Ко се боји Ивана Иљина?

ВЛАДИМИР ПУТИН И ИВАН ИЉИН: ЈЕДНА ПРИЧА О РУСКИМ РОДОЉУБИМА

Пише Владимир Димитријевић

Како се мисао овог великог руског филозофа наслућује и у тврдњи западних аналитичара који упозоравају: „Да бисте раз­у­ме­ли зашто је Путин узео Крим, чита­јте њего­ве оми­ље­не писце“

Године 2009, 24. маја, Владимир Путин, тадашњи руски премијер, посетио је гробље Донског манастира у Москви, полажући цвеће на гробове белих генерала Антона Дењикина и Владимира Капела, књижевника Ивана Шмељова и Александра Солжењицина (стваралаца чији је велики део живота, због антикомунизма, протекао у емиграцији) као и философа Ивана Иљина, идеолога белог покрета. Држава Русија је, иначе, организовала пребацивање посмртних остатака већ поменутих белих генерала, као и Шмељова и Иљина са супругом (Иљини су пребачени из Швајцарске 2005. године; Иљинов архив је из САД у Русију стигао 2006.) на гробље Донског манастира. У својим говорима, Путин је неколико пута, пре 2009, цитирао Иљина. У пратњи руског премијера маја 2009. био је архимандрит Тихон (Шевкунов) старешина Сретењског манастира у Москви, за кога се годинама нагађа да је Путинов духовник. Отац Тихон је, још 2001, за Владимира Владимировича рекао да је „истински православни верник, који се исповеда, причешћује и схвата своју одговорност пред Господом за високу службу што му је поверена, као и за своју бесмртну душу“. Све ово није могло да измакне пажњи западних русофоба.

ПРЕДОДРЕЂЕНИ ЗА ВЕЛИЧИНУ У свом тексту „Повратак у будућност? Предсовјетска прошлост и политичка мисао у Путиново доба“, објављеном у часопису „Постсовјетска политика“ 2013, Кристофер Ли истиче да је Путин за Иљина почео да се интересује одавно и да је његов саветник Владислав Сурков у свом тексту „Национализација будућности: тезе о сувереној демократији“ надахнуће за тезу о различитости руске демократије од оне западног типа налазио управо код Ивана Иљина. Дејвид Брукс, у тексту „Путин не може да стане“, објављеном у „Њујорк тајмсу“ 3. марта 2014, истиче да су мислиоци на које се руски председник позива у својим говорима изградили свет пун „мелодраме, мистике и грандиозних есхатолошких визија“. Међу њима је и Иљин, према овом виђењу, штетан зато што је записао да ће „Русија једном устати из стања распадања и понижења и да ће започети епоху новог развоја и величине“. Три основне Иљинове идеје су, вели Брукс, „изузетност Русије – идеја да Русија има свој јединствени циљ и смисао“, „посвећеност православној вери“, „поверење у аутократију“. Ово пак значи да би, по Иљину, Русија требало да буде „квазитеократска националистичка аутократија предодређена да одигра изузетну улогу на међународној сцени“. Иљин је, сматра овај аутор, опасан такође и због своје идеје да је Запад Русију заразио „бацилом антихришћанства“, при чему сад тај исти Запад тоне у „материјализам, ирационализам и нихилизам“. По Бруксу, иљиновски и берђајевљевски морализам може се срести „у Путиновим говорима, нарочито кад брани став свог режима према гејевима и улози жена“. У чланку „Да бисте разумели зашто је Путин узео Крим, читајте његове омиљене писце“, објављеном у „Телеграфу“ 26. марта 2014, Колин Фримен цитира Черчила, који се жалио да је руске вође тешко појмити зато што је њихова мисао „загонетка спакована у тајну обавијену енигмом“, и додаје: „Као пословично познате руске бабушке, Москва може да показује безбројна лица спољњем свету и ретко ко је кадар да допре до праве истине.“ (Иначе, он се у свом чланку ослања на истраживања докторанда Марије Сњеговаје, која се бавила Путиновим омиљеним мислиоцима.) И Фримену је Иљин сумњив зато што је веровао у самосвојност Русије, њену различитост од Запада, надилажење материјализма и верност хришћанским идеалима, као и у равнотежни положај између Запада и далеког Истока. Он указује да је Путин, на Иљиновом гробу 2009, рекао да је „злочин ако неко покушава да одвоји Русију од Украјине“.

[restrictedarea]

 

О ПОСТСОВЈЕТСКОЈ РУСИЈИ Иако идеолог белих и доследни антикомуниста, Иљин је био изразити родољуб, који никад није сарађивао с непријатељима своје отаџбине (због тога је 1938. морао да бежи из нацистичке Немачке – одбио је да учествује у хитлеровским припремама за напад на СССР и да буде пропагандиста украјинског сепаратизма маскираног у „антибољшевизам“). Његова далековидост доказала се много пута. Деценијама пре слома совјетског система, Иљин је објаснио шта чека Русију после тога. Пре свега, знао је да ће делови руске постбољшевичке елите одмах настојати да заведу демократију западног типа, што ће бити погубно по целовитост државе. Говорио је да је демократија сложена појава и да се људи којима су деценијама на ногама биле букагије не могу приморавати да, одмах после скидања истих, трче маратон (демократија је, по Иљину, својеврсна спортска утакмица, која захтева, између осталог, народно разумевање слободе и потребу за њоме, правну свест, самосталност привређивања припадника бирачког тела, минимум образовања и обавештености, политичко искуство, изграђен лични карактер, оданост отаџбини и грађанску храброст).

Родољубима је Иљин поручивао да се спреме за постсовјетско кључање: „У прво време, сав наш задатак састојаће се у томе да што више скратимо период неизбежног хаоса који ће се разлити по Русији после пада тоталитарног комунизма.“ Знао је да ће непријатељи његове отаџбине тај хаос покушати да искористе да би је сломили: удружиће се западне силе који желе да је опљачкају, биће ту и они који вековима покушавају да је религиозно потчине (попут Ватикана) као и они који се „неће умирити све док не успеју да овладају руским народом кроз мало приметну инфилтрацију његове душе и воље, да би му, под видом ‚толеранције‘, наметнули безбожништво, под видом ‚републике‘ подложност закулисним манипулацијама, под видом ‚федерације‘ – национално обезобличење. /…/ Њима је неопходна слаба Русија, која онемоћава у смутњама, револуцијама, распадању, са становништвом које изумире… Нужна им је Русија безвољна, потонула у бескрајне партијске расправе, неспособна да опорави своје финансије, да попуни војни буџет, да створи своју армију, да изгради неопходну јој флоту. Нужна им је Русија раскомадана, по наивном ‚слободољубљу‘ сагласна са тим комадањем, која умишља да је њено ‚добро‘ у распаду“. Да би се такав сценарио спречио, потребан је јак вођа који, по Иљину, мора да: „1. скрати и заустави хаос; 2. одмах започне каквотни избор људи (за учешће у власти, нап. В. Д.); 3. успостави радни и производни поредак; 4. ако буде нужно, да одбрани Русију од непријатеља и пљачкаша; 5. да Русију изведе на пут који ће водити слободи, расту правне свести, државној самоуправи, величини и процвату националне културе“.

После Јељцина, тај задатак је пао у део Путину.

О УКРАЈИНИ Иван Иљин је, још 1938, записао: „Украјина се мора сматрати, у смислу сепаратизма и одвајања, најугроженијим делом Русије. Украјински сепаратизам је појава вештачка, лишена било какве утемељености. Она је настала због таштог славољубља вођа и због међународних освајачких интрига. Ако се одвоји, та држава себе предаје туђинима да је окупирају и опљачкају. Мала и Велика Русија повезане су у једну целину вером, племеном, историјском судбином, географским положајем, привредом, културом и политиком. Странци који припремају њено одвајање морају знати да тиме Русији објављују вишевековни рат.“

Својевремено је архимандрит Тихон указао на чињеницу да се Путин сасвим слаже са ставом белог генерала Дењикина, који је тврдио да нико са Запада нема право да се меша у односе Велике и Мале Русије и да, без обзира на непријатељство белог генерала према совјетској власти, сама помисао на комадање Русије скривене под именом Совјетског Савеза јесте злочин. Очито је – оно што Новорусија данас брани сасвим је на трагу заветних идеја белог генерала и философа белих, Дењикина и Иљина. У Путину, они имају настављача своје заветне мисли.

Овако је писао Иван Александрович…

1. „Русија у свету нема искрених добронамерника. Руски народ може да се узда само у Бога и у себе.“

2. „Русија није пука људска прашина и није хаос. Она је надасве велики народ, који није проћердао своје снаге и који нема потреба да очајава за своје спасење. Не сахрањујте га пре рока! Једном ће доћи историјски час и он ће устати из привидног мртвачког сандука и затражиће опет своја права.“

3. „Ми нисмо ‚десница‘ и нисмо ‚левица‘; ми смо – руски родољуби. И све што је добро за нашу родину, примамо и бранимо. И све што је погибељно и штетно за нашу родину – одбацујемо!“

4. „Ако је нашем поколењу пало у део да живимо у најтежој и најопаснијој епохи руске историје, то не може и не сме да усколеба наше разумевање, нашу вољу и наше служење Русији. Борба руског народа за слободу и достојан живот на земљи – наставља се. И сада, више него икада до сада, треба да се уздамо у Русију, њену духовну снагу и самосвојност.“

Овако је писао Иван Александрович Иљин, један од највећих руских умова не само 20. века; и то је писао кад је Русија била Совјетски Савез, и када је изгледало да се никад више неће појавити из тмине историјског усуда који јој је пао у део 1917. године. Том вером живео је Иљин све до 21. децембра 1954, када је отишао Богу на истину. Пред крај живота, у швајцарском изгнанству, није имао издавача за своје књиге. Али, није се бринуо. Сведочио је да пише и оставља на страну и да, ако су његова дела потребна Богу и Русији, издавач ће се наћи и после његове смрти. Ако нису потребна Богу и Русији, она нису потребна ни њему самом: јер, он живи само за Русију.

Ове године навршава се шездесет година од Иљинове смрти. Његова нада се није поколебала, и Господ је није посрамио. Русија устаје и њени непријатељи се боје Иљинове речи и Путинових дела, видећи у њима тешко решиву загонетку.

ПРЕВОДИ НА СРПСКИ

На српском језику постоји низ превода његових књига, у издању „Логоса“, на челу са неуморним трудбеником, главним амбасадором руске философије у нас, Владимиром Меденицом, као и „Бернара“, који води познати заљубљеник у лепоте руске литературе, Никола Дробњаковић. Благоје Пантелић је, у „Отачнику“, објавио „Основе хришћанске културе“. На српском се могу читати и „Пут духовне обнове“ (најбољи увод у Иљинову мисао) „Пут ка очигледности“, „Бела идеја“, „О супротстављању злу силом“, „Загледан у живот/ Књига промишљања свакодневице“, „Појуће срце/ Књига тихих сазрцања“, „Поглед у даљину/ Књига промишљања и надања“ итд. У издању куће „Catena Mundi“ стиже својеврсна читанка о животу и делу овог мислиоца: „Између ЧЕКЕ и Гестапоа: Иван Иљин и васкрс Русије“.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *