Почетна / Други пишу / Избори у ДСС: „Суверенизам“ против „неутралности“, уз понеки низак ударац

Избори у ДСС: „Суверенизам“ против „неутралности“, уз понеки низак ударац

Дуго су у ДСС-у били занимљиви само избори са потпредседнике – знало се да ће председник бити „успешно“ изабран између једног јединог кандидата, неприкосновеног Војислава Коштунице. После страховитог пораза на парламентарним изборима и губљења парламентарног статуса, Коштуница се повлачи а Изборна скупштина странке, заказана за недељу 12. октобар, могла би била борба за његово наслеђе и против њега. Чак и летимичан поглед на кандидате – Милоша Алигрудића и Санду Рашковић Ивић – и њихове ставове говори да је Алигрудић човек континуитета („Коштуничин“) а да би Санда Рашковић Ивић нешто да мења. Новост је и да је, по први пут, кампања унутар ДСС-а вођена без рукавица – улог је, изгледа, толико велики да се јавно огласио и „човек из сенке“ Александар Никитовић.

У текстовима који следе највећи део заузима полемика из (традицонално родољубивог) – „Печата“, и то на релацији Драган Јочић-Санда Рашковић Ивић.

А. Л

 

Жестока борба пред изборе за челника ДСС

Чланови Демократске странка Србије (ДСС) ће у недељу, 12. октобра изабрати наследника Војислава Коштунице, а кандидати за новог лидера су Милош Алигрудић и Санда Рашковић Ивић.

Кандидат за председника Демократске странке Србије (ДСС) Милош Алигрудић оценио је данас да ће његовом победом на страначким изборима „поново бити успостављено јединство“ у партији.

У изјави Алигрудића достављеној агенцији Бета, наводи се да је његова противкандидаткиња Санда Рашковић Ивић унела поделу у странку заговарајући идеју „суверенизма“ уместо политике неутралности која је у темељу ДСС.

– Оваквим својим ставом Санда Рашковић Ивић, коју смо примили отвореног срца из Демократског центра Драгољуба Мићуновића, довела је у питање најважније програмско опредељење ДСС и унела поделу у странку – навео је Алигрудић.

Према његовим речима, због тога не може бити свеједно ко ће победити на изборној скупштини ДСС 12. октобра.

– Сам по себи ‘суверенизам’ не значи ништа, јер је свака држава суверена. Неутралност је ужи и веома конкретан појам који значи економску сарадњу са свима у заједничком интересу, а политички и војни блок ни са ким. Тако се једино може сачувати целовитост државе, повратити поштовање у међународним односима и обезбедити привредни развој – навео је Алигрудић.

Коментаришући ставове противкандидата , Рашковић Ивић каже да се ту ради „о несимпатичним оптужбама“ које нису тачне.

Она каже да основне делове програма ДСС – противљење уласку Србије у НАТО, евроскептицизам… и остало не жели да мења али да сматра да пут којим се до тога доћи треба променити.

– На изборима у недељу ДСС на демократски начин бира председника и тиме чланство и делегати покзују свој демократски капацитет – каже Рашковић Ивић.

Она је додала да се нада победи, јер је њену кандидатру подржало 88 одбора, а Алигрудића – 53, а да су избори у недељу прилика за све у странци да покажу да имају демократски капацитет.

(Бета/Блиц, 10. 10. 2014)

Драган Јочић: Зашто волим ДСС или Немам ништа против Санде Рашковић Ивић

Ми заиста волимо ДСС. Зашто волимо ДСС? Волимо га јер је то наша странка коју смо сами изградили на добробит Србије. Волимо ДСС јер искрено служимо земљи. И волимо ДСС јер је наша политика једини и прави пут којим Србија треба да иде, ако хоћемо да будемо верни и достојни наследници својих великих предака.

За нас Демократска странка Србије није тек једна од многих политичких партија. ДСС носи идеју, ДСС је вредност за коју смо својим животима везани. Ми који смо толике године градили ДСС, који нисмо никада од њега одлазили, који нисмо мењали политичке партије, желимо да по сваку цену сачувамо своју странку. Зато смо ми увек уз ДСС, и када побеђујемо, и када губимо.

Добро знамо да само ДСС има политичку неутралност као руководеће начело. У политичкој и војној неутралности су слобода и будућност Србије. ДСС је Србији подарио војну неутралност, ДСС ће Србији обезбедити и политичку неутралност. Многи по диктату Запада, Америке и Европске уније све чине да нестане политичка неутралност са сцене Србије. Видимо и да се Санда Рашковић Ивић залаже да се политичка неутралност замени политиком суверености. А политика суверености је празна фраза јер је свака држава суверена ако је уопште држава. Не можемо дозволити да нам узму политичку неутралност и замене је некаквом политиком суверености. Политичка неутралност је сам живот ДСС, неутралност је живот Србије.

ДСС је на делу показао како се успешно води економија. Резултати које је ДСС остварио када је био на челу владе Србије остају недостижни за садашњу власт. Када ће Србија поново имати суфицит у буџету као у време Коштуничине владе? Данас се власт куне да нећемо банкротирати. Тако мора бити све док се не окренемо себи и свом народу и почнемо да водимо рачуна пре свега о српској економији. Србија финансира Европску унију уместо да брине о својој пољопривреди и својој привреди. ДСС зна како, само морамо остати верни себи и својој политици.

Познато је свима да је ДСС увек била странка отворених и пристојних људи. И када смо били на врхунцу моћи, примали смо све људе добре воље који су били спремни да подрже нашу политику. Тако је и Санда Рашковић Ивић дошла из Демократског центра Драгољуба Мићуновића у нашу странку. Иако је Демократски центар био левичарска странка, поверовали смо да се Санда Рашковић Ивић преобратила у правог члана ДСС. Нисмо јој превише замерили ни што је била Тадићев амбасадор у Риму, или што жели да буде Николићев амбасадор у Аргентини. Дакле, немам ништа против Санде Рашковић Ивић, али сматрам да она не треба да буде председник ДСС, јер председник ДСС треба да буде најдоследнији заступник наше политике. А посебно не треба то да буде Санда Рашковић Ивић јер није за политичку неутралност ДСС, већ је за сасвим другачију политику.

ДСС је стара, добра, испробана партија, која је у најтежим искушењима за нашу земљу показала да је достојна свог постојања. И када смо донели Устав, и када смо прогласили војну неутралност, и када смо купили „Телеком“ Републике Српске, и када смо одбацили Ахтисаријев план и отворено се супротставили Америци и ЕУ у њиховим намерама да распарчају Србију, и када смо спречили одвајање Војводине и њен накарадни Статут, када смо потписали „Јужни ток“ и када смо још много тога доброг урадили за нашу отаџбину, ми смо увек и једино имали само Србију на срцу и у својим мислима. Имали смо државника Војислава Коштуницу и имали смо државотворне снаге да се боримо за Србију.

Знамо и да Санда Рашковић Ивић није била члан Коштуничиних влада и да, самим тим, није непосредно учествовала ни у једној од ових великих државотворних битака за Србију. Можда зато она мисли да је претходне борбе и не обавезују. Али нас, чланове ДСС и те како обавезују. Поносни смо и следићемо праву политику ДСС. То је једини пут опоравка и ДСС и Србије.

Сада пред нама стоји посао да изаберемо председника ДСС, који ће наследити Војислава Коштуницу. Већ сам рекао зашто то не може да буде Санда Рашковић Ивић. Други кандидат је Милош Алигрудић. Милоша знам од првог дана настанка ДСС. Он у ДСС није дошао скоро, нити је дошао из других странака, нити је ишао у друге странке. Био је увек веран свом ДСС. Милош Алигрудић треба да буде нови председник ДСС, јер је то гарант да ће опстати ДСС и да ће опстати наша политика. Сигуран сам и да ће Милош водити ДСС у складу са начелима наше странке, а да ће на некој будућој скупштини предати странку неком новом председнику ДСС. Знам и да неће за мало власти распродати политику ДСС, и да неће укинути и заменити наше државотворно начело политичке неутралности. Милош треба да буде нови председник, јер је Милош прави ДСС.

Ми заиста волимо ДСС. Зашто волимо ДСС? Волимо га јер је то наша странка коју смо сами изградили на добробит Србије. Волимо ДСС јер искрено служимо земљи. И волимо ДСС јер је наша политика једини и прави пут којим Србија треба да иде, ако хоћемо да будемо верни и достојни наследници својих великих предака. Ако изгубимо ДСС, онда нема више поправног. Зато сада морамо гласати за ДСС, за Милоша Алигрудића, који ће сачувати нашу странку од свих знаних и незнаних насртаја да нестанемо као политички фактор.

Рекао сам шта мислим и урадио сам онолико колико ми допуштају моје снаге. Живео ДСС! Живела Србија!

(Печат, 26. 9. 2014)

Санда Рашковић Ивић: Уместо одговора Драгану Јочићу

„Чувај безазленост и гледај правичност,

Јер има останка човеку мирном“.

(Псалтир, Катизма 5, 37)

Када сам се кандидовала за председника ДСС, знала сам шта ме чека. Спремила сам се да истрпим ниске ударце. Уосталом, није ми први пут: 2003. године прошла сам кроз медијског „топлог зеца“, када ме је Демократска странка смењивала са места комесара за избеглице.

Овај пут, унапред сам знала да ће против мене бити вођена прљава кампања, чак и ко ће ме нападати. Али онај ко хоће да изађе из наше „рђаве бесконачности“ мора да се помири да без тога не може. Унапред сам пристала, исто као што сам пристала да пређем преко низа других нерегуларности у изборном поступку.

Чувам безазленост, гледам правичност и остајем мирна. Верујем у снагу политичких ставова које заступам. Верујем да ДСС има лепу будућност. Своју наду градим на уверењу да је реч о једном од последњих страначких острва у Србији где преовладава људска пристојност и политичка разборитост.

Само, за такве принципе и такву будућност треба се борити. Као део тога видим и борбу за војну и политичку наутралност, која јесте легитимација ДСС и легат Војислава Коштунице. Али, као кандидат за председника Странке, рекла сам и то да до неутралности нећемо доћи уколико је будемо чекали. Не можемо дозволити себи да само објашњавамо другима шта су то војна и политичка неутралност, већ и – како до ње стићи.

Зато сам говорила о суверенизму, политичком концепту који се супротставља актуелном разарајућем процесу десуверенизације. О суверенизму говорим на начин на који то већ раде европски политичари Марин ле Пен, Најџел Фараж или Бернд Луке.

То што је ДСС против уласка Србије у ЕУ и НАТО не значи и да нема истомишљенике широм Европе. Сарађиваћемо са другима – сличним политичким партијама, невладиним организацијама, научним институтима и интелектуалцима широм континента. У нашој борби ми нисмо сами. Имаћемо савезнике, који ће умети да цене не само нашу принципијелност већ и нашу проактивност.

Међутим, то нам неће бити довољно да вратимо веру грађанима Србије у посрнулу државу. Посрнула држава не може бити неутрална. Она може да буде само колонијални посед. Вратити веру је могуће уколико се ослањамо на проверене вредности. Србија ће стићи до неутралности ослањањем на српско становиште Милоша Црњанског, спољнополитички курс Николе Пашића, међународну активност Милована Миловановића, геополитичке концепте Јована Цвијића, прегалаштво Доситеја Обрадовића и посвећеност Јована Стерије Поповића.

То значи и да је одбрана нашег културног идентитета у директној вези са опстанком државе. То значи да се морамо усмеравати ка програмима осавремењавања образовног система, вођењу активне и садржајне културне политике и побољшавању здравствених програма. Нема јаке државе и организованог друштва без образованог и здравог становништва. То значи да морамо бринути о својим грађанима, заштитити их и чувати њихово достојанство, подстаћи демографску обнову. То значи да морамо наставити нашу битку за Косово и Метохију. Потписивањем Бриселског споразума су неке околности промењене, али ми своју борбу настављамо.

А све то значи да ће се наша неутралност очитовати и у томе да никад и ни по коју цену нећемо предузети никакву акцију против Русије. Активни принцип наше неутралности, међутим, очитоваће се у томе што ће нам срце зепсти за Русију, која је у актуелном међунардном спору у Украјини у праву. Ако то не знамо и не кажемо, како ћемо онда речи да смо ми сами 1999. године били у праву – јер исти су актери, исти циљеви, само су околности измењене.

Што више будемо сарађивали са Русијом, то ће наша неутралност бити извеснија. На крају, неутрална Србија може бити кичма стварања једног, великог, асиметричног економског простора који би се простирао „од Лисабона до Владивостока“. А ДСС може носити ту идеју, као што је и током свог постојања неколико пута носила идеје које су антиципирале долазеће време.

Таква ДСС ће носити бакљу промена у Србији, бити лидер за којим ће и други кренути, стуб око којег ће се окупљати, странка чије ставове ће поштовати сваки домаћин. Таква ДСС ће сачувати дуго грађени идентитет, неће зависити од других нити ће морати да улази у коалиције подвучене жутим како би поново постала парламентарна странка. Таква ДСС ће наставити да постоји и обликује будућност Србије.

Зашто волим ДСС? Само зато што ДСС воли Србију више од себе саме.

(Печат, 2. 10. 2014)

Драган Јочић: Одговор Санди Рашковић Ивић

Санда Рашковић Ивић није нашла за сходно да одговори на мој текст о кандидатима за председника ДСС, већ је свој текст насловила Уместо одговора Драгану Јочићу. И у свом тексту она констатује да се спремила на „ниске ударце“ и да је унапред знала да ће против ње „бити вођена прљава кампања“. Наравно, њено је право да не одговара на мој текст и да га наслови онако како га је насловила. Исто тако је њено право да сматра да је реч о ниским ударцима и прљавој кампањи.

Ако је то њено право, исто је тако моје право да поделим мишљење и јавно расправљам ко је бољи кандидат за председника ДСС. Никада се нисам бавио ничијим приватним животом, нити ме уопште интересује било шта из приватног живота Санде Рашковић Ивић, већ желим јавно да расправљам о политичким темама које се односе на кандидате за председника ДСС. Зато са потпуном индигнацијом одбацујем сваку помисао да је реч о ниским ударцима и прљавој кампањи. И ако је ова неистинита, али крајње срачуната изјава Санде Рашковић Ивић имала за циљ да ућутка сваку расправу о кандидатима за председника ДСС, то јој неће поћи за руком. Зашто неће? Па зато што ћемо се, ево, поново позабавити политичком темом кандидата за председника ДСС. Мислим да је јако важно ко ће бити председник ДСС и да о томе треба да се води дебата.

Могуће је да је Санда Рашковић Ивић узела наслов Уместо одговора Драгану Јочићу и због тога што у њеном одговору нема ни једне једине речи о низу тема које су у мом тексту покренуте. Она је заборавила да прокоментарише, макар и у оскудној форми, чињеницу да је припадала Демократском центру Драгољуба Мићуновића. Кандидат за председника ДСС не треба да скрива да је некада припадао левичарској партији, а већ сама пристојност налаже да понуди какав-такав одговор. Још је непристојније да Санда Рашковић Ивић у свом одговору наведе да је прошла кроз „топлог зеца“ од Демократске странке 2003. године. И опет заборавља да је Демократска странка аминовала њено постављање за комесара за избеглице. Да не говорим да нема ни помена у њеном одговору о томе како је могла да буде амбасадор у Риму од 2008. године, дакле да служи Борису Тадићу, док се он свим средствима обрачунавао са Коштуницом и ДСС. А зашто нема ни коментара на њену веома усрдну молбу Николићу да је постави за амбасадора у Аргентини, сада постаје потпуно разумљиво. За Санду Рашковић Ивић свако легитимно питање које се поставља кандидату за председника ДСС представља ниске ударце и прљаву кампању. А за мене је то крунски доказ да она не треба да буде председник ДСС.

Има у њеном одговору једна тема о којој је ипак нешто рекла. Реч је о питању суверености. У први мах може изгледати да је сувереност слична неутралности и само због тога је код нас смишљено да се термин „сувереност“ потури као кукавичје јаје. Циљ је да се политичка неутралност убије сада када је ДСС у кризи и превирању. Јер, ако успеју сада да замене политичку неутралност са испразном фразом о суверености, тешко да ће поново на српској политичкој сцени оживети политичка неутралност. Видимо и да западни амбасадори без рукавица нападају неутралност, настојећи свим средствима да Србију баце у ланце Европске уније и НАТО. Они су проценили да је ово кључна битка за опстанак или убијање неутралности.

Колико је сувереност саморазумљива и подразумевајућа ствар, која припада свакој независној држави, најбоље се види из чињенице да Повеља Уједињених нација свакој међународно признатој држави признаје сувереност. О суверености има смисла говорити када се неки део државе одваја из шире заједнице, па су у том случају суверенисти или сепаратисти они који тек очекују да задобију признање од других држава. Када је разбијао Југославију, суверенистом су називали Фрања Туђмана.

Дотле, политичка неутралност је нешто сасвим више и другачије од суверености, која припада свим државама. Као што војна неутралност битно одређује једну државу, исто тако је то и са политичком неутралношћу. За Србију у конкретном случају политичка неутралност пре свега значи да неће да буде чланица ЕУ. Истовремено, политичка неутралност омогућава билатералну сарадњу са сваком државом, а животни интерес Србије је најближа сарадња са Русијом.

Али, када смо се већ дотакли питања суверености, постоји једно јако важно питање за Санду Рашковић Ивић. Наиме, она је у хрватској штампи (ШибеникИН, 21. новембра и Слободна Далмација 22. новембра 2013.) објавила интервју са крајње поражавајућим насловом: „Тешка срца морам признати, Хрватска је имала право на успоставу јурисдикције у Книну“. У овом интервјуу новинар поставља следеће питање: „Али, је ли по вама то подручје требало доћи под јурисдикцију Републике Хрватске?“ На ово невероватно питање Рашковић одговора потврдно: „По ономе што је Бадинтер рекао, ја тешка срца морам рећи да јест… То је међународна комисија и то се, молим лијепо, мора слушати.“

Дакле, кандидат за председника ДСС ипак добро зна шта је сувереност. По њеном суду, Хрватска је имала право да успостави суверенитет над Книнском Крајином. Није овде реч о питању признавања Хрватске када је рат завршен и када је пала Крајина. Већ овде Санда Рашковић Ивић тврди да је Хрватска имала право да успостави сувереност над Крајином. Она им тиме даје потврду да су били у праву када су наумили да остваре свој злочиначки подухват. Који део Србији она уопште може бранити када је на овакав начин признала Хрватској да је имала право да успостави сувереност над њеном родном кућом и над територијом прогнаних Крајишника?

Све што сам рекао јесу крајње начелни разлози зашто мислим да Санда Рашковић Ивић не треба да буде председник ДСС. Уверен сам да је ДСС драгоцена партија за Србију и да би било погубно да сутра неко изнесе ове чињенице за председника ДСС. Својом ширином ДСС је увек показивала да жели да окупља људе који прихватају њен програм. Али питање председника ДСС је посебно важна ствар. Председник ДСС мора имати беспрекорно чисту политичку биографију, јер ће се суочавати са тешким искушењима у вођењу странке. Разумем амбицију Санде Рашковић Ивић, али поред амбиције за председника ДСС потребно је да постоји испуњење неопходних услова. Нажалост, те услове она не испуњава. Ни по коју цену ДСС не сме постати дворска пудлица за разоноду режима. Зато скупштинари ДСС треба да изаберу достојног председника, а то је у овом случају Милош Алигрудић.

(Печат, 10. 10. 2014)

Санда Рашковић Ивић: Моја борба или Одговор Д. Јочићу

Веома сам се трудила да у кампањи заобиђем сваку прљаву препреку коју су неки пред мене постављали. Излагала сам своја виђења и програм, верујући да ће то бити довољно, како може и мора да буде, међу колегама, пријатељима и, на крају, сапатницима из странке, на коју се последње деценије дигла и ала и врана.

Нисам мислила да људи који се у тим условима налазе на истом чамцу – који је, вољом западних сила, данас и бушан и напуњен водом – имају право и образ да потапају једни друге. Нажалост, Драган Јочић (у данашњем Печату) као да мисли да имају. Да ли то значи да стварамо уверење како ће ДСС мојим потапањем умилити велике силе да је дигну на површину? Има ли икога осим Јочића ко верује у то?

ВЕРОВАЊЕ „ХРВАТСКОМ ТИСКУ“

Шта је дакле мој проблем? Да ли је проблем једна потпуно и бестидно фабрикована изјава у хрватској штампи, у којој сам, наводно, признала право Хрватске на моју Крајину? Или је проблем што Драган Јочић више верује „хрватском тиску“ него својој страначкој колегиници, на коју није имао јавних примедби све док је нису кандидовали за председника ДСС? Да ли Драган Јочић мисли да он може да од мене више воли моју родну кућу у Крајини, које, као ни Крајине, више нема? Да ли Драган Јочић зна да су Милошевић и Туђман на исти начин преко „хрватског тиска“ рушили и мог покојног оца све док га смрт није учинила безопасним за њихов паклени план са Крајином? Да ли, на крају, Драган Јочић најављује да ће мојим поразом ДСС почети да се понаша према упутствима „хрватског тиска“, на чијим странама тражи прилику за свог кандидата?

Ни сада нећу да полемишем са Јочићем, али осећам дуг да члановима ДСС, и онима који ће гласати за мене и онима који неће, у свом последњем јавном обраћању пре Скупштине ДСС објасним најважније: у чему је проблем са Сандом Рашковић.

Није, наравно, проблем што сам у ДСС недовољно дуго да бих се уписала у ред партијских староседелаца – тек нешто више од деценију, за коју сам са ДСС прошла и опозицију и власт, па опет опозицију. Проблем је што сам најавила раскид са кастом „сивих еминенција“, неизабраних лица која учествују у доношењу одлука, од којих, гле чуда, не само да нису сви староседеоци него нису ни чланови ДСС.

Није проблем ни то што сам, како се каже, била „Тадићев амбасадор“, утолико више што сам мандат у Риму прихватила у тренутку кад је владу предводила ДСС. Проблем је што се залажем за дубоке промене у функционисању ДСС, и, заједно са људима око мене, одбијам да пристанем на њену еутаназију, где нас води свако неумерено и полтронско заклињање да са „пута не скренемо“.

Није проблем моје унапређивање идеје политичке и војне неутралности идејом суверенизма, којом се напуштају неке старе оптерећујуће обавезе према земљама које нас нису задужиле добром. Проблем је у томе што верујем да у чврстом и ненарушеном савезу са Русијом излаз за Србију можемо да тражимо и са земљама запада, а без тог савеза за нас га нема нигде на свету.

ЈЕДНОСТАВНО НАЧЕЛО

Није проблем, наравно, ни понуда да поново будем амбасадор – коју ми замерају и које сам се одрекла већ самим кандидовањем за председника опозиционе странке. Проблем је што се чврсто залажем за национални блок истакнутих појединаца и странака као једино решење за Србију. Tо дубоко узнемирава оне духове у странци који стоје на становишту да ДСС никада не може бити толико мала и скрајнута да у њој неколико страначких моћника неће моћи да реализују и сачувају свој мали интерес.

Да закључим: нисам проблем ја, проблем су дубоке промене у ДСС, које најављујем и на којима инсистирам. Оне су за део страначких моћника толики проблем да су – сакривајући се иза идеје континуитета са политиком Војислава Коштунице – спремни да се у унутарстраначком обрачуну одрекну неких од основних начела Коштуничине ДСС. Наиме, Коштуница никада у политичку борбу није уводио лаж и бесомучно блаћење политичких неистомишљеника. Они који се проглашавају његовим наследницима то су урадили већ на првом кораку. Ако су се, без притиска ситуације и напада са стране, тако лако одрекли тако једноставног начела, како ће се борити под притисцима за она сложенија и суптилнија?

Време је да кажемо истину јер њоме, чак и кад је овако непријатна, нећемо спасити само своје душе већ и своју политику. И то је оно што скупштинари и чланови ДСС морају да знају. И то је моја борба.

(Нови стандард, 10. 10. 2014)

Александар Никитовић: Санда Рашковић добила зелено светло страних центара моћи да преузме ДСС

Постоји једна врста људи која има крајње скромно знање о политици и прилично ниске моралне стандарде, а истовремено поседује претерано велику амбицију која их тера да су на све спремни не би ли остварили свој циљ. Такви људи, притиснути својом мегаломанском амбицијом, пристају на сваки диктат моћних страних центара само да се докопају неког положаја. За њих ништа не значи да климну главом и испуне захтев страних сила. Оваквом соју људи припада Санда Рашковић Ивић.

Чиме поткрепљујем ову тешку реч? Пођимо редом. Када је Коштуница донео нови Устав, одбацио Ахтисаријев план, прогласио војну неутралност и потписао Јужни ток, он је несумњиво значајно пореметио планове великим силима. Због тога је започео суров медијски прогон Коштунице, а једна од најчешћих и уједно најбеднијих крилатица је била да постоје сиве еминенције које уместо њега доносе одлуке. Другим речима, Коштуница је можда добар, али не ваљају сиве еминенције. Заправо, Коштуница би потписао Ахтисаријев план, не би донео Устав, не би прогласио војну неутралност и не би пристао на Јужни ток, али све су то сиве еминенције завршиле. За пристојан и образован свет се подразумевало да се ради о пропагандном рату са једноставним циљем да сруши и, ако је могуће, понизи Коштуница.

СВЕ ОДЛУКЕ ДОНЕЛО ЈЕ ПРЕДСЕДНИШТВО

Ову западну пропаганду матрицу преузео је нико други него кандидат за председника ДСС Санда Рашковић Ивић. Важни део њене кампање чини теза да је Коштуница добар, али не ваљају сиве еминенције. Можда овде она мисли на разне важне и угледне људе који су у Фонду Слободан Јовановић или су угледници ДСС, али ипак ће бити да се углавном односи на мене. При том, она у својој површности не зна и не разуме да не може шеф кабинета бити сива еминенција, јер он представља формално постављену личност. Сива еминенција је неко ко формално не обавља одређену функцију, а закулисно преузима овлашћења која носи та функција. Све одлуке у ДСС је донело Председништво, а ја никада нисам позвао ни једног члана Председништва да од њега тражим да гласа за неку одлуку. Ето, на пример, од када је 2003. године из Демократског центра прешла у ДСС, ни једном нисам позвао телефоном Санду Рашковић Ивић и предложио јој било какву одлуку. Дакле, кључне су овде две ствари: да су све одлуке донете на Председништву ДСС и да никада нисам никога звао око било које одлуке, а најбољи сведок томе је управо Санда Рашковић Ивић.

Али, ако ја никада нисам позвао телефоном Санду Рашковић Ивић, то најмање значи да се нисмо сусретали разним поводима и на разним местима. Остало ми је у сећању да сам се увек чудио зашто је она толико предусретљива и прељубазна према мени. Мора бити да је ипак више веровала западним пропагандним причама него сопственим очима. Рачунала је, у својој површности и лакомислености, да стране службе морају знати боље од ње и шта се дешава у ДСС.

ЗЕЛЕНО СВЕТЛО СТРАНИХ ЦЕНТАРА МОЋИ

Једно је моје мишљење о Санди Рашковић Ивић, али оно што није лично предубеђење односи се на њен интервју дат хрватским новинама. Од када је дала интервју 21. новембар 2013, па све до сада Санда Рашковић Ивић није ни једном речју демантовала тај интервју. Све док није Драган Јочић изнео заиста срамне чињенице из овогог интервјуа. Свако ко је прочитао тај интервју, а Србин је, мора бити и згрожен и поражен. Јер питање које се поставља Санди Рашковић Ивић није новинарско питање, већ је задатак на који она мора дати јасно одређен и прецизан одговор. И она је дала захтевани одговор да је Хрватска имала право да успостави јурисдикцију над Крајином, и то после почињеног злочина у Олуји. Каква срамота. Да ли она сме своје Крајишнике да погледа у очи?

Са овим одговором у хрватским медијима Санда Рашковић Ивић је несумњиво добила зелено светло страних центара моћи да преузме ДСС. И ето ње као кандидата за председника ДСС. То је и освета Коштуници за његов отпор странцима и за то што је стао на пут њиховим плановима. Коштуница није хтео власт као награду, а да заузврат изручи Србију непријатељима.

И када сам се већ латио ове теме да кажем и следеће. Када бих био сујетан човек, мени би свакако пријала неистина да сам био сива еминенција која је, уместо Коштинице, донела ове историјске одлуке за Србију. Али то једноставно није истина. На Коштуницу нису могле ни најмање да утичу ни такве силе као што су стране и домаће службе, нити тајкуни. Зато је и створена пропагандна флоскула да наводно постоје сиве еминенције, коју је оберучке прихватила Санда Рашковић Ивић. То заправо говори само о њој.

(Нови стандард, 10. 10. 2014)

Душан Пророковић: Без суверенитета нема неутралности

Када говоримо о идеји или концепту суверенизма, добро би било да се одмакнемо од правне науке и уобичајених дефиниција. Јер, ако се држимо класичног објашњења како је суверенитет изричито право вршења законодавне, извршне и судске власти на одређеној територији, можемо још и доћи до закључка како су све међународно признате државе и даље суверене. У теорији, то тако може изгледати. Међутим, у политичкој пракси ствари стоје сасвим другачије. Због тога се и све чешће говори о суверенизму.

И због тога је питање суверенитета неопходно сагледавати из најширег могућег контекста. Пре свега политичког. Као и све остало и питање суверенитета је имало своје путеве и странпутице. Током хладноратовског периода Леонид Брежњев је говорио о „ограниченом суверенитету“. Овај појам је објаснио речима: „Када снаге које су непријатељи социјализма покушају да преокрену развој неке социјалистичке земље у правцу капитализма,  то није само проблем те земље, већ заједнички проблем и брига свих социјалистичких земаља“. Недуго потом су совјетске трупе ушле у Чехословачку. Од почетка деведесетих, у времену једнополарности и Pax Americana-e могло се констатовати како на целом свету постоји само једна „суверена земља“ – САД. Сви остали су у већој или мањој мери били зависни од САД. Осим (изолованих) изузетака који су само потврђивали правило, нико није могао да води у потпуности самосталну политику. Временом су све самоувереније САД ово претвориле у цео пројекат континуалне десуверенизације држава, који се спроводи на економском, културном, војном и бирократском плану. Империја је почела да диктира ко ће колико суверенитета моћи да ужива.

У последње две деценије је приметан и процес добровољног одрицања држава од одређених „суверенитетних права“. Свет се мења, глобализација чини своје, па се државе у различитим светским регионима удружују, праве трговинске савезе, царинске и монетарне уније, формирају заједничке институције, стратегије, законодавне, извршне и судске органе. Најпознатији и најупсешнији пример тога је ЕУ, мада није она једина. И није само успешна. Успех ЕУ је једна страна медаље. Јер, испоставило се да није баш најјасније коме су грађани држава чланица предали у руке свој суверенитет? ЕУ којом управљају еврокомесари за које нико није гласао? Без јасно дефинисаног система одговорности нема никакве приче о много пута цитираној хипотези Хобса како грађани „препуштају суверенитет“ ономе ко влада, у замену за личну сигурност.

Било је само питање времена када ће се политичари дохватити ове теме. И-о ресуверенизацији је почело да се говори на Старом континенту. Морало је тако да буде. Кога криве грађани европских држава за то што све више раде, а све мање зарађују? За то што су здравствене услуге све лошије, а све скупље? За то што живимо у све небезбеднијем окружењу? Наравно-државу. Протестује се испред зграда влада и скупштина, траже оставке министара, изазивају кризе и расписују нови избори. И: шта се после тога дешава? Ништа! Наставља се по старом. Пут нашег система не трасира држава, већ се то чини другде. У отуђеним центрима моћи који су и законодавна, и извршна, и судска власт. Отуда и такав изборни успех „суверениста“ на последњим изборима за Европски парламент у низу западноевропских држава.

Положај и улога државе се у политичком систему и систему међународних односа мења, њене надлежности се смањују. За разлику од постколонијалног периода, када су постојале територије (бивше колоније у процесу стицања независности) које су имале суверенитет, али се нису називале државама, од прве деценије ХХI века почињу да постоје територије без суверенитета, а које се називају државама. Улога такве, суштински развлашћене државе јесте да, са једне стране, буде сервис интересима Империје, док, са друге стране треба да послужи као амортизер за ублажавање незадовољства широких народних маса, да сноси одговорност за све лоше ствари. И логично је било да се на крају појаве политичке снаге које ће се овоме супротставити. Најпре у великим и озбиљним земљама, регионалним силама, које желе да буду водећи геополитички играчи у настајућем мултиполарном свету. Процес „враћања суверенитета“ најпре је почео у Русији, латиноамеричким земљама, Кини, Индији, Јужноафричкој републици… Тражење баланса између „прихватања“ последица глобализације и неопходности да се заштите сопствени интереси било је мање или више успешно у различитим случајевима, али је овај процес покренут.

О њему је, на крају, почело да се говори и у Србији. Не без разлога: Србија је изложена убрзаној десуверенизацији. Наша судбина у доброј мери није у нашим рукама. И не ради се ту само о „наркоманској зависности“ од финансијских аранжмана са ММФ и Светском банком, без којих бисмо брзо бакротирали (а због чега смо се више и све чешће условљени), већ и о томе да се више у Србији не може водити ни самостална политика у области образовања, културе, информисања… Сапети смо са свих страна. Законе, које само формално изгласавају народни посланици кроје страни инвеститори или невладине организације; на велики број одлука владе своје „мишљење“ дају и разни амбасадори и пре него што се донесу; а када говоримо о судској грани власти и њеној самосталности најбољи пример нуди легендарни Уставни суд Србије који се још не изјашњава о сету „косовских споразума“. О томе колико је данас Србија суверена сведоче депеше са „Викиликса“, а биће и још таквих података како Едвард Сноуден буде објављивао своје нове књиге.

Иначе, цела расправа о суверенизму се у јавности закотрљала као последица једне унутарстраначке полемике у ДСС: да ли концепт суверенизма значи одустајање од идеје политичке и војне неутралности Србије? Одговор је једноставан: без суверенитета нема неутралности. Без суверенитета нема ни слободног избора – куда хоћемо и са ким хоћемо. Проф. др Владета Јанковић је сасвим у праву када пише да суверенизам „и семантички претходи неутралности: држава мора бити суверена да би се уопште могла определити за неутралност“. Међутим, делом због спољног притиска за десуверенизацијом, а делом због „добровољног“ одрицања од сопствених „суверенитетних права“, Србија је данас постала држава са ограниченим суверенитетом. Са тенденцијом даљег погоршавања положаја. Таква земља не може да брани своје интересе, нити да пресудно утиче на кључна дешавања чак ни на својој територији. Како онда може бирати да ли ће бити неутрална?

Због тога се о суверенизму и ресуверенизацији мора говорити све гласније. Држава мора „враћати“ сопствене надлежности. То је једини начин да се заштитимо, утврдимо некакав развојни модел и не дозволимо да се другде одлучује о нашој судбини. И то ће, све су прилике, морати да буде упоран, добро осмишљен и дуг посао. Који ће се спроводити од области до области, од једне секторске политике до друге. Ако кренемо тим путем, онда ћемо једног дана у будућности моћи да кажемо како смо дошли у прилику да направимо сопствени избор. Ако хоћемо, и да постанемо војно и политички неутрални. У супротном, шансе да добијемо прилику да бирамо су мале. Јер, историја нас учи, такви избори се не добијају. За њих се морамо изборити.

http://stanjestvari.com

Један коментар

  1. Mogli bismo gornju diskusiju da svedemo na par reci. Onaj ko tvrdi da ima neutralnosti bez suvereniteta, zeli da nam zamaze oci.Bez suvereniteta moze se samo biti neutralan prema „etiketi“ na povocu koji nam stezu oko vrata.
    Vreme je za akciju inace ce nam aktuelni voluntaristi i konvertiti u „EU über alles“ definitivno doci glave. Na veliku zalost moram da primetim da kod nas ni u jednom procentu ne vazi omiljeni svajcarski komentar na izbore koji tesi narod time „da ce Bog onima kojima je dao vlast udeliti i pamet da je obavljaju“.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *