничака, учињена је скандалозна провокација која баца изразито тамну сенку на мотиве предлагача промене назива неких санџачких школа. Београдски магистрант (на Марксу) загребачки докторанд (на Блоху) овај мрачни човек, кога новинар и књижевник Неџиб Вучељ, без елементарног осећања мере и доброг укуса, назива „бошњачким филозофом и мислиоцем европског и свјетског формата“, а за кога је на Округлом столу у Бужиму (2012) речено да је „један од посљедњих великих европских филозофа“, исписао је у новије време најотровније, расистичке странице о Србима и увео у употребу термин „србизам“, што би требало да значи „српски нацизам“ („Србизам у страдалништву Бошњака“, 1994). У застрашујућој књизи „Феноменологија српске геноцидне свијести“ (Анкара, 1995) Муминовић изриче и нешто што нису изустили ни Алија Изетбеговић ни Медлин Олбрајт: „Зато нема дилеме да је агресор на Босну и Херцеговину те Хрватску српско-црногорски народ, а не његови екстремисти.“ Срби су, по мишљењу овог „великог европског филозофа“, руковођени „великосрпском идеологијом која је агенс колективне лудости и бестијалних зала“, тако да они „артиљеријом отклањају властити страх, а камама засјењују ‚достојанство‘ гориле“, па „једва имају право на животињско име, те их ваља назвати сатаниним синовима“ итд… итд… итд. Могла би се цитирати цела књига. Таква незаустављива и неконтролисана провала патолошке, дијаболичке мржње не може извирати из нормалног људског ума. Није се, ваљда, њоме Муминовић квалификовао да са сјеничке школе скине име једног народног хероја? Предлагачи би морали да објасне необјашњиво или, можда, објашњиво, али друштвено, политички и морално неприхватљиво.

Расправа о промени назива санџачких школа тек треба да буде на прави, аргументовани начин отворена. Јасно је да је то понајмање расправа о именима, а много више о онима који именима идеолошки манипулишу, мотивима који их у томе покрећу и циљевима којима дугорочно стреме.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *