Почетна / Култура / Излог књиге – Сећање као ослонац приче

Излог књиге – Сећање као ослонац приче

Пише Васа Павковић

За свих седам прича најновије приповедачке књиге Драга Кекановића важна су три или четири топоса, мада се, као последица трагичних историјских збивања у деведесетим, живот његових протагониста и епизодиста често дисперзно и нејасно шири из Хрватске до Канаде и Холандије у Усвојењу, односно Аустралије или Новог Зеланда

На почетку уводне приче, чији је наслов понела и најновија књига прича Драга Кекановића, стоји реченица: „Нема ми друге, морам се вратити у галаму студентских демонстрација и у дане побуне 1968…“ Вишезначна секвенца „нема ми друге“ између осталог означава емоционални став приповедача према причи и њеном садржају и скоро је могла да стоји на почетку сваке од седам прича које чине Усвојење. Књигу којој је, по једногласној одлуци жирија, ове године припала висока и поштована Андрићева награда.

Наиме, скоро свака од приповедака или прича повратак је у прошлост, покушај да се археолошки размотри и разуме протекло време, проминули живот и да се после тог временског путовања, можда, боље схвате езистенцијалне последице. У сваком од тих седам случајева сусрешћемо другог приповедача и различите облике приповедања у којима се реалистички проседе спаја или не спаја, односно прожима са фантастичким. На плану форме приповетка или прича креће од стандардног облика приповедања карактеристичног за високи модернизам до постмодернистичких стратегија приче у једној (две) реченице, приче коју прате фусноте или пак приче коју чине четири листа тзв. писма читалаца послатог редакцији дневног листа. Драго Кекановић, при томе, што је важно за читаочево осећање уједначености књиге, проналази прави баланс између формалних аберација и класичног реконструктивног приповедања, између глобалних замисли и интересантних или карактеристичних детаља који граде убедљиву илузију изношења животног искуства односно приповедања. Поље приповедања може захватити цео живот, размотрен са 35 година дистанце и на близу 40 страна, као у Усвојењу, али се цео живот и искуство могу сместити у једну реченицу, на два картице текста, како писац успева да учини у минијатури У лову на зеца. Такође, прича може своје тежиште имати на једној животној ситуацији, као у Кумићу, где се приповедање вртложи око напора приповедача, доктора по професији, и његовог кумића да оплоде неколико оваца помоћу младог и неискусног овна (што је симбол покушаја да се живот и људи врате у због последњег рата напуштена села и пределе) или неколико смисаоно блиских ситуација из живота једног сликара, од којих једна псеудоеротска обележава његов пад у старост, из приче Балкон на Долцу.

[restrictedarea]

 

Тај цео живот, преко пажљиво и мудро одабраних сцена и ситуација, које се вртложе без подлегања строго темпоралном принципу протицања и оваплоћују се на основу асоцијативних нити, убедљиво је реализован у Осјечкој причи са седам фуснота, али и у Сестри, која своју иницијацију има у провокативној реченици „Сестра мог пријатеља фарба брадавице“, што распирује (не)могућност уобличавања једнако фантастичне сторије о пријатељству двојице дугогодишњих пријатеља, који један другог од миља зову Баја. Пријатеља од којих је један приповедач, а други његов, у светским пословима веома успешан пријатељ, који се вратио у домају као инвалид.

У овом оштро резаном осврту на фабуле и идеје прича, до сада фактички нисам поменуо само Сламку спаса која, успешно имитујући „стил“ тзв. писама читалаца, слика судбину загребачког мајстора Ђуре, његове позне дружбенице и супруге Душанке и, а то дознајемо врло дискретно, у последњим секвенцама приче, сина Ђорђа. При дну свих седам прича као да тиња једна опсервација Иве Андрића: „Ми смо такви људи и живимо одувек под таквим околностима да за сваког од нас, готово у сваком тренутку, може све доћи у питање.“

За свих седам прича најновије приповедачке књиге Драга Кекановића важна су три или четири топоса, мада се, као последица трагичних историјских збивања у деведесетим, живот његових протагониста и епизодиста често дисперзно и нејасно шири из Хрватске до Канаде и Холандије у Усвојењу, односно Аустралије или Новог Зеланда (није баш сигуран приповедач Кумића). Свакако најважнији град на мапи ове књиге је Загреб и неке од најлепших страница посвећених овом граду срешћемо у археолошким понирањима насловне приче, као и у Сестри, Сламки спаса и Балкону на Долцу. Приближно такву улогу има и град пишчевог детињства и младости, Осијек, у Осјечкој причи са седам фуснота. Трећи топос важан за јунаке Кекановићеве књиге је идеална зелена долина, шумовите падине Папука, села која су опустела за време и после протеклог рата, након проласка пљачкашких похода војски, минирања путева и затирања становништва. У насловној причи ти предели имају скоро па секундарну важност, тим пре што се живот два главна актера, Макса Салопека и Бориса Пламенца, пребацио у Истру, али у причама У лову на зеца, Сестра и Кумић они постају суштински битни за визију писца, визију сада већ временски удаљених живота његових јунака. За уметничку вредност Кекановићевих прича битно је што писац не подлеже сентиментализму, говорећи о тим идеалним пространствима (и временима) већ налази различите приповедачке стратегије да суспрегне дубоку људску емоцију и учини је прихватљивом савременим читаоцима. Или, другим речима, и ми који смо одлазили у Славонију, на падине Папука или Билогоре, у тиморне славонске шуме, као и они који никад нису тамо били, осећамо да су Кекановићеве дескрипције, понекад намерно на граници фантазмагорије, приповедно и емотивно функционалне – а то је, као и много шта друго у овој књизи, битно. И најбитније.

Коначно, постоји у овим приповеткама и причама и релација Београда односно Србије, као потенцијално прхватљивог простора за неке од Кекановићевих „малих људи“, „понижених и увређених“ животом и новијом историјом, као у Сламки спаса или Кумићу, али и они су само места пролазне утехе. Топос Београда видно је означен и у Усвојењу, из времена шездесетосмашке студентске побуне, при сасвим другачијим друштвеним и историјским околностима, али Кекановић прибрано примећује: „… ако се неко тога још сјећа“.

Јавивши се у кругу хрватских писаца борхесоваца, Драго Кекановић је од Вечере на веранди и Ледене шуме… још, па преко наредних збирки прича и романа, вазда успевао да споји суштински реалистички проседе са фантастичким, а то остаје константа и ове његове књиге. Као што се често виртуозно креће реалистичким обрасцима приповедања, убацујући у њих и документаристичке податке (мислим на Усвојење) тако се обраћа фантастици већ од прве реченице Осјечке приче са седам фуснота, суверено је отпочињући речима: „Бруну Шулца упознао сам једне вечери у рану јесен 1962. године, у лагумима и катакомбама осјечке Тврђе.“ У сразу имагинацијског сусрета са писцем Продавнице циметове боје и чињеница из реалитета, крије се њена убедљивост. Само један фантазмагорички призор омогућиће заснивање минијатуре У лову на зеца, а једна провокативна реченица причу Сестре. Коначно, тајанствени нестанак мајстора Ђуре из приче Сламка спаса (с поднасловом „Поздрав из Загреба“) можда је и најснажнији фантастички моменат у Кекановићевој књизи, који потврђује да је развој поетике овог писца непрекидно и плодно лавирао између класичне реалистичке шифре и фантастике која природно проналази „уточиште“ у рукавцима његових приповедака и прича.

У овом критичком погледу на књигу Усвојење, чије ће нам две прве приче изазвати сузе у угловима очију, а наредне нас суочавати са жрвњевима новије историје и несигурности и неизвесности наших живота, са изненађујућим нестанцима и нужним одласцима, обратићемо пажњу и на пишчев однос према односима Хрвата и Срба, Хрватске и Србије, у последњих пола века, за време и после времена Југославије. Морам истаћи да је последњих двадесетак година написано много књига на ту тему, мислим на књиге фикцијске прозе, на романе и збирке прича. Мало их је, међутим, имало највише уметничке циљеве, обично би се исцрпљивале или у навођењу злочина и непочинстава или у више или мање отвореном националном ангажману, који с истинском књижевношћу нема много везе. И ту се Драго Кекановић показује као изузетак и приповедач високог ранга.

У причама Усвојења, као и у роману Вепрово срце, на пример, писац пре свега инсистира на крхком, интимном свету својих јунака, на њиховим трагичним егзистенцијама, а велики историјски ломови (као што су дешавања из 1968, Маспок у Хрватској, распад Југославије, грађански ратови на њеној територији у деведесетим) само су позадински присутне силнице које преусмеравају судбине, породичне и интимне везе, пријатељства и дружења. Читалац који и иначе више пажње посвећује тим факторима и узроцима него књижевности пронаћи ће у Усвојењу могућност да и тако посматра њихове трагичне садржаје, али читалац који у причама тражи убедљиву и уметнички снажну слику о времену, догађајима и људима осетиће да је Драго Кекановић непоткупљиви сведок обичног човека.

У једном запису из Знакова поред пута Иво Андрић је забележио: „Оно што може и бити и не бити увек се, на крају крајева, покори ономе што мора бити.“ Ова мудрост се налази у подтексту књиге Усвојење, која је овогодишњи добитник високе награде за приповедаштво с Андрићевим именом у наслову.

Реч на додели Андрићеве награде Драгу Кекановићу

[/restrictedarea]

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *