Јалово прогањање истине

Драгомир Анђелковић 

Огромна мржња према Радовану Караџићу од стране домаће анти-Србије и њених страних диригената произлази из свести о монументалности и истрајности његовог дела

Да тзв. Хашки трибунал није никакав суд, већ чиста НАТО војно-политичка установа пропагандно-инквизиционог карактера, знају и они који ту раде. То повремено и јавно показују. Да је тако, ових дана нас је подсетио тзв. тужилац Алан Тигер, који се уличарским језиком, уз изношење праве бујице историјских неистина и личних увреда, брутално окомио на Радована Караџића. И не ради се ту само о испољавању класичних „НАТО−ЕУ вредности, те бесу и нервози због непостојања било каквих релевантних доказа потребних да би први председник Републике Српске могао иоле основано да буде осуђен – већ и о томе да су инквизитори свесни да њихова недела неће дати никакав озбиљан ефекат. Дело Радована Караџића толико је грандиозно и усађено у душе српског народа да нису успеле да га униште ни ваздушне армаде Атлантског пакта, а камоли да ће то поћи за руком некаквом лажном суду. А што се доприноса прекрајању историје и актуелној пропаганди тиче, па зар и ту може да буде користи од институције за коју су чак и они што је подржавају свесни да је накарадна карикатура суда? Када је већ тако, шта је друго остало немоћном Тигеру него да прави трагикомичну сцену, на коју једног дана може да се позове као на доказ да је одувек био свестан да тзв. Трибунал није ниша друго до приземни евроатлантистички ријалити па је у том духу само играо своју бедну улогу .

 

КАРНЕВАЛ ЛАЖИ Свестан неодрживости позиције коју треба да брани, „хашки прогонитељ“ је отишао у потпуну бизарност. Када је црни бал, онда нека је и на прљавој води. Тако је без икаквих аргумената поновио да су Срби Босну и Херцеговину гурнули у рат и затим устврдио да су „несумњиво извршили геноцид“, а да је Караџић био „покретачка снага геноцидне кампање“. При томе се Тигер комично поигравао и дефиницијом геноцида те ју је тако прерадио да би под њу могло да се подведе и, примера ради, принудно судско исељење из неког стана бесправно усељених лица. За њега је геноцид било какво „уништавање основа за живот неке етничке групе“. А ваљда и они који нелегално живе у нечијем стану припадају некој етничкој групи а топао дом је за њих основ за живот?

Иако намах, док се присећам свих недела наших постпетооктобарских реформатора и њихових страних ментора, помислим да је флексибилна дефиниција геноцида адекватна, ипак се брзо отргнем од таквих мисли свестан да се са озбиљним стварима не треба играти. То што су читави региони Србије остали без индустрије и било какве друге озбиљне привредне базе недвосмислено је, и то у већој мери него због разарања током ратова из 90-их, „уништавање основа за живот“ значајних делова једне етничке групе, али и то је неумесно мешати са Јасеновцем, Аушвицом, Јадовном. А било чега налик томе, узгред буди речено, није било у БиХ током протеклог рата. Било је страшних злочина, као што је масовно истребљивање и протеривање сарајевских Срба, што највише подсећа на геноцид, али и ту је, макар у формалноправном смислу, претерано говорити о њему.

Према чак и подацима – уверен сам „дорађеним“ на штету Срба – тзв. Хашког суда и сарајевског Центра за истраживање и документацију, током рата у БиХ страдало је око 100 хиљада људи. Приближно две трећине били су војници, а међу убијеним људима Срба је процентуално било тек нешто мање од њиховог удела у становништву. Босанскохерцеговачких муслимана је страдало нешто више у односу на учешће у популацији, а Хрвата знатно мање. Но, све у свему, припадници свих народа су гинули на фронту и бивали прогањани и убијани у позадини својих и непријатељских линија. Међутим, то је по карактеру и размерама било далеко од геноцида. А што се кривице за почетак рата тиче, и ту су ствари јасне.

 

РАСПАЉИВАЊЕ РАТА Да сада не говоримо о једностраном проглашењу тзв. независности БиХ противно вољи једног конститутивног народа. Да се не бавимо ни првим проливањем крви на националним основама у зору рата, тј. масакрирањем српских сватова у Сарајеву. Довољно је поменути „Кутиљеров план“ и могућност која је из њега произлазила да се без ратних страхота стигне до неке врсте Дејтона, тј. модела опстанка босанскохерцеговачке заједнице састављене од (кон)федералних државних елемената три конститутивна народа. Поменуто, а за све народе БиХ прихватљиво решење за њено уређење, 18. марта 1992. године, прихватили су у име својих народа Алија Изетбеговић, Мате Бобан и Радован Караџић. Но, очито је само српска страна, и то по цену болних уступака (губитка дела територија на којима су Срби били већина те прихватање осамостаљивања БиХ) искрено била привржена миру.

Нахушкани из истог центра, Хрвати и БХ муслимани брзо су показали колико вреде потписи њихових представника. Скоро да се мастило није осушило а њихове снаге су упале у српско село Сијековац (поред Борда) где су 26. и 27. марта извршиле масовни покољ цивила и спалиле велики број кућа. Очито је циљ био да се изазове муњевити српски одговор усмерен према хрватској или муслиманској популацији. Међутим, то се није догодило. На ужасан покољ Срби нису одговорили на иоле сличан начин. Српске власти су још успевале да обуздају бес сународника, који су добро памтили истински геноцид што је задесио њихове родитеље током Другог светског рата, а извршили су га припадници народа чији лидери су поново отпочињали процес истребљења Срба.

[restrictedarea]

Пошто крвава провокација није успела, потпуно су скинуте маске. Ако рат већ није могао да се изазове тако да испадне да су га Срби проузроковали (одговором на злочин) онда су БХ муслимани морали да га, суштински гледано, објаве и без икаквог одрживог повода. Алија Изетбеговић је званично „повукао“ свој потпис стављен на „Кутиљеров план“ 28. марта јер се накнадно сетио да се противи „било каквој подели Босне“. Ко зна, можда је био запањен што Срби нису прихватили да буду побијени (или да се бар одселе) и тако омогуће да БиХ (са изузетком малог хрватског дела) постане некаква балканска исламска држава, већ су, иако без вршења одмазди у тој фази, после Сијековца почели да пружају снажан отпор хрватско-муслиманским агресорима.

Да неки неспремност Срба да добровољно затру своје присуство тамо где то други желе, чак и унутар тзв. Хашког трибунала, озбиљно, без трунке црног хумора, сматрају за узрок недавних ратова на нашем поднебљу – сведоче и речи Џ. М. Баконеа на суђењу Милану Мартићу. Поменути судија је рекао: Кад сте видели да вас у Хрватској не желе, зашто се нисте покупили и отишли у Србију? Уместо тога, направили сте неприлике и себи и Хрватима. У питању су речи „достојне“ најокорелијих (нео)усташких апологета Анте Павелића. Срби су самим својим постојањем криви што су они којима нису по вољи морали да их кољу и на друге начине сатиру! Ипак, то су обична, готово шизофрена наклапања исламистичких, усташких и хашких јуришника.

Озбиљнији играчи се воде хладном, суровом, али рационалном геополитичком логиком. И ту је кључ рата у БиХ и садашњих замена теза како би Караџић, Милошевић и други српски лидери лажно били представљени као кривци за тај сукоб, иако је недвосмислено јасно да је у њега ту бившу југословенску републику у потпуности гурнуо Изетбеговић после састанка са тадашњим америчким амбасадором у Београду Вореном Цимерманом. До данашњег дана трају спорови око тога шта је он рекао вођи БХ муслимана како би га подстакао да скочи у ратни понор и да са собом повуче свој и друге народе. Но, једно је сигурно: он је то учинио буквално одмах после сусрета са шефом дипломатске мисије САД.

 

УДАР НА РС  Ако козе из Трибунала лажу, не лаже рог. Вашингтон је уз помоћ Сарајева и Загреба изазвао рат у БиХ. То је неспорна чињеница! Ни за рат, нити за све страхоте које су се током њега десиле, нису одговорни Караџић, Милошевић и други српски прваци, већ налогодавци и финансијери тзв. Хашког трибунала. Историја се може варати, али не и трајно преварити. Када се за тридесет или педесет година буде писало о тзв. „ратовима за југословенско наслеђе“, то више неће негирати ни иоле озбиљни амерички или британски аутори. Хашка екипа за фалсификовање прошлости је подбацила. Међутим, још се упиње да изгледа да ће за своје газде обавити други, са претходним тесно повезан, посао. Тачније, да ће одрадити припремне радове за његову потоњу реализацију. Ради се о централизацији БиХ.

Последњих неколико година разне западне фондације и друге НВО разрађују разне варијанте преуређења БиХ. Све оне имају једно заједничко место а то је, на овај или онај начин, јачање овлашћења Сарајева на рачун ентитета. Такве работе су интензивиране током протеклих десетак месеци, чему смо – као и деловању у прилог наводног „дешавања народа“ у циљу слабљења Српске и посредног наметања нових уставних оквира – у „Печату“ више пута посвећивали дужну пажњу. Нови удари по српским интересима припремају се у вези са одржавањем предстојећих избора. Намера је да се, није битно под којим изговором, испровоцирају међусрпски сукоби. Неко ће наводно покрасти изборе, други ће се томе супротставити. Није битна подела улога, већ су страним стратезима важни опасна поларизација српског друштва и умањивање његове отпорне снаге у односу на спољне притиске. Но, мало је оних који верују да ће и такав сценарио дати, од стране евроатлантских центара моћи, жељене резултате. Тако се поново враћамо на тзв. Хашки трибунал.

Њему је стављено у задатак да, противно свим чињеницама, осуди Радована Караџића за  геноцид и злочине против човечности. Затим ће почети кампања рушења РС као наводно „геноцидне творевине“. Чак ни таква, евентуална болесна осуда сама по себи није довољна да анулира Дејтон, али јесте да ободри БХ муслимане да га, подржани споља, хистерично нападну. То да су српског порекла, ма колико од тога бежали, манифестује се и кроз њихову пословичну неслогу. Отуда је планирано да им се да специфичан импулс који би их хомогенизовао пред одлучни јуриш. Упоредо, осуда Караџићу намењена је паралисању српске отпорне снаге како у РС, тако, али још више, у Србији. Већ разни евроатлантистички „фанови“ готово помахнитало по интернету пишу коментаре против Караџића, и у вези са њим о српској кривици. За очекивати је да ускоро освану, од шачице плаћеника током једне ноћи написани, и графити те врсте, налик онима увредљивим на рачун Путина и Русије што су се недавно појавили у Београду. То ће све бити увертира у нови националмазохистички пир „наше“ медијске анти-Србије и њених „независних интелектуалаца“.

 

СВЕТИОНИК СРПСТВА Све то ће бити јалово. Уверен сам да је тако а чини ми се да то углавном већ знају и они којима су запали описани задаци. Но, стварањем илузије да нешто могу да ураде купују време током којега ће бити обилато финансирани за антисрпски рад. Тако је код нас, али и у вези са тзв. Хашким трибуналом. Делатници домаћих и страних антисрпских структура играју на музику компоновану пре двадесетак година јер им се то исплати и од њих се очекује, а не зато што ће својим прљавим плесом допринети успеху идеје којој служе. У њу можда још верују тек поједини изманипулисани БХ муслимани, али сигурно не и њихова „елита“.

Нема ниша од укидања или обесмишљавања РС. Радован Караџић је са својим сарадницима истрајао у вођењу нашег народа западно од Дрине ка успешној обнови српске државности на просторима који су историјски и етнички наши. У најтежим временима, када је деловало да је Вашингтон свемоћан, показао је да се пожртвованошћу и упорношћу може постићи и наизглед немогуће. Тако је рођена и очувана, и поред деморалисаности која је повремено избијала у први план у Србији, Република Српска. И што је најважније, Караџић је њу поставио на тако чврсте темеље да су они издржали страшне директне притиске на Србе, те њихово систематско свађање, што је све уследило после његовог повлачења са чела РС. Ти темељи су и данас, без обзира на све пукотине, моћни!

Због тога многи у свету и региону, као и разни бојовници анти-Србије код нас, мрзе Караџића. Свесни су да нису у стању да разоре његово дело, макар и њега спалили на хашкој ломачи. А српској патриотској јавности – која није у стању да утиче на одлуке тзв. Хашког трибунала – остаје као морална обавеза да се активира сада када се судски прогон Караџића приводи крају. Добро знамо ко је он и шта је за наш народ учинио. Но, некако смо почели да ћутимо. Време је да гласно проговоримо, да се о Караџићу поново много пише, да му се посвећују одговарајући догађаји, да се на све стране – на одећи, предметима, плакатима – види његов лик. Караџић је у симболичком смислу Че Гевара – после деценија титоистичког разједања нашег идентитета – отпочете, али незавршене српске националне револуције (и то неоптерећен свим оним што Ернесту може да се приговори). И према њему смо, не само из поштовања личних заслуга већ и због будућности Српства, дужни да се односимо на адекватан начин. На то би требало да нас подсети и недавни испад хашког тзв. тужиоца. Тек толико је битан неки маргиналац Тигер.

[/restrictedarea]